Ograđeno mesto ispod jednog hrasta gde Srbi dolaze da razmisle o državi koju su stvorili (FOTO)

„Na ovom mestu bio je sahranjen vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe Petrović“. Lokacija je u Radovanjskom lugu, stotinak koraka od mesta gde je ubijen skupa sa saborcem Naumom Krnarom, koji je sahranjen zajedno sa njim. Foto: Wikimedia Commons/Dragan Antić

Da Karađorđe nije početkom 1817. godine izbegao iz ruskog kućnog pritvora, da mu pripadnici Heterije — grčko-srpske revolucionarne organizacije koja se zalagala za novi opšti ustanak protiv Osmanlijskog carstva na Balkanu — nisu pomogli da se zajedno sa svojim saborcem i saputnikom Naumom Krnarom prebaci preko Dunava u Srbiju, da nisu uhvatili vezu sa voždovim kumom Vujicom Vulićevićem, da ga ovaj nije posavetovao da se skloni u kolibu Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu, da se sve to, dakle, nije desilo, Radovanjski lug danas ne bi postojao na istorijskoj karti Srbije.

Preporučujemo

A Radovanjski lug na toj karti postoji, i to ni zbog čega dobrog. Jer, upravo je u njemu i u toj pomenutoj kolibi (na čijem je nekadašnjem mestu posle Prvog svetskog rata podignuta Crkva Zahvalnica) Nikola Novaković, sluga Vujice Vulićevića, sekirom 26. jula 1817. godine na spavanju ubio vožda Đorđa Petrovića, čoveka koji je ušao u evropsku legendu još za života, a potom upucao Nauma Krnara, voždovog saborca i saradnika, takođe heteriste, Cincara koji se osećao Grkom, učesnika Prvog srpskog ustanka i voždovog pisara (danas bismo rekli sekretara i savetnika).

„Atentat na Karađorđa“, Mor Tan, 1863. Foto: Wikimedia Commons/than.rs

Njihove odsečene glave, skupa sa 4.000 dukata koliko su imali kod sebe, i sa Karađorđevim Ordenom Svete Ane, Nikola Novaković je strpao u bisage pa poslao Vujici, koji je sve poslao dalje ka Milošu, a ovaj Turcima. Njihova obezglavljena tela pokopana su na sto koraka odatle, ispod jednog hrasta. Lokaciju gde su prvobitno ležali, vidite na priloženoj slici. Karađorđe je kasnije prebačen u Topolu, a danas počiva u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini njegovog unuka kralja Petra. U jednom trenutku, glava je spojena sa telom.

Naum Krnar, po svemu sudeći, nije bio takve sudbine, jer izgleda da leži na ovom mestu i dalje, a da to nigde ne piše: nismo uspeli da saznamo. Da li je iskopan sa Karađorđem i pokopan drugde, ne znamo. Generalno je Naum, od kojeg su potomci Naumovići, zapostavljen u srpskoj istoriografiji i nipodaštavan; često se može pročitati da je bio „Karađorđev momak“, što je suludo jer je značaj njegov bio toliki da mu je glava u Stambol sultanu stigla skupa sa voždovljevom i skupa sa njom bila izložena ispred saraja.

Stoga, kada se zadesite ili s namerom odete u Radovanjski lug i sednete ispod ovog hrasta gde su bili sahranjeni, imate mnogo materijala za razmišljanje. Kakvu smo na kraju državu stvorili? Da li bi nestali da smo upali u još jedan ustanak? Da li bi bilo bolje da do tog ubistva nikada nije došlo? Imaju li smisla dalje srpske podele? Da li smo, i ako jesmo zašto smo, nacionalno isključivi, pa ne cenimo dovoljno ne-Srbe koji su gradili Srbiju? Ima li smisla mrzeti? Nije li bolje ne žigosati izdajničkom etiketom svakoga ko misli drugačije? Dokle ćemo da srljamo? I tako dalje. Uostalom, svako ima svoja pitanja, ali bolje mesto za razmišljanje o srpskoj državi verovatno ne postoji.

(O. Š.)