VRANGELOVA SENKA NAD BALKANOM: Sve o mističnom Crnom Baronu, neumoljivom borcu za Rusku imperiju (FOTO)
Baron Petar Nikolajevič Vrangel je bio izdanak starog baltičkog nemačkog plemićkog roda koji je tokom poslednjih osam vekova dao sedam feldmaršala, osamnaest generala i dva admirala. Da se bori do poslednjeg daha za Rusku imperiju bilo je neizbežno zbog njegovog besprekornog pedigrea, a sudbina je htela da carstvo doživi slom baš onda kada je Crni Baron bio u naponu snage i u najboljim godinama
Baron Petar Nikolajevič Vrangel ugledao je svet 27. avgusta 1878. godine, u ondašnjoj Kovenskoj guberniji Ruske imperije, danas u Litvaniji, u porodici starog baltičkog nemačkog plemstva. Njegov vlastelinski rod vodi poreklo iz Danske, a najstariji poznati predak mu je živeo u XIII stoleću.
Preporučujemo
TATARSKA SENKA NAD RUSIJOM: Zbog čega su ruski vladari morali da nose ovu kapu kao simbol podjarmljenosti (FOTO)
PAVELIĆEVA SENKA NAD BALKANOM: Istina je, Ante je bio ozbiljna njuška i 1928. godine (FOTO)
Tokom dugog niza vekova, Vrangeli su služili Danskoj, Švedskoj, Pruskoj, Austriji, Holandiji, Španiji, konačno i Rusiji, i dali su svetu sedam feldmaršala, osamnaest generala i dva admirala. Jedan od njih je bio Ferdinand fon Vrangel, čuveni arktički istraživač iz XIX veka po kome više ostrva u polarnom krugu nose imena, kao i jedan grad na Aljasci na kojoj je bio guverner dok je ta teritorija bila u sklopu Carske Rusije.
Dakle, pedigre barona Petra Vrangela bilo je skoro pa besprekoran, i na idealan način stavlja u kontekst njegov život.
Elem, nedugo nakon Petrovog rođenja porodica se preselila na jug Rusije, u kraj sa visokom koncentracijom kozaka, u Rostov-na-Donu. Otac Nikolaj je umesto vojne karijere izabrao položaj direktora u jednom osiguravajućem zavodu koji je više odgovarao njegovom senzibilitetu, ali i okolnostima, jer, uprkos plemićkom zvanju, nije posedovao nasledna imanja od kojih bi mogao da živi.
Petar se od rane mladosti isticao u brojnim fizičkim aktivnostima poput jahanja, a bio je i izvrstan strelac. Često je sa ocem i bratom odlazio u lov, a Nikolaj je zapisao u svom dnevniku: "Nikako nisam mogao da pucam bez pripreme. Moji pucnji su uvek promašivali metu. Moji dečaci, posebno Petar, mnogo su bolji strelci od mene".
Ipak, otac je nameravao da Petar nasledi porodični posao koji je izlazio iz okvira osiguranja; naime, oni su bili vlasnici jednog rudnika zlata u Sibiru zbog čega je sin namerio da upiše Rudarski institut u Sankt Peterburgu 1896. godine. Za razliku od većine svojih vršnjaka, tokom studija nikada nije odlazio na revolucionarne sastanke i okupljanja, i ostao je monarhista do kraja svog života. Baronsko zvanje mu je, sa druge strane, otvorila vrata visokog prestoničkog društva i često je odlazio na balove.
1901. je dobio svoju diplomu i otišao na redovno odsluženje vojnog roka. Zbog plemićkog porekla mogao je da bira rod: izabrao je konjicu. Oficir je postao već naredne godine uprkos tome što je u naletu besa svom pretpostavljenom, iz nepoznatih razloga, sabljom posekao svo cveće u vrtu. Nakon vojske je stigao u Sibir da bi radio u porodičnom rudniku, a tamo je stekao reputaciju zbog svog "kratkog fitilja" i ljubavi prema šampanjcu.
