STARI BEOGRAD KOJEG VIŠE NEMA: Kako je izgledao bal kod kneza Mihaila, sa snegom do kolena, bez fijakera za najam (FOTO)

Terazije početkom 20. veka. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Kosta N. Hristić — sin Nikole Hristića, premijera u četiri navrata i ministra unutrašnjih poslova u dva — bio je diplomata i pravnik, dve godine krajem XIX veka čak i ministar pravde u srpskoj vladi, a bio je i otac našeg slavnog kompozitora Stevana Hristića.

Preporučujemo

Njegovo najznačnije delo, delo danas mahom zaboravljeno iz razloga čija bi analiza mogla da se pretvori u psihanalizu čitavog srpskog naroda, svakako su "Zapisi starog Beograđanina", objavljeni u dva toma 1923-1925. godine, u kojima je on od zaborava sačuvao Beograd kojeg više nema, koji bi danas možda trebalo uvrstiti u obaveznu lektiru osnovnih škola, barem na teritoriji prestonice, ali i generalno, jer se tiče čitavog naroda.

Pred vama je odlomak iz te knjige, koji se bavi jednim balom što ga je januara 1865. godine, održao knez Mihailo Obrenović u svom dvoru, po ciči zimi i najdubljim snegovima koji su "ikada" pali na ušće Save u Dunav. Videćete kako je priča o tome da je nekada sve bilo drugačije, kako su čak i zime bile jače nego danas, "ovo danas je smešno", postojale i pre sto, sto pedeset i dvesta godina. A videćete i mnogo toga drugog.

Kosta N. Hristić, diplomata i ministar pravde, sin premijera Nikole Hristića, otac kompozitora Stevana Hristića, autor "Zapisa starog Beograđanina". Foto: Wikimedia Commons/houseofthetragicpoet.blogspot.rs

Priča ide ovako:

"Drukčije su nekada, pre pedeset godina, zime u Beogradu bile nego danas. Zima je onda bila — zima, i veliki snegovi, uz jake mrazeve, trajali su svake godine nedeljama i nedeljama. Ali pored svega toga, onakvog čuda od snega, kakav je u Beogradu osvanuo jednog januarskog dana 1865. godine, odavno se nije zapamtio. Ulicama se nije moglo proći, a krovovi su bili toliko pritisnuti snegom da je u svakoj kući, po naredbi policije, neko morao popeti se na krov i lopatom otuda bacati sneg; bez toga, mnoga bi se kuća srušila. Ispred dućana rasprtilo se koliko se može proći, ali na drugim mestima, pokraj praznih zemljišta, i po sredini ulica sneg je stojao visok i čekao jugovinu da se otopi.

A baš za taj dan bio je zakazan bal u Dvoru, bal toliko očekivani. Treba znati da u ono doba nije bilo fijakera koji bi se uzimali pod najam. Samo nekolicina njih imali su svoje privatne fijakere, koji nisu stajali ni na kojoj stanici, publici na raspoloženju. Sopstvenici su ih davali na poslugu samo izvesnim ličnostima i velikoj gospodi. Pokojni Joca Savić, upravnik fondova, imao je, na primer, svoj fijaker koji je stavljao na raspoloženje samo predsedniku ministarstva (ondašnje zvanje predsednika vlade, premijera; tek 1903. godine to prerasta u zvanje predsednika Ministarskog saveta; prim. nov.) kakvom svečanom prilikom, za dvorski ili opštinski bal, i njegovoj gospođi, kad bi išli u amam. Tako je, zbog onog silnog snega i oskudice u podvozu, nastalo veliko pitanje kako će se uopšte otići na dvorski bal.

Donji grad ispod Kalemegdana oko 1865. godine, neposredno pre nego što će Turci zauvek otići da se više nikada ne vrate. Foto: Wikimedia Commons/skyscrapercity.com

Nije ono interesovalo i mučilo samo čarsiju, samo ljude koji su na taj bal bili pozvani. Od velikog snega nije se moglo ni na ulicu izaći, a kamoli na bal otići. Najposle je, po nečijoj srećnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u širokom frontu, projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol-kapije i gore do Manježa — tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili. Tim prtinama napravljen je onda, jedva jedan, put ka Dvoru, i bal, koji bi bez toga morao propasti, mogao se održati.

