Dan kada su Rumuni masakrirali Amerikance na nebu iznad Ploeštija (FOTO)
Vazdušno vojevanje pojavilo se prvi put tokom Velikog rata, i premda se može kazati da je igralo važnu ulogu u tom sukobu, i dalje je bili sporedno u odnosu na ono što se odigravalo na kopnu i po morima.
Preporučujemo
PVO NACIJA: Kako je Raka iz Trstenika prvi u istoriji oborio avion sa zemlje, a onda salutirao leševima neprijatelja (FOTO)
Kako je francuski kuvar prasetom sačuvao glavu tokom austrijskog bombardovanja Banjice 1915. godine (FOTO)
Pravu ekspanziju avijacija je doživela tek tokom Drugog svetskog rata, kada je ono što se odigravalo pod oblacima postalo od presudne važnosti: koji je kontrolisao nebeske visine, taj je kontrolisao bojište, te stoga imao pobedu u svojim rukama. Toliko je, zapravo, ratno vazduhoplovstvo postalo nasušno da je čak i u mornarici nosač aviona postao najbitnije plovilo (zbog čega je japanski napad na Perl Harbor bio potpuno uzaludan, budući da su svi američki nosači, slučajno ili namerno, dan ranije napustili tu luku).
Nakon prve tri godine tog sukoba i dominacije nemačkog Luftvafea nebom iznad naše prekrasne Evrope koju je Treći rajh načisto želeo da porobi i potčini, stvari su počele da se menjaju, i na Istočnom frontu i na nebu iznad Zapadne Evrope.
Da stvari ne idu u smeru u kojem je to želela nacistička vrhuška na čelu sa Adolfom Hitlerom postalo je jasno već njihovim porazom u Bici za Britaniju koja se u vazdušnom prostoru iznad Ujedinjenog Kraljevstva vodila od sredine jula do kraja oktobra 1940. godine, a u kojoj je Kraljevsko ratno vazduhoplostvo uspešno odbranilo svoje sveto Ostrvo od nasrtaja dušmana; Nemci tako nisu uspeli da ostvare svoj osnovni cilj i nateraju Britance, predvođene nepokolebljivim gospodinom Čerčilom, da potpišu mir.
Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve očiglednije da je ratna sreća promenila dres. Prizori savezničkih bombardera iznad nemačkih gradova postali su laganim tempom stvar uobičajena, i razaranje koje su nacisti priredili Beogradu 6. aprila 1941. godine sada je zakucalo na njihova vrata. Naravno, Nemačka se skupa sa svojim saveznicima batrgala i trudila koliko je mogla, ali nije mogla mnogo.
Ipak, golemi napori su ulagani da se barem odbrani ono što je bilo presudno za nastavak otpora prema nadirućim Sovjetima, Englezima i Amerikancima. A jedna od najpresudnijih stvari bila je nafta. 1944. godine najvažnija naftna polja koja su Nemci još uvek držali pod svojom kontrolom bila su ona koja su se nalazila u njima savezničkoj Rumuniji, pre svega u Ploeštiju u kojem su bile smeštene najveće rafinerije. Zato su Nemci pokušali da od Ploeštija načine tvrđavu.
Nisu uspeli. Anglo-američka nadmoć u vazduhu je jednostavno bila takva da nisu imali šanse. Ipak, kao što rekosmo, pokušavali su da odbrane Ploešti, skupa sa svojim rumunskim saborcima od kojih jednog posebno moramo da istaknemo. U pitanju je as Dan Valentin Vizanti, najizvrsniji rumunski pilot Drugog svetskog rata i jedan od najboljih i najuspešnijih lovačkih pilota tog sukoba uopšte.
Rođen je u staroj plemićkoj porodici 1910. godine, a na čelu Lovačke grupe 6 koja je letela u avionima "IAR 80" i "IAR 81" domaće proizvodnje, tukao se prvo na Istočnom frontu protiv Sovjetskog Saveza. Međutim, kako se rat primakao kraju i zakucao na slabašna rumunska vrata, prešao je na nebo iznad otadžbine, da je brani od Saveznika.
Na samom početku ovog teksta možete videti naslovnu stranu jednog rumunskog časopisa, objavljenu sredinom juna 1944. godine. Desetog dana tog meseca, naime, na Ploešti je nagrnula američka 82. operativna grupa u nameri da sravni sa zemljom tamošnje rafinerije. Vizantijevi momci su uspeli da obore 26 njihovih aviona (uprkos tome što su njihove letelice bile bitno lošije od neprijateljskih), izgubivši samo tri vlastita.
Bio je to najcrnji dan te američke avijatičarske formacije tokom čitavog perioda Drugog svetskog rata, ali uprkos tome što je rumunska Lovačka grupa 6 od leta 1943. do jeseni naredne godine oborila preko 90 američkih lovaca i bombardera, uprkos tome što su Vizantiju tokom celog rata pripisana 43 obaranja i 4.600 sati u vazduhu — nikakvu to ulogu nije igralo na širem planu. Sve je to bilo kao kada komarac ujede džina.
Elem, sa Crvenom armijom na granicama Kraljevine Rumunije, kralj Mihaj 23. avgusta 1944. vrši državni udar protiv Jona Antoneskua i naređuje svojoj vojsci da se okrene protiv svojih dojučerašnjih prijatelja Nemaca. Mnogi su odbili, čak i među pilotima, i nastavili da se bore za Osovinske sile protiv boljševika, ali ne i ubeđeni monarhista Dan Vizanti kojem nije padalo na pamet da protivreči svom kralju.