Ipak, inženjerska mu karijera nije dugo potrajala jer je 1904. godine Rusija ušla u rat sa Japanom, a on se prijavio kao dobrovoljac. Istakao se kao kozački kornet (niži oficirski čin u konjicama više evropskih armija) i ubrzo je napredovao do čina kapetana; odlikovan je Ordenom Svete Ane i Ordenom Svetog Stanislava III stepena.
Nakon rata više nije bio zainteresovan za rudarstvo i za porodični biznis: rešio je tvrdo da nastavi svoju vojničku karijeru, posebno nakon što je učestvovao u gušenju neuspele Ruske revolucije 1905.
Već 1906. godine prebačen je u Finsku i stavljen pod komandu generala Nikolaja Orlova. Marljivo je učio i uspeo da naredne godine bude primljen u Nikolajevsku akademiju Generalštaba (koja će dve godine kasnije biti preimenovana u Nikolajevsku vojnu akademiju, pa godinu dana kasnije u Imperatorsku Nikolajevsku vojnu akademiju, i tako dalje; danas se, skraćeno, zove Akademija Generalštaba Oružane sile Ruske Federacije).
Završio je klasu kao sedmi najbolji od pedeset pitomaca, ali umesto da učini ono što se od njega očekivalo, naime, da postane štabni oficir, on je izabrao da se 1912. vrati u svoju konjičku regimentu i da postane komandir eskadrona. Već naredne godine unapređen je u čin pukovnika i u tom svojstvu ušao je u Prvi svetski rat.
Malo je reći da je dominirao bojištem. Baron Vrangel se odmah na početku istakao u jednoj bici protiv Nemaca u rejonu današnjeg Kalinjingrada i to tako što je prišao neprijateljskim rovovima i izvojevao pobedu prsa u prsa čak i nakon što mu je konj smrtno stradao.
Zbog toga je imenovan za načelnika štaba svoje konjičke divizije, a dodeljeni su mu i Orden Svetog Đorđa IV stepena te Orden Svetog Vladimira IV stepena. Sredinom naredne godine kasnije postao je nosilac Zlatnih mačeva Svetog Đorđa, a krajem i Ordenom Svetog Vladimira III stepena.
Postao je prilično poznat u vojnim i vojničkim krugovima. Znao je da besni zbog prakse skidanja stvari sa mrtvih vojnika, a nije mogao da prežali ni gubitke koje je imao na ratištu, niti činjenicu da nije imao vremena da obuči nove borce da zamene iskusne stare koji su izgubili živote.
Konačno je januara 1917. godine, u sam smiraj Ruske imperije, unapređen u čin general-majora. Već narednog meseca imperator Nikolaj II primoran je na abdikaciju zbog revolucije koja je izbila u Sankt Peterburgu i opšte katastrofe ruske vojske uprkos povremenim uspesima (poput Brusilovljeve ofanzive sredinom 1916. godine, o kojom smo već pisali); ovaj događaj ga je zatekao na frontu u Rumuniji, po svemu sudeći u društvu supruge Olge koja ga je posetila a koja je i sama volontirala u poljskoj bolnici.
Baron Vrangel je odmah postao veoma kritičan prema potezima ruske Privremene vlade koja je preuzela kontrolu nad zemljom, i činio je sve što je u njegovoj moći da održi disciplinu u oružanim snagama pod svojom komandom ali je armija generalno polako tonula u anarhiju.
Skeptičan što se tiče radničkih i vojničkih sovjeta koji su nicali širom Rusije, a nakon briljantnih defanzivnih operacija u Zapadnoj Ukrajini zbog kojih je odlikovan Krstom Svetog Đorđa IV stepena, podneo je ostavku septembra meseca i povukao se u svoju daču kod Jalte na Krimu.
