PVO NACIJA: Kako je Raka iz Trstenika prvi u istoriji oborio avion sa zemlje, a onda salutirao leševima neprijatelja (FOTO)

Prvi svetski rat je doneo dramatični proboj na polju tehnološkog razvoja, koji će u Drugom svetskom ratu eskalirati a onda na tom talasu nastaviti da se razvija do današnjeg dana. Važna dimenzija tog razvoja, možda i presudna, bila je avijacija.

Nakon odlučnih srpskih pobeda na Ceru i Kolubari, Kraljevini je Srbiji, izmučenoj Balkanskim ratovima i drugom polovinom 1914. godine, bila neophodna saveznička pomoć. Razume se da je naš "brak" sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Francuskom i Rusijom bio "brak" iz računa, da je bio dvosmeran: sa jedne je strane nama trebala njihova pomoć, a sa druge njima naš opstanak (doduše, malo više nama njihova pomoć nego njima naš opstanak).

Preporučujemo

Zato je počeo da stiže ratni materijal i sanitet, zato su počele da stižu medicinske misije, ruski mineri i torpedna odeljenja, engleska mornarička teška artiljerija, francuski topovi sa posadama. Konačno, zato je i jedna eskadrila francuske avijacije pod zapovedništvom majora Vitrea preko Niša stigla na Banjicu, na poljanu, improvizovani aerodrom, na kojem smo podigli hangare. Stigli su, izgleda, samo sa pilotima, pa su Francuzi za potrebe kopilota, koji je trebalo da se posvete osmatranju i potencijalnoj odbrani letelice, za to obučili naše ljude.

Avion "blerio XI", naš prvi, u vazduhoplovnoj bazi na Trupalskom polju kod Niša 1912. godine. Foto: Wikimedia Commons/Muzej vazduhoplovstva - Beograd

Aeroplani su imali primitivno naoružanje: bombe i metalne strelice kao velike klinove koji su se bacali na pešadiju, a piloti lično naoružanje. Ratno vazduhoplovstvo bilo je u svom detinjstvu. Takvi kakvi su bili, odmah po dolasku počeli su da vrše izviđačke zadatke iznad Save i Dunava, što se Austrougarima nikako nije dopalo pa su već početkom marta meseca bombardovali Banjicu, ali bez ikakve pričinjene štete.

Mi smo im uzvratili bombardovanjem flote monitora (tip manjeg bojnog broda) kod Zemuna, ali se, osim toga, ratno vazduhoplostvo — i naše i francusko — u tim ranim danima rata na našem frontu pre svega koncentrisalo na izviđanje neprijateljskih položaja. Stvari su se promenile tek krajem avgusta, kada je na naše ratište stigla naprednija nemačka protivvazdušna artiljerija, kao i avijacija, i kada smo izgubili nadmoć u vazduhu.

Nešto se moralo preduzeti, a to nešto je bila naša sopstvena protivvazdušna odbrana "naredne generacije", ako tako može da se kaže. U pomoć su nam pritekli naši francuski prijatelji. Uspostavljene su stalne osmatračnice koje su pratile kretanja neprijateljskih aviona, a francuska Vrhovna komanda je u Srbiju poslala kapetana Andrea Mortirea, koji se na Zapadnom frontu već dokazao konvertovanjem poljskih topova u protivavionce.

Nemački top "krup" konvertovan za potrebe protivvazdušne odbrane. Foto: Wikimedia Commons/The World Today Magazine July 1909

Mortire je to uradio i Srbiji, u Vojnotehničkom zavodu u Kragujevcu, gde je poljske topove, mahom "šnajder M1907" i "krup M1903", oba kalibra 75 milimetara, podigao na okretne drvete lafete koji su svojom elevacijom i većim hodom po vertikalnoj osi omogućavali artiljercu da prati letelicu koju želi da skine sa neba.

Ako vam ovo deluje primitivno, kao čista improvizacija, to je zato što jeste. A ako ste od onih nezahvalnih Srba koji danas omalovažavaju sve što su zapadni saveznici uradili za nas onomad, ako vam ovo deluje kao prevara Francuza koji nisu želeli da se troše na nas nego su nam uvaljivali gluposti, onda imate problem. On ne leži samo u nezahvalnosti, već i u tome što ne znate da je protivavionska odbrana u to vreme svuda bila ovakva. Oni "napredni" nemački PV-topovi koje smo pominjali nisu bili drugačiji, i oni su bili konvertovani.

(Često se može čuti kako su nam Francuzi "naplatili svaku gazu" koju su nam poslali. Ljudi koji to govore ne shvataju da to savezništvo između Britanije, Francuske, Rusije, Srbije i Belgije u Velikom ratu nije bilo vojna alijansa kao što je to danas NATO, pa da je postojao neki zajednički budžet i tome slično; ne postoji ni jedan razlog zbog čega bi nam bilo ko poklonio nešto na šta je potrošio milijarde u današnjim evrima za razvoj i proizvodnju, kada je naš opstanak trebao i nama i njima. Konačno, ondašnji Srbi nisu u tome videli nikakav problem jer, mi smo uzimali zajmove koje smo posle vraćali. Tako svet funkcioniše. "Problem" je simptomatično nastao tek krajem XX veka, kada smo došli u sukob sa Zapadom.)

Kanadska protivvazdušna baterija avgusta 1918. godine. Foto: Wikimedia Commons/The Illustrated London News & Sketch

Elem, ovakve PVO-baterije postavljenje su po svim većim gradovima ali je za našu današnju priču bitna samo jedna: 1. dopunska baterija Artiljerijskog puka "Tanasko Rajić" (nazvana po velikom našem vojvodi iz Prvog i Drugog srpskog ustanka koji je život na oltaru otadžbine položio tokom Bitke na Ljubiću 6. juna 1815. godine) smeštena na Metinom brdu kod Kragujevca.

