TAJNA NEMANJINE ZLATNE VILJUŠKE: Da li je naš veliki župan stvarno ponizio Barbarosu u Nišu? (FOTO)

Stefan Nemanja, veliki župan Raške, dočekuje u Nišu svetog rimskog cara Fridriha Barbarosu. Litografija Koste Mandrovića izdata u Beču u XIX veku. Foto: Wikipedia/Pixabay

Ah, ta čuvena zlatna viljuška kojom je raški veliki župan Stefan Nemanja jeo svoju srnetinu (je l' beše srnetina, ili možda piletina u medu?) tokom svečanog ručka sa svetim rimskim carem i nemačkim kraljem Fridrihom Barbarosom, u slavnome gradu Nišu, tokom onih čuvenih pregovora koji su po predanju vođeni bez prevodilaca a upereni protiv Romejskog carstva.

Nemanjini poklisari posetili su cara u Nirnbergu 1188. godine i pozvali ga da prođe kroz Rašku na putu ka Svetoj zemlji, uz obećanje da će Srbi nemačkoj vojsci ne samo pružiti siguran prolaz već i snabdevanje. Naredne godine, 27. jula, na tom niškom sastanku o kome u našem narodu i danas ispredaju legende, veliki je župan Barbarosi ponudio 20.000 vojnika za borbu protiv Vizantije i stupanje Raške u vazalni odnos prema Svetom rimskom carstvu (izaslanici bugarskih ustanika nudili su dvostruko veću vojsku od nas).

Ponuda je odbijena ali je ostala otvorena, pa je tako Toljen, sin kneza Miroslava, "sina Zavidova", veren ćerkom grofa istarskog Bertolda od Andeksa. Odbijena je zato što je Barbarosi namera bila da oslobodi Jerusalim koji je dve godine ponovo pao u šake muslimana, a ne da se tuče sa Grcima, iako je Nemanja iskoristio celu situaciju da, krećući se iza krstaša koji su napredovali ka Istočnoj Trakiji, osvoji dosta romejskih oblasti i gradova (uključujući i Skoplje).

Foto: Wikipedia/CrniBombarder!!!

Naravno, nešto kasnije, kada su Grci počeli da prave krstašima ozbiljne probleme i da odbijaju da ih puste da pređu Helespont (bili su tada u dosluhu sa Turcima Seldžucima), Barbarosa jeste promenio mišljenje i aktivirao onu srpsko-bugarsku ponudu, ali čim su Grci promenili stajalište i pristali da ih puste, vratio se na prvobitnu misiju (Jerusalim) i sklopio sa njima mir (nakon čega su Grci potukli Nemanju i oduzeli nam sve što smo osvojili pod krstaškim kišobranom).

Ipak, iako od ovog sastanka ništa nije bilo, kao što rekosmo, naš narod ga i dalje pamti. Ne pamti ga po tome što smo, skupa sa Bugarima, rimokatoličko carstvo huškali na bastion pravoslavlja, i ne interpretira ga kao nešto što nas efektivno sprečava da jednu reč kritike uputimo zapadnim hrišćanima koji su svega petnaest godina kasnije osvojili i opljačkali Carigrad: ovo prvo se ignoriše, a ovo ovome drugom se danas na sav glas halabuči. Ne, ono po čemu se ovaj susret pamti su detalji, ne suština, jer suština ipak donekle ruši našu idealizovanu predstavu o nama (premda istina nije ni najmanje nemoralna i neuobičajena, uostalom, to se zove — politika), dok detalji, smatra se, govore o tome da smo tada za Nemačku bili — Evropa.

Koji su to detalji? Pa, recimo onaj da su vođeni bez prevodilaca, ni sa jedne ni sa druge strane. Ima li u tome istine? Ne zna se. Zna se da je razgovorima bio prisutan barem Nemanjin brat Stracimir, tako da nije bio baš "u četiri oka"; malo je, međutim, verovatno da je Stracimir znao neki strani jezik a da Nemanja nije, te da je on bio prevodilac. Sa druge strane, Nemanja sigurno nije znao nemački (za početak, "nemački" u današnjem smislu reči nije ni postojao, postojali su različiti dijalekti od kojih ni jedan nije bio standardan), a Barbarosa sigurno nije znao srpski. Ako je tako, i ako je predanje tačno, na kom su jeziku mogli da pričaju? Jedini mogući odgovor jeste — latinski.