Upravo je tamo dočekao Oktobarsku revoluciju, koja je zapravo bila boljševički prevrat izveden tokom noći 25. oktobra po starom kalendaru (7. novembra po novom) kada su pripadnici Crvene garde, pod komandom Vojnorevolucionarnog komiteta Petrogradskog sovjeta, zauzeli ključne tačke u prestonici.
Nedugo je potom uhapšen, naočigled svoje supruge, od strane boljševičkih mornara, ali se tada desilo nešto krajnje neobično. Naime, Olga je insistirala da ode u zarobljeništvo sa mužem, a mornari šokirani njenom hrabrošću odlučili su da ih puste na slobodu, tako da su njih dvoje bili jedini privedeni tog dana koji nisu bili streljani.
Utekavši sa Krima u Kijev, nakratko je bio u službi ukrajinskog hetmana Pavla Skoropadskog iz koje je istupio zbog neslaganja oko ciljane nezavisnosti Ukrajine (Pavlo Skoropadski je bio na čelu takozvane Ukrajinske države, marionete Nemačkog carstva stvorene nakon Brest-Litovskog mira između boljševika i Centralnih sila kojim je najveći deo zapada bivše Ruske imperije pao u šake Nemaca).
Vrangel je potom otišao u Jekaterinodar (danas Krasnodar) i na zahtev generala Antona Denjikina ušao u belogardejske redove te postao zapovednik svih konjičkih korpusa Dobrovoljačke vojske (jedne od nekoliko oružanih formacija u okviru belogardejskog pokreta). Decembra 1918. unapređen je u čin general-potpukovnika, sve vreme se nemilosrdno obračuvanajući sa nedisciplinovanim, pljačkaškim elementima (javne egzekucije vojnika koji su krali su bile uobičajene).
Na proleće 1919. postao je glavnokomandujući svih belogardejskih snaga na prostoru Kavkaza, a učestvovao je i u privremenom zauzimanju Caricinog, danas Volgograda (nekoliko decenija Staljingrada).
Međutim, Caricin je pao ponovo u šake boljševika januara 1920. godine, februara meseca uhvaćen je i streljan od strane komunista i sam admiral Kolčak, glavešina čitavog "Belog pokreta" i međunarodno priznati ruski državni poglavar, a u aprilu je propao pokušaj zauzimanja Moskve, te je Ruski građanski rat praktično bio završen budući da su antiboljševičke trupe bile pred totalnim uništenjem.
Denjikin je tada predao baronu Vrangelu komandu nad čitavom Dobrovoljačkom armijom, a sve trupe lojalne monarhiji postale su deo Ruske armije, na Vrangelovu inicijativu. Međutim, to što je od tih trupa ostalo povuklo se na Krim i sam jug Ukrajine i Rusije, a činjenica da nisu u tom trenutku bile do kraja uništene ima da zahvali ratu koji je Poljska pokrenula protiv boljševika.
"Crni Baron", kako su počeli da ga zovu saborci (ne treba ga mešati sa živopisnim baronom Romanom fon Ungern-Šternbergom, takođe belogardejcem koji se borio za monarhiju i Rusku imperiju u Sibiru i Mongoliji, a koji je takođe bio izdanak baltičkog nemačkog plemstva i takođe nazivan Crnim Baronom, ali i Krvavim Baronom te Ludim Baronom), stao je na čelo koalicione vlasti sastavljene od svih antikomunističkih elemenata, vrlo raznorodnih; bilo je tu tvrdih monarhista poput samog Vrangela, ali i umerenih demokrata i socijaldemokrata.
Ekonomistu i bankara Aleksandra Krivošejina imenovao je za premijera, uspostavljene su veze sa ukrajinskom i gruzijskom vladom, izdat je i dekret po kome seljaci mogu da preuzmu imovinu zemljoposednika u zamenu za petinu letine što je pokrenulo lokalnu privredu, pa je Krim, sa samim jugom Ukrajine i Rusije, bio je jedina evropska teritorija te 1920. godine koja je izvozilo žito.
