ŠTA JE INSPEKTOR TANE OTKRIO U KUTIJI: Zaboravite na carsku krunu, ovo je najvažniji predmet na svetu (FOTO)

Printskrin: Telegraf

— Pojavio se, u Beogradu. Polazite sutra ujutru.

Preporučujemo

— Da li ste sigurni da je u pitanju original?

— Ni za original nismo sigurni da je original.

Tako na samom početku druge epizode serije "Senke nad Balkanom" teče razgovor između grofa Flajšera i Gabriela Mahta, u "carstvujuščoj Vijeni", austrijskom glavnog gradu Beču. Flajšer, naime šalje Mahta u prestonicu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca da se sretne sa grofom Rajačkim u vezi nekog predmeta koji se, izgleda, pojavio u našoj zemlji. Koji je predmet u pitanju nismo znali, ali je bilo očigledno da je od velike važnosti.

Šta je tačno po sredi saznali smo na samom kraju epizode, kada je inspektor Tanasijević slučajno otkrio tajnu pregradu u kutiji sa ogrlicom ukradenom iz Ruske crkve na Tašmajdanu sa početka prve epizode. U pitanju je, ni manje ni više, nego još jedan kandidat za koplje sudbine kojim je navodno rimski legionar Longin proburazio Isusa Hrista dok je bio razapet na krstu, kako bi proverio da li je mrtav (bio je). Zapravo, u epizodi se to ne pominje eksplicitno, ali je prilično samoočigledno o čemu se radi.

Legenda o rimskom legionaru Longinu stara je verovatno koliko i sama Crkva. Legenda o oružju kojim je taj čin izvršen jednake je starosti, budući da se prvi put se pominje već u Jovanovom jevanđelju.

Legionar Longin probada Isusa Hrista tokom raspeća. Foto: Wikipedia Commons/Eloquence

Longin je kasnije postao hrišćanin, pa ga danas slavimo kao Svetog mučenika Longina. Njegovo je koplje, sa druge strane, postalo predmet zasebnog kulta, kao objekat koji bio u dodiru sa krvlju utemeljitelja hrišćanstva koga hrišćani drže za Sina Božijeg. Mnogi mistici veruju da je vojska koja ga nosi — nepobediva.

Postoje u današnjem svetu tri "glavna" pretendenta za istinsko Longinovo koplje, koje se sa Beogradom i Srbijom nikada nije dovodilo u vezu.

RIM

Vatikan svoje koplje sudbine čuva ispod kupole Bazilike Svetog Petra, a prvi put ga pominje hodočasnik Antonino od Pjačence. On ga je, naime, 570. godine video u Jerusalimu, skupa sa krunom od trnja kojom je Hrist bio ovenčan prilikom nošenja krsta i raspeća. Kasniji izvori potvrđuju postojanje ove relikvije.

Berninijeva statua Svetog mučenika Longina u bazilici Svetog Petra u Rimu drži koplje sudbine. Foto: Wikipedia Commons/Herufra

Ovo koplje je prebačeno u Konstantinopolj nakon persijskog osvajanja Svete zemlje; da budemo egzaktni, zoroastrijanski Persijanci (islam se još uvek nije pojavio na svetskoj sceni) polomili su koplje, pa je u prestonici Romejskog carstva, u Crkvi Svete Sofije a onda i u u Crkvi Device Faroske, završio samo njegov vrh. Nakon krstaškog zauzimanja ovog grada 1204. godine, latinski je car Konstantinoplja Baldvin II uzeo vrh koplja i prodao ga francuskom kralju Luju IX. Tokom Francuske revolucije je nestao.

Što se tiče donjeg, većeg dela koplja, viđen je u Jerusalimu oko 670. godine, ali se inače ne pominje. Neki kažu da je i ovaj komad prebačen u VIII veku u Carigrad, verovatno kada i kruna od trnja. Ima zapisa hodočasnika koji su tvrdili da su ga videli.

Ako je taj donji deo koplja zaista autentični predmet, onda je pao u šake Osmanlijama u XV veku. Bajazit II ga je poslao papi Inoćentiju VIII da bi ovaj nastavio da brata turskog sultana drži u zarobljeništvu.

Crtež Svetog koplja koje se čuva u Rimu. Foto: Wikipedia Commons/Ginolerhino

Ipak, u Vatikanu su dugo sumnjalo u njegovu autentičnost, budući da je postojalo nekoliko rivalskih kopalja sudbine. Napokon je papa Benedikt XIV polovinom XVIII stoleća uporedio crtež onog pariskog vrha u prirodnoj veličini, sa ostatkom koji se nalazio u Rimu i zaključio da su ta dva predmeta savršeno komplementarni. Drugim rečima: to bi zbilja moglo biti Longinovo koplje.

BEČ

Carska riznica u Hofburgu čuva koplje sudbine koje je došlo u posed svetog rimskog cara Otoa I u X stoleću. Međutim, kako je stiglo do Nemačke i šta se sa njim dešavalo tokom prvih hiljadu godina hrišćanstva — potpuna je nepoznanica. Zapravo, trebalo bi da se nekako uklopi u priču iznetu u delu o rimskom objektu, ali se ne uklapa.