Sjajan je to bal bio. Knez Mihailo dočekivao je svoje goste, stojeći nasred salona, u fraku sa ruskom lentom Belog orla. To je bio čovek četrdesetih godina, povisok, suvonjav, krupnih očiju, ozbiljna izraza, kratke brade, raščešljane po sredini, ponosita držanja, pažljiv i ljubazan prema gostima. Kneginja Julija sedela je na kanabetu, sa kojom od gospođa. Gosti su prilazili Knezu i Kneginji, koji su za svakog imali po koju ljubaznu reč.

Kneževi gosti bili su iz sviju redova građanstva: trgovci u odelu evropskom ili "turskom", kako se onda nosilo, žene u srpskom odelu sa tepelucima, pusculima, bajaderima i niskama bisera ili dukata, mlade žene i devojke u širokim krinolinama. Knez Mihailo bio je otmen čovek i nikad nije ulazio u dinastične podvojenosti i razlike, kakve su nastale posle njegove smrti. Među njegovim gostima bio je i vojvoda Jevrem Nenadović sa ženom, roditelji kneginje Perside Karađorđevićke. Kad je stara gospođa Jevremovića naišla, Knez joj je izašao na susret, uzeo je pod ruku i posadio pored kneginje Julije.

Knez Mihailo Obrenović. Foto: Wikipedia

Na dvorske balove pozivani su u to doba, pored gradskoga paše, još i viši austrijski oficiri iz Zemuna i Pančeva, i oni su smatrali za veliku čast da budu gosti kneza Mihaila i kneginje Julije. Tako su se i ovog večera kroz grupe Beograđana kretali i ljudi u turskoj i austrijskoj uniformi.

Zakuska je bila za veliku gospodu, ministre, savetnike, diplomate, opštinske predstavnike, na gornjem spratu, a za ostale u prizemlju staroga, sada porušenog Dvora. Tu se veselilo nesprečeno. Bilo je tu i ovog večera scena koje su se morale brižljivo kriti, da za njih ne bi doznao ozbiljni domaćin.

I kad su se gosti, očarani dočekom visokih domaćina, počašćeni i zadovoljni, dockan u noć, prteći po debelom snegu, vratili kućama, zatekli su decu pospalu po minderlucima, zajedno sa dobrom bakom koja je dozvana iz komšiluka da ih pričuva i da ih zabavlja pričama o starcu i babi.

Cela ta slika iz staroga, meni još uvek vrlo milog Beograda, izašla mi je ovih dana neobično živo pred oči.

Pogled na krovove starog Beograda sa jedne zgrade u Pop Lukinoj tokom 1920-ih godina. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Vraćao sam se, preko svog običaja, dockan uveče kući. Nije još bila nastupila ponoć kad se u električnoj centrali obustavlja struja i kad varoš tone u pomračinu, da sutradan osvane sa kakvom poharanom radnjom, na zaprepašćenje i publike i policije. Ulicama Knez-Mihailovom i Terazijama još su blistale velike sijalice u mlečnim kuglama, povešane po visokim, povijenim stubovima. Drvena kaldrma, osvetljena ozgo, izgledala je kao ravan patos i samo bi oštra svetlost kakvog automobila, brišući koso kaldrmu pokazivala njene neravnine.

Pred jednim od poznatih velikih lokala stajao je, pored trotoara, dugi red fijakera i automobila. Nailazila su i druga kola i automobili i iz ovih izlazile dame u toplim ogrtačima i gospoda u bundama, hitajući u dvoranu koja je blistala u svetlosti. To je bio neki bal koji je davalo ne znam koje udruženje u ne znam kakvom cilju.

I eto, tada mi se i nehotice stvorila slika staroga našeg Beograda, Beograda od pre 50 i 60 godina, i setio sam se balova iz tog vremena, na kojima su se provodile naše pokojne babe i majke i bile vesele i zadovoljne.

Pop Lukina ulica, na potezu od Brankove prema Jug Bogdanovoj. Levo se vidi kafana i pivnica "Zlatan konj". Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Ali osim balova, tadašnji Beograd nije bio ni nalik na ovaj današnji, i oni koji vam pričaju kako je to varoš koja se ne uređuje i ne napreduje — ne slute koliku nepravdu čine starim Beograđanima u njihovom staranju da varoš podignu i unaprede.

