Fotografije koje svedoče o paklu rata: Pogledi vojnika koji su psihički oboleli, u njihovim očima se vidi sav horor krvavih borbi (FOTO)

Posttraumatski stres ili stanje šoka je bio jedan od glavnih neželjenih efekata Prvog svetskog rata. Mnogi vojnici su patili od toga, a izazivale su ga eksplozije i stalne borbe.

Jake reči Gavrila Principa na suđenju pre tačno 103 godine: "Ne kajem se što sam ubio Ferdinanda, čak sam ponosan na to"

Preporučujemo

Vojnici koji su bolovali imali su probleme sa spavanjem. Počeli bi da paniče kada bi čuli pucnjavu, glasne zvukove, viku i slično.

Ponekad je to uticalo na njihovu sposobnost da hodaju i pričaju, što pokazuje koliko je ova situacija bila ozbiljna.

Stanje šoka se posebno odnosi na Prvi svetski rat, dok je kasnije ova bolest nazvana kao stresna reakcija na borbu.

Istorijat

Ljudi su počeli da ispoljavaju simptome u ranim fazama rata. Britanske trupe su prve počele da prijavljuju ovakva stanja kod svojih vojnika.

Simptomi su bili glavobolje, vrtoglavice, amnezija i slično. Mnogi su bili osetljivi i na buku, prenosi warhistoryonline.com.

Sve ovo može da se poveže sa povredama glave, ali većina muškaraca nije imala fizičke znakove povreda.

Foto: Wikipedia/Durova

Još tokom 1914. godine su britanske trupe krenule da prijavljuju prve simptome. Prvo je taj procenat bio 4%, dok je kod oficira bio 10%.

U medijima se ova pojava prvi put spominje 1915. godine. Doktori su mislili da je ova pojava povezana sa nekom od fizičkih povreda u borbi. Drugi su smatrali da je ugljenmonoksid izazivao oštećenje mozga.

Ideja da je za ovu pojavu odgovorno emicionalno stanje, a ne fizička povreda pojavila se kada su počeli da oboljevaju i vojnici koji nisu bili u blizini mesta granatiranja.

Na mnoge ljude koji su počeli da ispoljavaju ove simptome se gledalo kao na kukavice.

Foto: UK Government

Kako su tretirani ljudi kod kojih bi bili utvrđeni simptomi?

Pošto bi se utvrdilo da boluju, muškarci bi bili uklonjeni sa prve linije fronta. To je postao logistički problem. Kako je rasla veličina trupa, tako se i povećavao broj obolelih.

Vojnik bi dobio nekoliko dana odmora. Zatim je prepuručeno da ga jedan oficir prati u rovu. Bilo je predloženo da oficir sa obolelih kolegom razgovara o porodici, ratu i slično.

Ako bi problem bio ozbiljniji vojnik bi se oporavljao još nekoliko nedelja. Međutim, ako ni to ne bi pomoglo onda su se vršila dalja ispitivanja.

Kod nekih bi se razvio i hronični poremećaj sa čime su morali da žive potom do kraja života.

Foto: Flickr/Reeve041476

Žrtve ili kukavice

Na ove ljudi bi neki gledali kao na žrtve, dok bi ih drugi gledali kao kukavice. Neki su za ove ljude pričali da pete od nedostatka karaktera i čovečnosti. Nije bilo uobičajno da britanske trupe budu osuđene za ratne zločine ali i to se dešavalo.

Čak je 3.000 njih bilo osuđeno na smrtnu kaznu, a izvršeno je 346 pogubljenja. Dezerterstvo je bio glavni razlog pogubljenja i od zbog toga je stradalo 260 ljudi.

Kako je teklo lečenje u fazama?

Vojnik bi prvo dobio slobodno vreme. Neki su lečeni i merama koje su bili prilično oštre. Tu je bilo i javnih šamaranja i uzrokovanja bola vojniku. Korišćene su i terapije elektrošokom.

Krajem rata britanska vlada je zabranila da se koristi ova dijagnoza. Nakon ovog perioda ovo oboljenje je dobilo mnoštvo različitih imena.

(Telegraf.rs)