Kako se Srpska vojska odmarala od Solunskog fronta: Francuz visi sa plafona, Srbin i Englez zagrljeni i goli bauljaju ulicama (FOTO)

Karikatura iz perioda Velikog rata koja prikazuje francuske i druge savezničke vojnike u Solunu. Foto: Wikimedia Commons/macedonian-heritage.gr

"Tur de blanš" je bio čuveni salon kod Bele kule u Solunu, i jedno od najomiljenijih mesta okupljanja savezničkih vojnika koji su ratovali na Solunskom frontu, otvorenom od strane naših prijatelja koji su se dockan iskrcali tu da bi skupa sa nama odbili najezdu Centralnih sila na Kraljevinu Srbiju, ali bili preduhitreni kolapsom naših odbrambenih linija.

Preporučujemo

Možda je bio najčuveniji, ali "Tur de blanš" nije bila jedina takva ustanova, ne, bilo ih je bezbroj, jer morao se zadovoljiti poriv vojnika za bekstvom od frontovske realnosti, tokom tog dvodnevnog ili trodnevnog odsustva i odmora. A od realnosti se bežalo i te kako. Pijančilo se, bančilo, pevalo, igralo, do zore. Kako i dolikuje.

Najnormalniji prizor, pisao je jednom "Politikin Zabavnik", bio je ovakav: "Dva Škota pokušavaju napad na ložu preko nazidanog stola i stolice. Kelnerica ih vuče za one njihove suknjice da bi se smirili. To se nije svidelo jednom srpskom dobrovoljcu iz Amerike. On je neznano odakle izvadio laso i njime uhvatio dosadnu kelnericu. Mora čovek da spasava drugove po piću. Ruski oficiri igraju kazačok, što po podu, što po stolovima, srpski konjanici hvataju stolice umesto konja, pa se trkaju po sali.

Grupa ruskih oficira na brodu "Galija", od putu od Marseja ka Solunu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Francuski avijatičar visi sa lustera, a sabraća im, engleski mornari, sipaju šampanjac svojim devojkama, malo u usta, malo više u nedra. Pršti staklo, cika, vriska. A onda je gazda objavio fajront. Tek tada je nastao opšti haos, pošto gospodi oficirima i vojnicima na pamet nije padalo da idu. Počeli su da lome, sve dok se nisu pojavile vojne patrole da uvedu red. Pijanu bratiju potrpali su u autobuse, da bi ih razvezli po garnizonima".

Ovakav opis svoje uporište ima u magistarskom radu Jasmine Tomašević "Prvi svetski rat i Grčka u očima izgnane srpske vojske" koji je odbranjen na Aristotelovom univerzitetu u Solunu.

Naravno, u svemu su prednjačili Srbi i — Englezi. Zabeleženo je da su jednom prilikom lopovi do gole kože skinuli dva mrtva pijana Engleza, i da su oni tako bauljali ulicama. Pa onda i onaj slučaj kada su razbojnici ukrali šator sa sve Englezom u njemu, koji je bio toliko "trezan" da ništa nije ni primetio.

Britanski artiljerci na Solunskom frontu juna 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/media.iwm.org.uk

U ono vreme, pre nego što su se savezničke vojske razmilele po njegovim ulicama, Solun je imao oko 150.000 duša; polovina su bili sefardski Jevreji, a zatim Grci i Turci (razmena stanovništva između Grčke i Turske odigrala se tek dvadesetih godina). Solun su zbog njegove multietničnosti prikladno nazivali — Vavilonska kula.

Još kad su došli francuski Zuavi širokih pantalona i crvenih prsluka, Senegalci ogromnih fesova, Marokanci sa čalmama, Englezi u kaki-uniformama i s lulama, Indusi s turbanima, Škoti u kiltovima, Srbi sa šajkačama i u britanskim kafenim i francuskim plavim uniformama jer su njihove propale, Rusi, Australijanci, Novozelanđani, Italijani, Japanci, da ne pričamo o domaćim grčkim vojnicima u fustanelama i caruhima na nogama... Sve vam je jasno: bila je to šarolika "ekipa".

Ali ipak ekipa u kojoj su se Srbi, kažu onovremenici, isticali visinom, masa iz koje su štrčali. Kada su po dolasku u Solun — nakon one strašne Albanske golgote u zimu 1915-1916. godine i oporavka na Krfu — pravili paradu po gradu, iz grla savezničkih vojnika se orilo "Viva la Serbie". Eto kakav su utisak naši ostavljali na druge.

Srbi i Francuzi na zarobljenom nemačkom topu "Eva" kod Bitolja na Solunskom frontu. Foto: Wikimedia Commons/The State Archives of the Republic of Macedonia

Pored pomenutog salona "Tur de blanš", i "Verdena", bio i čuveni restoran "Floka" gde se jela poznata čokolada i pio čaj tokom dana, a onda uveče nastajao haos. A kada je stigla zabrana da se toči alkohol vojsci, Srbi su se dosetili pa su tokom dana (noću zabranu nije bilo moguće sprovoditi) pili kafu iz šoljica. Kafu? Hoćemo da kažemo — rakiju. Rakiju, maskiranu u kafenim šoljicama.

U jednom trenutku Solunjani su shvatili da Srbi ne vole jela spremljena na maslinovom ulju pa su počeli da otvaraju lokale sa jelima na svinjskoj masti. "Sloboda", "Beograd", i mnoge druge, bile su naše ondašnje tamošnje "restauracije".

Srpski oficirski kor je voleo da nakon liturgije u Crkvi Svetog Save pređe preko puta u restoran Nikosa Mihailidisa pa da uz rakiju i meze sluša verglaša kako svira "Dunje ranke", pesmu koja će u Solunu ostati popularna decenijama kasnije. Restorane su otvarali Solunjani, ali i srpske izbeglice stigle sa vojskom, pa i srpsko iseljeništvo. Valja tu pomenuti "restauraciju" u hotelu "Imperijal" koju je držao neki Rista Jovanović iz Carigrada.

Britanski oficiri i vojnici igraju fudbal u Solunu tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Varges Ariel, Ministry of Information/Imperial War Museums

Ipak, ti istaknuti restorani su bili sporedna stvar za većinu naših ljudi. Oni su bili za elitu, "lipicane", uglađenu gospodu, momke iz štabova koje su vojnici na frontu sarkastično sažaljevali rečima: "Često nestaje piva, kafane se rano zatvaraju, nema uvek bioskopa... vreme je dosadno tim nesrećnicima".

Običan čovek u uniformi tražio je, bre, kafanu da se uneredi. Tu se vraćamo, da bismo priču završili, na tu ustanovu koja greje srce i dušu svakog Srbina.

Kafane i bircuzi, stotine i stotine njih — ponajviše u zloglasnom kvartu Bare, najzloglasnijem i najživopisnijem od svih ondašnjih balkanskih kvartova — bile su dupke pune od sumraka do svitanja. U njima, pored klijentele, bilo je i prevaranata, svodnika, dilera hašiša i opijuma, prostitutki, lekara koji su na izvoru tražili mušterije koje će da leče od polnih bolesti. Šta se tamo dešavalo? Izađite večeras u kafanu i pomnožite to iskustvo sa hiljadu. Nećemo ništa više o tome da kažemo.

(O. Š. / Izvor: Politikin Zabavnik br. 3374)