Vrangel je, međutim, vladao čvrstom rukom, što je bilo i normalno u datim okolnostima, a njegova tajna policija je likvidirala sve koji su dizali glas protiv. Istovremeno je pokrenuo i nekoliko uspešnih, doduše manjih ofanziva. Ali, o jeseni te godine belogardejci su skršeni pred boljševičkom ofanzivom i 14. novembra Petar Vrangel je odlučio da se povuče sa Krima, zajedno sa svojim trupama kojima je dao izbor: krenite u izgnanstvo, ili se suočite sa Crvenom armijom.
U bekstvu su im pomogli zapadni saveznici Ruske imperije iz vremena Prvog svetskog rata, tako da su stotine hiljada oficira, vojnika, civila i sveštenstva te monaštva preko Turske stigli do Zapadne Evrope, veliki broj i u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca.
Među onima koji stigli u Srbiju bio je i sam Crni Baron (doduše, isprva je živeo na jahti "Lukul" u Istanbulu, sve dok ovo plovilo nije potopljeno u neuspešnom pokušaju atentata; ili tako barem kažu: na "Lukul" je, naime, naleteo italijanski parobrod "Adrija" koji je doplovio iz sovjetske luke Batum).
Ovde, a i generalno u Evropi, Vrangel se nametnuo kao glavni monarhistički izgnanik, i ovde je 1. septembra 1924. godine utemeljio Ruski opšte-vojni savez (ROVS) koji nije imao nikakvu političku ideologiju, vodeći se starim ruskim diktatom koji kaže da je "armija izvan politike". Živeo je u Sremskim Karlovcima (u kojima je bilo sedište ROVS-a, kao i Svetog sinoda Ruske pravoslavne zagranične crkve), ali se 1927. godine preselio u Brisel gde je radio kao rudarski inženjer.
Memoari su mu objavljeni naredne godine u Berlinu u časopisu "Belo delo", iste one godine koje je i preminuo, 25. aprila. Sumnjalo se da je otrovan od strane brata svog sluge, mogućeg sovjetskog agenta. Prvobitno je sahranjen u belgijskoj prestonici, ali su mu u skladu sa poslednjom željom posmrtni ostaci 1929. godine prebačeni u Beograd i pohranjeni u ruskoj crkvi Svete Trojice na Tašmajdanu.
Pre desetak godina otkriven mu je spomenik u Sremskim Karlovcima, delo sanktpeterburškog vajara Vasilija Azemše. Spomenik je podigao ruski milijarder Aleksandar Lebedev.
(O. Š.)
Povezane vesti
Zarila nož mužu ispred radnje na Voždovcu: Policija je odmah uhapsila
Pentagon najavio novi paket pomoći Ukrajini vredan 425 miliona dolara: Artiljerija, rakete, oklopnjaci...
Krvave glave i sa teškim povredama došao u bolnicu: Muškarac tvrdi da su ga dvojica tukla, napadače ne poznaje
<% post.title %>
Ujedinjeni u bolu: Beograđani pale sveće za žrtve nesreće u Novom Sadu
Video: Vidi se da je tek postao deda: Hteo da ušuška unuče pa upao u krevetac
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Devojka pokazala šta svaka porodica iz Srbije radi za slavu i ljudi plaču od smeha: "Tanjiri što se koriste jednom godišnje ispolirani i postavljeni - svi smo se međusobno posvađali po kući"
Ivan koji je pao sa garaže na glavu i prošao pravu golgotu u borbi za život, ponovo počeo da govori: "Bravo majstore, ide ti odlično"
Mnogi ljudi još uvek ne znaju šta znači skraćenica WC: Da li ste i vi među njima?
Nenad 007
U skoli su nas ucili o grckoj mitologiji jer komunisti titovi nam nisu Dali da znamo ruski istoriju??!!
Podelite komentar
Nody
Zato su mrski komunisti uveli ruski jezik u škole pa smo morali uciti taj glupi i nepotrebni jezik
Podelite komentar