Fridrih Barbarosa, sveti rimski car i kralj u Nemačkoj, oko 1188. godine. Foto: Wikimedia Commons/crusades.boisestate.edu

Poznato je da je Stefan Nemanja rođen i stasao u Duklji, koja je i dalje bila pod jurisdikcijom rimskog pape i stoga pod snažnim kulturnim uticajem Italije i Latinske crkve (barem u Primorju); poznato je i da je prvo kršten po zapadnom obredu, da je, dakle, bio u verskom smislu podanik pape rimskog, te da je tek u svojim srednjim godinama kršten drugi put po grčkom obredu. Budući plemić, otac je njemu i braći mu, verovatno obezbedio kakvo-takvo obrazovanje, a prva tačka tog obrazovanja, ako ga je bilo, morala je biti učenje latinskog.

Latinski je jedini jezik kojim su Nemanja i Barbarosa mogli da govore u Nišu tom prilikom, a bez prisustva prevodilaca. Latinski je, uostalom, bio u to vreme, i još mnogo vekova kasnije, lingva franka Zapadne Evrope sa kojom smo mi uvek bili neposrednom dodiru (ni tamo ni 'vamo), i sveti rimski car ga je morao znati, ako ne tečno a ono dovoljno za diplomatske aktivnosti vladara centralne evropske sile tog doba.

Shodno tome, ako je ova pretpostavka tačna, to može biti tumačeno dvojako. Može biti da je to pozitivna stvar, dokaz naše kulturne naprednosti, jer eto, naš vladar govori strani jezik a njegov kolega ne; no, sa druge strane, svi zapadni vladari u tom trenutku govore latinski i nikome od njih latinski nije maternji, jer to je mrtav jezik koji je opstao kao jezik Crkve, evropske intelektualne elite i vladajuće klase, te klase koja ima različite maternje jezike ali se međusobno sporazumeva na latinskom.

Veliki župan Stefan Nemanja i velika županica Ana posećuju radove na manastiru Studenica. Foto: Wikimedia Commons/Dragan Raskov Milošević/slikari.rs

Sa druge strane, to može biti tumačeno i kao da je Nemanja u stvari koristio Barbarosin jezik (njegov u crkvenom smislu) te da je to isto kao kada naš političar danas razgovora sa američkim kolegom na engleskom jeziku (tome se ne pridaje nikakav značaj, premda ta činjenica pokazuje izvesnu nadmoć onoga čiji jezik poznaje stranac; zbog toga mi i ističemo činjenicu da je srpski jezik jedno vreme tokom XV-XVI veka na otomanskom dvoru bio jezik diplomatije).

Koji još detalji postoji? Ah, da: Stefan Nemanja se potpisao regularno, a Barbarosa je stavio palac. U stvari, ne, nije stavio palac nego je lupio pečat s krstom jer je bio nepismen. U stvari, ne! Ne možemo da se dogovorimo. A zapravo, palcem se sigurno sveti rimski car nije potpisao, mogao je to učiniti jedino pečatom, pošto stvarno jeste bio nepismen.

Naravno, to ne znači da je nepismenost bila uobičajena za vladare Svetog rimskog carstva ili uopšteno Zapadne Evrope tog doba; simptomatično je što se to u slučaju Barbarose uopšte i ističe (ne samo od strane Srba već generalno) jer sugeriše da nije baš bila u pitanju norma (ako postoji dvojba oko toga da li je nepismeni Barbarosa mogao da nauči latinski, treba se setiti da nekoliko vekova ranije, Karla Velikog nepismenost nije sprečila da nauči oko pet jezika, pored svog maternjeg franačkog).

Fridrih Barbarosa, sveti rimski car i kralj u Nemačkoj, bista nastala oko 1160. godine. Foto: Wikimedia Commons/Montecappio

E sad, drugo je pitanje da li mi uopšte možemo da se busamo u grudi i pozivamo na priču o nečijoj pismenosti u XII stoleću, imajući u vidu vrlo jadno stanje opšteg obrazovanja našeg naroda, kao i to da li možemo da pričamo o nepismenosti nemačkog vladara od pre osam vekova vrlo dobro znajući da smo pre svega dvesta godina imali vladare koji su bili nepismeni (vožd Karađorđe i knez Miloš).

Prema tome, teško da se može govoriti o kulturnoj nadmoći Srbije u odnosu na Nemačku tokom XII-XIII veka samo na bazi toga da li je vladar bio pismen ili ne, jer, za početak, to nije bio nikakav uslov za penjanje na tron na koji se dolazilo putevima koji sa obrazovanjem nemaju baš nikakve veze. U priči o kulturnoj nadmoći daleko je važnija stopa pismenosti u čitavom društvu, a procentualno, Sveto rimsko carstvo je tada imalo puno više pismenih ljudi od Raške.

