MIT ILI ISTINA? Da li je Tito jedini zapalio cigaru u Beloj kući, uprkos zabrani pušenja? (FOTO)

Foto: Profimedia/AFP

Jugoslovenski narodi imali su u XX stoleću nekoliko državnika evropskog nivoa, među kojima se posebno ističu Nikola Pašić i kralj Aleksandar I Karađorđević, ali samo jednog državnika svetskog glasa i kalibra, čoveka koji je stajao rame uz rame sa najmoćnijim ljudima planete.

U pitanju je Josip Broz Tito, doživotni predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Tog čoveka, kojeg mnogi danas osporavaju, ljudi mogu da vole ili da mrze, ali da kažu da nije bio istorijska gromada i, u svoje vreme, jedan od najuticajnijih globalnih lidera — ne mogu.

Dakako, mi u svemu volimo da preterujemo i volimo da izmišljamo. Nije dovoljno što je Tito objektivno bio to što je bio, morao je da bude i više od toga, pa ga tako nije zaobišlo stvaranje mitova i legendi.

Kult Brozove ličnosti bio je sistematski građen u vreme vlasti Saveza komunista, što za života njegovog što nakon smrti, ali čak i četvrt veka nakon sloma naše „socijalističke domovine“ i dalje postoji plodno tle za nove „istine“ o Titu, za nove priče koje se pojavljuju niotkuda, a u koje svi po automatizmu slepo veruju jer, ipak je Tito bio Tito i nijedna bajka o njemu nije nemoguća.

Foto: Profimedia/AFP

Tako je pre nekoliko godina internetom počela da kruži interesantna fotografija, na kojoj Josip Broz sedi pored ondašnjeg predsednika Sjedinjenih Država Ričarda Niksona, i pali cigaru, praćen budnim pogledom svog domaćina.

Bliža analiza te slike otkriva njen stvarni istorijski značaj i veličinu provokacije: naime, naš predsednik je zapalio kubansku cigaru (jer, njih je pušio) usred Hladnog rata, ni deset godina nakon Kubanske krize, usred Bele kuće, usred Amerike koja je Kubu držala pod sankcijama i u kojoj legalno kubansku cigaru nisi mogao da kupiš, a Nikson ništa nije smeo da mu kaže.

Sam taj čin trebalo bi da bude dovoljan da ilustruje moć, uticaj i veličinu Josipa Broza Tita. Ali ne i nama. Šta više, taj kontroverzni aspekt ove fotografije (toliko kontroverzan da kontroverzniji ne može biti) uopšte nije prateće „narodsko“ objašnjenje same fotografije, već se kaže da je zabrana pušenja u Beloj kući uvedena još 1946. godine nakon čega „niko, ali bukvalno niko u tom zdanju nije zapalio“ osim Tita koji je mogao da radi šta je hteo jer niko nije smeo ništa da mu kaže, ponajmanje sam Nikson.

Josip Broz Tito i Ričard Nikson na travnjaku ispred Bele kuće 28. oktobra 1971. godine, za vreme predsednikovanja ovog republikanca. Foto: Wikimedia Commons/U.S. National Archives and Records Administration

Ima li u tome istine? Nema, ni jednog jedinog zrna. U to vreme, nikakva zabrana pušenja nije postojala u Beloj kući, šta više, mnogi američki predsednik pre Niksona bio je strastveni pušač, kao i neke prve dame (Eleonora Ruzvelt prva je među njima počela otvoreno da puši u Beloj kući; običaj je bio do tog vremena, da se nakon večere muškarci povuku u Zelenu sobu na cigare i brendi, a žene u Crvenu sobu; pušenje je smatrano za prerogativ muškarca, što je gospođa Ruzvelt doživljavala kao seksizam, pa je počela da puši u Crvenoj sobi).

No, budući da se kaže da je stroga zabrana pušenja uvedena 1946. godine, koncentrisaćemo se na period nakon Drugog svetskog rata, jer je samo on relevantan.