Kragujevac je u to vreme bio jedna od glavnih meta neprijateljske avijacije koja je spremala teren za najezdu pod zapovedništvom nemačkog feldmaršala Augusta fon Makenzena (čoveka koji je Srbe poštovao, čini se, više nego sopstvene saveznike, čoveka koji je svojoj vojsci naređivao da se prema sprskom narodu ima ponašati uz najveće poštovanje, čoveka koji je u Beogradu digao spomenik srpskim braniocima naše prestonice).

Toliko su ti vazdušni napadi na Kragujevac bili česti i vremenski tačni (uglavnom bi u ranim popodnevnim časovima nagrnulo tri do osam letelica u formaciji) da je engleska bolničarka Monika Stenli u svom dnevniku zapisala da su građani satove navijali po njima i da su se čudom čudili kad se ovi ne bi pojavili (sve isto kao i '99. godine).

Stigli su tako i tog 30. septembra 1915, iz pravca Lapova, po svemu sudeći s nekog uzletališta kod Vršca. Bilo ih je sedam, šest dvomotoraca-troseda "AEG" i jedan dvosed "rumpler" koji je napad predvodio. Oglasile su se sirene sa Vojnotehničkog zavoda (koji je uz Arsenal bio glavna meta svih bombardovanja), ali naša protivvazdušna odbrana nije uspela da spreči da se nađu na nebu iznad varoši. Počelo je bombardovanje, bačeno je 45 bombi, ali bez znatnije materijalne štete. Ipak, poginulo je šest ljudi.

Radoje Raka Ljutovac, prvi čovek na svetu koji je artiljerskim oružjem oborio avion direktnim pogotkom. Foto: Arhivska fotografija

Celo tu dramu koja se odigravala pod kragujevačkim oblacima sa Metinog brda posmatrao je jedan redov, nišandžija Radoje Ljutovac-Raka, po zanimanju trgovački pomoćnik iz sela Poljna kod Trstenika, tada 28-godišnjak ali već veteran Balkanskih ratova koji je prekomandovan u tu pomenutu "specijalnu" jedinicu, 1. dopunsku bateriju artiljerijskog puka "Tanasko Rajić", odmah po njenom formiranju.

Baterija je bila naoružana konvertovanim "šnajderima", ali je za jedinim "krupom M1903" sedeo upravo Raka. U svoj toj gunguli, da praktično niko nije obratio pažnju na to šta on radi, posvetio se svojoj samozadatoj misiji: lovu na predvodnika eskadrile.

Sporenja postoje oko toga šta se tačno desilo. Zapravo, oko toga kako se desilo to što se desilo. Da li je Raka, po jednoj priči, nišanio direktno kroz cev, ciljajući malo ispred mete kao što se lovi zec ili ptica? Ili je, po drugoj, na usta cevi stavio konac i tako napravio končanicu, kao improvizovani nišan? Ne zna se tačno. Zna se, međutim, da je brat naš Radoje opalio. Navodno je u tom trenutku na njega skočio komandant baterije, jer uludo troši municiju. Ako se i desilo, ta kritika nije dugo trajala. Granata je pogodila svoju metu posred srede, avion se propeo i onda survao u centar grada. Posade ostalih napadačkih aviona, zgranute onim što se desilo, šokirane, okrenule su se i dale u bežaniju.

Spomenik Radoju Ljutovcu-Raki na mestu sa kojeg je oborio nemački avion 30. septembra 1915. godine i tako ušao u istoriju. Foto: Wikimedia Commons/Radovanovic Sasa

Komandant je potom od Rake dobio konja kako bi što brže došao do grada. Stanovništvo se već okupilo oko srušenog "rumplera" koji je pao blizu kuće u kojoj je boravio prestolonaslednik Aleksandar. Nemački aeroplan je bio izgoreo, barem drveni delovi, ostalo je bilo pretvoreno u krš i lom.

Raka je pronašao posadu: pilota Ota Kirša, koji je trebalo da bude unapređen u oficira, i izviđačkog kapetana Kurta fon Šefera. Stao je u stav mirno i salutirao neprijatelju. Baš kao što i dolikuje. Ne kaže se bespotrebno da je ovo bio poslednji pravi, evropski, džentlmenski rat. Poslednji džentlmenski i prvi ne-džentlmenski.

Kasnije je ispitivanjem motora i pronalaskom gelera u radilici nepobitno dokazano da je Raka zaista srušio avion, jer u početku čak ni francuski oficiri nisu bili spremni da poveruju da se to zaista desilo. Bilo je to nešto nečuveno! Hej, da artiljerijsko oružje direktnim pogotkom obori aeroplan! A ipak, to se desilo, prvi put u istoriji. Zbog toga je taj dan, u kojem je Radoje Ljutovac izvršio svoj najveći životni podvig, uzet za dan roda Artiljerijsko-raketnih jedinica za protivvazduhoplovna dejstva Vojske Srbije.

Što se Rake tiče, on je odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde i vanredno unapređen u kaplara, a na Solunskom frontu je napredovao do narednika. Nakon rata se posvetio trgovini, a bio je redovan i počasni gost svih parada i smotri, i svih slavskih svečanosti naših artiljerijskih jedinica. Odavanje počasti Ljutovcu nastavilo se i nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji. Tridesetih godina je bio otvorio dućan u Trsteniku koji je vodio sve do smrti 25. novembra 1968.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3373)