Konačno, dolazimo do čuvene viljuške, i to, ni manje ni više nego zlatne. Nemanja je, kaže predanje, jeo priborom od plemenitog metala, dok je Barbarosa jeo prstima, kao kakav divljak, što i jeste bio, jer je Nemačka tada u odnosu na Srbija bila poludivlja zemlja. Tako, barem, kaže naše predanje, koje voli da ignoriše sve što mu protivreči. Nema veze što svega dvadesetak godina pre ovog susreta jedan nemački hroničar i putopisac žitelje Raške opisuje kao divljake, a nema ni veze što nas isto tako opisuju svi grčki pisci.

Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Marko Murat, 1900. Foto: Wikimedia Commons/Бранко Д. Тодоровић

Nekoliko decenija nakon Nemanje, za kraljevanja Uroša I Hrapavog, opisi našeg dvora ne govore u prilog postojanju zlatne viljuške za vlade Nemanje. Čak ni osamdeset godina posle Nemanje, romejski poslanici u svojim izveštajima i dalje pričaju o prostoti i relativnom nedostatku sjaja našeg dvora. Ti opisi se tek sa Stefanom Urošem II Milutinom menjaju, tokom poslanstva Teodora Metohita januara 1299. godine, kada je u Skoplju ugovoren brak srpskog kralja sa petogodišnjom romejskom princezom Simonidom.

Ipak, nije nemoguće da je to predanje tačno, i da je veliki župan naš Stefan Nemanja zbilja koristio (zlatnu, ili bilo kakvu) viljušku a Barbarosa prste. Ono nema uporište u materijalnim dokazima, ali je daleko od nemogućeg. Šta više, vrlo je verovatno, iz razloga koje ćemo sada rasvetliti, ali opet, i da je tačno — nije dokaz kulturne nadmoći. Jeste razlog da se time ponosimo, to svakako, ali ništa više od toga.

Viljuška je kao kuhinjski pribor, dakle, kao pribor za kuvanje, nastala verovatno u Starom Egiptu, gde je, kao i u Staroj Grčkoj i Starom Rimu, korišćena za okretanje komada mesa pri pečenju. Negde u VI veku na području Romejskog carstva viljuška počinje da se koristi pri obedovanju i među bogatijim slojevima postaje norma do X veka, na prostoru čitavog Bliskog istoka.

Persijske bronzane viljuške iz VIII-IX veka. Foto: Wikimedia Commons/Marie-Lan Nguyen

Tako 14. aprila 972. godine vizantijska princeza Teofanija tokom svadbenog ručka o svom venčanju sa svetim rimskim carem Otonom II, u Rimu, izaziva skandal nonšalantno vadeći viljušku iz kutije i stavljajući komade mesa njome u usta. Svi prisutni su bili zgranuti, jer ništa slično nisu bili u svojim životima videli. Jednako tome, 1004. godine nakon venčanja bratanice romejskog cara Vasilija II, Marije Argire, sa Đovanijem Orseolom, sinom mletačkog dužda Pjetra Orseola, prilikom svadbenog ručka u Veneciji dešava se ista stvar: Marija iz kutije vadi zlatnu viljušku i koriste je kao pribor za jelo.

To dovodi od opšte osude rimokatoličkog klera, koji Mariju kritikuje zbog dekadencije, a jedan hroničar to objašnjava ovako: "Bog je u svojoj mudrosti obezbedio čoveku prirodnu viljušku — njegove prste. Stoga je uvreda prema njemu da se oni zamene veštačkom metalnom viljuškom tokom jela". Ovo je slično stajalištu koje prema brijanju brade gaji ekstremnije pravoslavno monaštvo: naime, seča brade se tumači u nekim krugovima kao suprotstavljanje Božijoj volji.

Elem, Marija Argira je dve godine kasnije umrla od kuge što je zapadno sveštenstvo (barem neki među njima) videlo kao Božiju kaznu. "Niti je izvoljevala da dotakne hranu prstima, nego bi zapovedala svojim evnusima da je seku u komadiće koje bi onda nabadala na izvesna zlatna oruđa sa dve račve i tako ih prinosila ustima. Taština te žene bila je mrska Svemoćnog Bogu, i on se, nema sumnje, osvetio", pisao je kardinal Petar Damjan.

Spomenik viljušci ispred jednog od ulaza u Gran Pale u Parizu. Foto: Wikimedia Commons/NightFlightToVenus

Zbog otpora Katoličke crkve, viljušci je trebalo vreme da pobedi. Nama to danas deluje smešno, ali i ovo što mi danas radimo, biće smešno za hiljadu godina, možda čak i za sto, možda i za pedeset, tako da ne bi trebalo da se smejemo već da stvari stavimo u kontekst. Nama je, u romejskoj kulturnoj sferi, viljuška bila simbol više klase (ako je Nemanja i koristio viljušku, malo je verovatno da je ona bila zastupljena među njegovom vlastelom), dok je u zapadnoj sferi ona bila jednostavno nepoželjna, budući "đavolski instrument". Prosto, jedna ista religija u stanju je da se u različitim okruženjima manifestuje na različite načine: recimo, Grcima su evnusi bili normalna pojava a nama nikada, o čemu svedoči i ona zanimljiva anegdota sa dvora kralja Uroša o kojoj smo već ranije pisali.