Hari Truman, koji je baš tih godina bio šef Bele kuće, nije bio pušač, što bi možda moglo da bude izvor ove priče; kaže se da je jednom dobio pismo od čoveka koji je skupljao opuške cigareta slavnih ljudi, tražeći njegov, pa mu je u odgovoru napisao da ne može da mu izađe u susret jer je samo jednom kao dete probao da puši iza ambara u Independensu (njegovom rodnom gradu u Misuriju), ali ga je otac uhvatio i tako izdevetao da mu to više nikada nije na pamet palo.

Dvajt Ajzenhauer je, međutim, bio strastveni pušač, kao i Lindon Džonson. Džon Kenedi je prestao da puši cigarete pre svog mandata, ali nije batalio duvan u potpunosti već se samo prebacio na lulu i cigarilose, dok je njegova supruga Džeki bila lančani pušač (palila je cigaretu na cigaretu).

Foto: Guliver/Keystone/Hulton Archive/Getty Images

Džerald Ford je takođe ponekad pušio na lulu, a za Niksona postoje oprečne informacije: neki kažu da je ostavio pušenje pre predsednikovanja, dok Muzej duvanske umetnosti i istorije u Nešvilu tvrdi da se samo prebacio na cigare (njegova supruga Pet je pušila cigarete, čak i u javnim restoranima).

Dakle, svaka priča o zabrani pušenja u Beloj kući u to doba besmislena je, jer ne samo da ne postoji nikakva istorijska potkrepa takve tvrdnje, nego upravo suprotno, postoji gomila dokaza da je pušenje bilo norma. Pritom je ta, slobodno možemo reći laž, bila protivna navikama većine ondašnjih šefova Bele kuće, i većine samog osoblja.

Niksonova neobična reakcija na Titovo paljenje kubanske cigare stoga može biti shvaćena dvojako: sa jedne strane, može biti da je to doživeo kao poniženje zbog odnosa Vašingtona i Havane, a sa druge može biti da je samo čežnjivo posmatrao „zabranjeno voće“ (budući ljubitelj cigara, nije mogao ostati ravnodušan što neko u njegovom prisustvu pali najbolju cigaru od svih, a on ne sme). U svakom slučaju, ne radi se o tome da Nikson gleda i „nema mu*a da mu kaže da pušenje nije dozvoljeno“, zato što je bilo dozvoljeno.

Foto: Profimedia/AKG

Zabrana pušenja u Beloj kući danas zbilja postoji, ali je uvedena tek 1993. godine od strane Bila Klintona, a pod pritiskom njegove supruge Hilari. Njemu se to nije dopalo, jer je bio rekreativni pušač cigara, ali je morao da se povinuje njenoj volji.

Inače, sva pravila vezana za Belu kuću i druga radna mesta saveznih institucija u nadležnosti su američkog predsednika, osim ako nisu zakonski određena od strane Kongresa. Ovu „zabunu“ u vezi sa pušenjem u Beloj kući mogli bismo stoga time objasniti, kada bi ova „zabuna“ bila stvarno zabuna a ne čista izmišljotina, kao što jeste.

Ovako, priča o zabrani pušenja u zvaničnoj rezidenciji predsednika Amerike nema nikakve veze sa zabranom pušenja u sali Predstavničkog doma Kongresa koja je uvedena 10. januara 1896. godine, niti za zabranom pušenja u sali Senata koja je uvedena 9. marta 1914. Ti datumi nemaju nikakvu korelaciju sa 1946. godinom koja se pominje u ovom novom mitu o Josipu Brozu Titu.

Interesantno je, međutim, što postoji sa tim u vezi jedan stariji mit, koji kaže da je Elena Čaušesku svojevremeno zabranila pušenje u zvaničnoj rezidenciji ondašnjeg rumunskog vladajućeg para. Kada je Tito došao u posetu i zapalio cigaru, svi su bili u šoku i čekali da vide šta će uraditi Elena, a pošto na stolu nije bilo pepeljara, naš predsednik je ležerno stao da trese pepeo na persijski tepih. Tek onda je, navodno, ona dala znak da se brže-bolje donese piksla.

VIDEO: Pušački salon Dvora na Dedinju

(O. Š.)