Treba, primera radi, zamisliti kako je onda izgledala najglavnija ulica od Dvora do Stambol-kapije, sadašnjeg Pozorišta, i od Stambol-kapije do gradskih rovova (sadašnjeg Kalemegdana) današnjom Vasinom i Uzun-Mirkovom ulicom. Knez-Mihailove ulice tada još nije ni bilo.

Na celom prostoru od Dvora do Stambol-kapije jedva ako su bile dve-tri kuće od solidne građe. Sve ostale bile su slabe, prizemne ili jednospratne kuće, zidane ćerpičem, oblepljene blatom i pokrivene ćeramidom. Tako, na primer, gde je danas hotel "Pariz" (sagrađen 1869. godine, nalazio se na prostoru današnjeg Bezistana na Terazijama, a srušen je 1948. godine; prim. nov.), bio je najobičniji seljački han, sa dvorištem punim volovskih kola i stalama za stoku. Dućani su bili niski, sa ćepencima, patosani ciglom. Nasred dućana stajao je zimi mangal oko koga su se, čekajuci mušterije, grejali gazde i momci, ili i sami gosti.

Restoran i pivnica "Bajlonov kladenac" u Beogradu, verovatno u međuratnom periodu. Foto: Wikimedia Commons/politikin-zabavnik.rs

Tako je bilo i levom i desnom stranom do Stambol-kapije. Ona je bila otprilike pred sadašnjim ulazom u Vasinu ulicu, između Kneževog spomenika i Pozorišta. Kapija je bila masivna, od tesanog kamena, sa jakim, visokim vratima, okovanim gvozdenim pločama. Levo i desno od kapije pružao se šanac sa visokim bedemom, silazeći desnim krakom preko Vidin-kapije bio je dubok jendek pun đubreta i strvina, preko koga se drvenim mostom nastupalo u kapiju.

Na ulasku s obe strane bila je turska straža i pri najmanjem neredu, kakvih je često bivalo u sukobima između naših i Turaka, teška vrata na kapiji zatvarana su i saobraćaj s ove i s one strane šanca prekidan. S one strane, u sadašnjoj Vasinoj ulici, bili su mahom turski dućani: sarački, nožarski, papudžinski i drugi, male kavanice, kasapnice, bozadžinice. Današnja Velika pijaca (zvanično pijaca Svetog Andreje, sada Studentski trg; prim. nov.) bila je staro tursko groblje sa posrnulim pločama i kamenim čalmama na turskim, grobnim spomenicama.

O ondašnjoj kaldrmi beogradskoj može se i danas dobiti lak pojam. Ali je onda bilo još više rupčaga, a od trotoara nije bilo ni traga. Nasred Terazija, otprilike ispred današnje "Moskve", bio je stari turski vodomer — "terazije" — koji i danas daje ime celoj ulici, ime koje nisu mogli da potisnu ni "Ulica kralja Milana" ni "Prestolonaslednikov trg". Terazijska česma napajala je celu okolinu. Oko nje je bilo stalno sveta s testijama i sudovima i čekalo na red do u beznadežnost.

Ulice starog Beograda u međuratnom periodu su bile jednako žive kao i danas. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Što se tiče osvetljenja, ono je, ako hoćete, ako ne bolje, a ono bar praktičnije nego ono danas. Nisu bile električne "bogenlampe", nego opštinski petrolejski fenjeri na izvesnom odstojanju jedan od drugoga. Ti su fenjeri istina žmirili, ali su žmirili celu noć, i naši stari, ako su imali potrebu da se noću nađu na ulici, nisu se morali bojati da ce skrhati vrat u kakvoj rupčagi i uvek su mogli sigurno potreviti ključaonicu na kućnim vratima.

Ali oni su mahom zarana već bili kod svojih kuća. U ono vreme nije bilo ni bioskopa, ni koncerata, ni klubova, ni javnih predavanja. Bile su samo sedeljke kod prijatelja, gde se uz čašu vina mezetilo domaćom pastrmom i provodio koji sat u razgovoru, pesmi i šali. Što se tiče balova, bilo ih je svega dva-tri preko zime, ali su oni za Beograđane bili pravi događaj. To su balovi koje je davao knez Mihailo u svome Dvoru i Opština beogradska u sali tadašnje "Srpske krune", današnjoj opštinskoj kući.

Slučajna uspomena na jedan od njih i navela me je da, na kraj Bele nedelje 1921. godine, ispričam nesto iz mesojeđa 1865. godine."

(O. Š. / Izvor: Bric-à-brac)