U svakom slučaju, Nemanjino korišćenje viljuške a Barbarosino korišćenje prstiju i noža, treba sagledati iz pravog ugla koji govori o kulturnim razlikama a ne superiornosti ili inferiornosti jedne ili druge strane. Objektivno, smešna je i pomisao da je ondašnja Raška bila kulturnija od Svetog rimskog carstva. Još bi smešnije bilo ovaj detalj tretirati kao dokaz naše kulturne nadmoćnosti zbog zapadnjačke "verske zatucanosti", jer bi nas to odvelo u pravcu dokazivanja da ondašnji Srbi nisu ni bili vernici (što je, složićete se, krajnje besmisleno).

Elem, viljuška kao pribor za jelo u Zapadnoj je Evropi počela da odnosi velike pobede tek u XV veku, i to baš u Italiji koja ju je prva i videla na delu. Smatra se da je ključno bilo širenje paste, koju je daleko najlakše obedovati korišćenjem "račvi". Francusku je viljuška osvojila komedijom: naime, Katarina de Mediči se godine 1533. udala za kralja Anrija II, sa sobom donela nekoliko tuceta srebrnih viljuški na poklon domaćinima, pa skupa sa svojom firentinskom pratnjom umirala od smeha gledajući nesrećne Francuze kako se bore da jedu ovim nepoznatim oruđem (slično kao što se mi danas smejemo kada neko ne zna da jede štapićima).

Gozba u kući krakovskog trgovca Mikolaja Vježeneka na kojoj je poljski kralj Kazimir Veliki okupio mnoge krunisane glave Evrope. Foto: Wikimedia Commons/i-mnk.pl

Sin njihov, Anri III, dao je svoj značajni doprinos pobedi viljuške (poljsko predanje, slično srpskom, kaže da je ovaj kralj viljušku pokupio prilikom svog putovanja u Poljsko-litvanstvu republiku, ali je istina malo složenija). Negde u isto vreme počela je da ovladava i španskim te portugalskim vladarskim i vlastelinskim trpezama.

Ipak, Evropu u celini viljuška je uspela da pokori tek u XVIII veku. Koliko je ovaj predmet bio raširen među Srbima, tada mahom pod turskom okupacijom, veliko je pitanje. Imajte u vidu skromnost i siromaštvo koje je vladalo među našim življem u to vreme, kao i relativnu skupocenost viljuške koja ne može biti od drveta i koja je stoga bila luksuz.

Stoga, na pitanje da li bi "Zlatna viljuška" kao spomen-obeležje Stefanu Nemanji u Beogradu bila adekvatna ili ne, teško je odgovoriti. Možda bi bila adekvatniji spomenik našoj mitomaniji nego najvećem od svih velikih župana. Jer, niti smo mi izmislili viljušku, niti je naše predanje stavlja u potpuno ispravan kontekst. Istina je mnogo komplikovanija, kao što možete da vidite. Sa druge strane, budući da je predanje o tom susretu u Nišu možda zaista verno događaju, te da je savremena civilizacija nezamisliva bez viljuške, rezon iza ovakvog rešenja nije nelogičan.

Najveća viljuška, spomenik u američkom gradu Springfildu, u saveznoj državi Misuri. Foto: Wikimedia Commons/Fishepat000

Jug Cerović, autor ovog predloga koji je žiri za izbor spomenika odbacio, kaže da je lik Stefan Nemanja poznatiji po tome što je osnovao dinastiju koja je postala oličje srednjovekovne srpske države nego po konkretnim delima, te da se stoga njegov lik i delo "ne mogu svesti na puko spominjanje jednog prosečnog smrtnika, već spomenik mora prvenstveno nositi simboliku tog razdoblja".

— Šta spomenik zapravo treba da obeležava? Neku davno okončanu priču ili pak korenje duha jedne zajednice? (...) Ovaj spomenik ne nameće jedinstveni narativ, on naprotiv podstiče širok dijapazon misli i osećanja. Ko nam brani da budemo avangardni, iskreno prihvatimo svu svoju prošlost i smelo zakoračimo u budućnost? — pita se on.

To nas, međutim, vraća na malopređašnji upit: da li ovo što gospodin Cerović kaže odgovara kontekstu u svetlu istorijskih činjenica, ili je pak igranje samoobmanama, mitovima i legendama bez uporišta u stvarnosti?

(O. Š.)