Natpis "ekser Gospoda našeg" ugraviran je na njega 1084. godine, zbog eksera koji je u njega utisnut a za koga se veruje da je skinut sa Hristovog krsta. Ovo koplje sudbine se koristilo tokom krunisanja svetih rimskih careva (prvi put 1273. godine), dok je 1350. po svojoj sredini prevučeno zlatnim naglavkom.

Koplje sudbine koje se čuva u Beču. Foto: Wikipedia Commons/Gryffindor, Saibo

Sveti rimski car Sigismund ga je 1424. godine, skupa sa drugim imperijalnim regalijama, premestio iz Praga u svoj rodni Nirnberg, i ukazom naredio da se više ne dira. Ljudi su to poštovali dok se gradu nisu približile snage revolucionarne Francuske republike 1796. godine, kada je doneta odluka da se sve regalije premeste u Beč, ali uz obećanje da će biti vraćene kada opasnost prođe.

To se nije desilo. Naime, Napoleon je desetak godina kasnije ugasio Sveto rimsko carstvo, Habzburzi su svoje lične posede preobrazili u Austrijsko carstvo, a budući da su ionako četiri veka unazad davali sve osim jednog svetog rimskog cara, odlučili da ostanu čuvari i imperijalnih regalija. Međutim, Hitler je nakon Anšlusa, odnosno aneksije Austrije, vratio sve u Nirnberg. S koncem Drugog svetskog rata nestale su, ali su ih srećom pronašle američke snage pod komandom legendarnog generala Džordža Patona.

Nakon što ga je 2003. godine testirao engleski metalurški ekspert dr Robert Feder, ustanovljeno je da je u pitanju predmet nastao verovatno u VII veku, ali da je ekser što se dužine i oblika tiče konzistentan sa rimskim ekserom iz I veka. Neki ljudi smatraju da ovo bečko koplje sudbine u stvari langobardsko koplje kojim su njihovi kraljevi dokazivali da vode poreklo od boga Odina.

Legionar Longin probada Isusa Hrista tokom raspeća. Foto: Wikipedia Commons/Eloquence

JERMENIJA

Vagaršapat je jedna od prestonica drevnih kraljeva Jermenije, a čak je i danas versko središte ove "monofizitske" zemlje. Takođe je dom trećeg koplja sudbine.

Prvi put se pominje u tekstu "Svete relikvije našega Gospoda Isusa Hrista" iz XIII veka gde se tvrdi da ga je u Jermeniju doneo apostol Tadej koji živeo u I stoleću. Ovaj rukopis precizira gde se ono čuva, ali opis se potpuno poklapa i sa kopljem i sa manastirskom kapijom Gegardavanka (jer. Manastir Svetog koplja).

Polovinom XVII stoleća Žan-Batista Tavernije, francuski putopisac, video je ovo koplje u Jermeniji. Početkom XIX veka Rusi su ga ukrali, ako tako može da se kaže, naime, oteli su ga Jermenima i premestili u Tbilisi, ali je kasnije vraćen.

Stručnjaci su, međutim, vrlo jasni što se ovog objekta tiče: ne samo da ovo ne može biti Longinovo koplje, nego ovo nije čak ni koplje, nije uopšte ni oružje već vizantijski sigilum u formi grčkog krsta dijamantskog oblika. Ako pitate jermenske vernike, sa druge strane...

Koplje sudbine koje se čuva u svetom jermenskom gradu Vagaršapatu. Foto: Wikipedia Commons/Emanuele Iannone

OSTALA KOPLJA

Tokom Opsade Antiohije 1098. godine pojavilo se još jedno koplje nakon što je francuski mistik i monah Petar Bartolomej imao viziju: Sveti Andrej mu je rekao da se Longinovo koplje krije ispod Crkve Svetog Petra u tom gradu. Petar je navodno nakon dugog kopanja otkrio ovaj predmet. Krstaši su postali toliko nadahnuti uprkos skeptičnosti čak i papskog legata, da su razbili opsadu. Tokom XVIII veka kardinal Prospero Lambertini ga je raskrinkao kao lažnjak.

Još jedno koplje sudbine se čuvalo u Krakovu još od XIII veka, ali nemački zapisi otkrivaju da je u pitanju kopija bečkog koplja čiju je izradu naložio sveti rimski car Hajnrih II Sveti. Postoji i replika koja je poklonjena ugarskom kralju.

Takođe, početkom XII stoleća Vilijam od Malmsberija je pisao da je francuski kralj Igo Kapet (utemeljitelj dinastije koja će faktički vladati tom zemljom sve do XIX veka) poklonio Longinovo koplje engleskom kralju Etelstanu Sjajnom. Kako se u sve ovo uklapa koplje sudbine koje je pronašao beogradski inspektor Tanasijević, ostaje da se vidi. Možda nikako. Možda je za potrebe serije osmišljena potpuno nova istorija ovog objekta.

(O. Š.)