Tako je u istoriju ušao poslednji telefonski razgovor između njega i nemačkog komandanta Eduarda Nojmana, vođen 24. avgusta u tačno 8 časova i 30 minuta:
— Dragi Vizanti, za pola sata pokrenuću bombardovanje Bukurešta. Šta ćeš ti raditi?
— Podići ću lovce u vazduh.
— Razumem te. Svaki od nas vrši svoju dužnošt.
— Nema nam druge. Tužna realnost. Ako nam Bog bude u pomoći, srešćemo se ponovo da se prisetimo srećnih trenutaka koje smo zajedno proveli.
Sada na suprotnoj strani, Vizanti i njegovi piloti su srušili 25 nemačkih aviona do kraja rata, i dalje u svojim letelicama proizvedenim u Brašovu.
Avgusta 1947, dve godine nakon kraja rata, Vizanti je uklonjen iz vojske od strane novog komunističkog režima, što zbog činjenice da je ratovao rame uz rame sa nacistima protiv Saveznika (pre svega protiv SSSR-a, što je komunistima bilo najbitnije) što zbog činjenice da je bio monarhista. Povukao se, ali budući da nije želeo da se odrekne svojih uverenja, 1961. godine je osuđen na petogodišnju robiju, zvanično zbog "zavere protiv društvenog poretka". Dve godine kasnije je pomilovan i vratio se u svoj stan u Bukureštu.
— Za komuniste, on je bio opasni individualac. Bio je ratni heroj, verodostojan i poštovan u armiji pa čak i u narodu. Vesti o njegovim podvizima širile su se tokom rata, i njegovog su junaštva bili puni časopisi. Nisu mogli da ga ostave na miru, jer je bio monarhista, sin bojara i čovek od obrazovanja. Jedini izbor je bio da ga diskredituju — kaže jedan rumunski istoričar.
Nakon rata je morao da radi razne poslove da bi preživeo. Njegova kćerka Ana Marija se seća kako su ga pratili i nadgledali, kako su im oduzeli skoro svu imovinu, kako je morao da fizikališe na rashodovanju aviona koji su otišli u staro gvožđe, kako je morao da radi na njivama kao poljoprivredni radnik, tehničar, prosti građevinac.
Stvari su se promenile nenadano 1968. godine prilikom prve i jedine posete francuskog predsednika Šarla de Gola Rumuniji. Naime, najveći Francuz XX veka formalno je postavio sledeće pitanje Nikolaju Čaušeskuu: "Gde je moj stari prijatelj i rojalistički general Paul Teodoresku, i šta je sa pilotom Danom Vizantijem?"
Tako nekako je pitao De Gol, u svakom slučaju toliko formalno da su rumunski komunisti momentalno otišli na stovarište gde je Vizanti radio, obukli ga u uniformu i predstavili ga predsedniku Francuske Republike (Teodoreskuu su nekoliko dana kasnije dodelili državnu penziju).
De Gol je shvatio da nešto nije u redu, jer je Vizanti neprestano ćutao, ali su ga od tog trenutka komunisti ostavili na miru. Brojni pozivi su mu stizali iz Francuske od starih avijatičara, da dođe, ali je on odbijao, želeći da se pobrine da njegova kćer ima normalan život u Rumuniji. Ipak, 1977. godine je dobio poziv od Žaka Širaka, tada gradonačelnika Pariza, formalno da pomogne u istraživanju istorije avijacije.
Otišao je. Grad svetlosti ga je dočekao uz najviše počasti, Širak ga je odlikovao Srebrnom medaljom, a sreo se i sa Eduardom Nojmanom sa kojim se napokon ispričao i popio šampanjac. Ironija je to, da su ga spasili upravo oni piloti protiv kojih se dobar deo rata borio, ali je to takođe i pokazatelj da pravi vojnici ne mrze svoje neprijatelje jer svi oni samo vrše svoju dužnost: mrze samo one kukavice koje u pozadini kolju žene i decu.
Vizanti je u Francuskoj dobio državnu penziju, a ženu i kćerku je sledeći put video tek 1990. godine. Nije bio zadovoljan onim što se nakon sloma socijalizma dešavalo u njegovoj otadžbini; njegova ćerka kaže da je bio razočaran i da je patio od rojalističke melanholije. Umro je 1992. u Parizu.
(O. Š.)
Povezane vesti
Ovo selo zovu "Romski Monako": Sve kuće su dvorci, a stanovnici goli i bosi
Izbori u Rumuniji: Nezavisni ultradesničarski kandidat Kalin Georgesku najverovatnije novi predsednik
Hrabra Edita se goloruka suprotstavila pljačkašima: Svi pričaju o njenom herojskom činu
<% post.title %>
Miša iz Hrvatske digla žandarmeriju u Parizu na noge: Izgubila psa na aerodromu, a onda počela drama
Video: Prolaznici je jedva izvukli: Šetala je ulicom, a onda je drvo palo na nju
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Policija zaustavila auto, pregledali vozača, a onda su prešli na suvozačicu iz Bosne - Kad su otvorili njenu torbu, pobeleli su od šoka
Milanko oženio Albanku i doveo je u najhladnije srpsko selo: Za samo 8 dana promenila život iz korena, zabranio joj je odmah jednu stvar
Udata za Nemca, Sanja tvrdi da je se deca stide jer je sa Balkana: "Osećam se kao smeće"
Mujo
Divan clanak o ljudskoj sudbini. Hvala.
Podelite komentar
kamy
Znaci li ovo da su Srbski komunisti bili gori ,pa kod nas je vrlo mali broj istaknutih ljudi preziveo,skoro niko. Svi koji nisu bili sa komunistima su proglaseni neprijateljima jos ako su bili imucmiji, razlog vise za otimacinu imovine. Zato nam se sve ovo danas i vraca kao bumerang !
Podelite komentar