KORENI KATALONSKOG NACIONALIZMA: Ima li on ikakve veze sa streljanjem moštiju španskih svetaca? (FOTO)

Foto: Tanjug/AP

Parlament Katalonije glasao je za proglašenje nezavisnosti te pokrajine od Španije, prenosi RT. Sledeći potez koji je svet očekivao jeste odgovor Španije, a Senat je upravo odobrio direktnu kontrolu Madrida nad Katalonijom, pozivajući se na član 155! Međutim, ako se vratimo malo u prošlost, tačnije u VIII vek, kada su vojske islamskog kalifata nagrnule na Pirinejsko poluostrvo i progutale Vizigotsko kraljevstvo koje je obuhvatalo teritoriju današnje Španije, otvaraju se mnoga polja njihove krvave istorije, o kojoj malo ko zna.

Preporučujemo

(UŽIVO) POSLEDNJA VEST: Parlament Katalonije proglasio nezavisnost, Španija odmah aktivirala "nuklearnu opciju"! (FOTO) (VIDEO)

Ostaci vizigotskog plemstva formirali su na krajnjem severozapadu zemlje Kraljevstvo Asturiju koje se, kako je oslobađanje od mavarskog jarma napredovalo ka jugu, narednih vekova polako delilo na veliki broj manjih državica koje su potom počele isto tako postepeno da se konsoliduju personalnim unijama (ostajale su posebne države, ali su imale istog monarha) tako da smo u XV veku imali Krunu Kastilje koja je bila kompozitna monarhija sastavljena od petnaestak kraljevstava i kneževstava.

Međutim, Kruna Kastilje je pokrivala samo severni, središnji i južni deo Iberije. Na severoistoku ove zemlje Franci su osnovali više tamponskih poludržavica u sklopu svoje Marke Hispanike (Hispanijska krajina). Zbog slabljenja Kordopskog kalifata i Francuske, i na tom prostoru je došlo do konsolidacije pa je tako Grofovija Barselona 1137. sa Kraljevstvom Aragona stvorila Krunu Aragona. Negde u to vreme prvi put se pojavljuje i pojam "Katalonija" (niko pouzdano ne zna šta tačno to znači, a teorija ima napretek), a zemlje grofa Barselone počinju da se nazivaju Katalonsko kneževstvo.

Predaja Granade. Levo: sultan Muhamed XII. Desno: Katolički monarsi, odnosno, Izabela od Kastilje i Ferdinand od Aragona. Foto: Wikimedia Commons/Artwork

Uslovi pod kojima su se razvijali Aragon i Kastilja tokom tog poznog srednjeg veka (i tokom ranog novog veka, o tome u nastavku) bili su različiti: pre svega, Aragon je pružao mnogo veće lokalne slobode i samouprave od Kastilje, što je posebno odgovaralo rastućoj buržoaziji i trgovcima koji su bili među bogatijima u Evropi. Kralj ne samo što je morao da traži dozvolu od sabora za zakone ili poreze, nego su osnivani i generaliteti, stalna upravna tela, u svakom pojedinačnom entitetu Krune Aragon.

Dakle, Kruna Aragona (koja je objedinjavala kraljevine Aragon, Valensiju i Majorku te Katalonsko kneževstvo, a u jednom trenutku i Napuljsko kraljevstvo te Sardiniju) polako je razvijala poseban identitet. Baš kao i Kastilja. To se promenilo krajem XV veka kada su u brak stupili kastiljanska kraljica Izabela I i aragonski kralj Ferdinand II.

"Katolički monarsi" — kako su ih prozvali zbog dovršavanja rekonkiste, odnosno konačnog proterivanja muslimanskih Mavara sa evropskog tla početkom 1492. godine — rađaju petoro preživele dece, a na oba trona ih nasleđuje ćerka Huana, koja će biti prozvana Luda zbog bolesne ljubavi prema svom mužu Filipu Lepom iz Kuće Habzburg, zbog kojeg je doslovno izgubila razum i bila zatvorena u manastir.

Huanino i Filipovo dete, Karlo V (ovo je uobičajena numeracija vezana za njegovu titulu svetog rimskog cara; kao kralj Španije bio je Karlo I), postao je gospodar pola sveta jer je kao naslednik Kastilje i Aragona bio kralj "Španije" i Napulja, kao naslednik i nadvojvoda Austrije bio izabran za svetog rimskog cara, a kao naslednik Burgundije bio gospodar Nizozemske. On je prva osoba za koju se govorilo da vlada "imperijom nad kojom Sunce nikada ne zalazi".

Politička karta Španije 1590. godine. Kruna Kastilje, u boji, bila je kompozitna monarhija sastavljena od petnaestak različitih kraljevina i kneževina koje su imale istog vladara. Aragon je takođe delio vladara sa Kastiljom, a i sam je bio kompozitna monarhija u čijem je sastavu bila Kneževina Katalonija. Foto: Wikimedia Commons/Tyk

Primetili ste da smo Španiju stavili pod znake navoda. Ne bez razloga, jer Španija u današnjem smislu nije postojala. Krune Kastilje i Aragona su počev od Huane Lude imali istog monarha, ali ne samo što su te dve krune bile odvojenih sabora, zakona, poreza, carina, moneta, nego su čak i poludržave unutar te dve krune imale svoje sabore, zakone, poreze, i tako dalje.

Ljudi obično kažu da je Španija osvojila, kolonizovala i eksploatisala Južnu i Centralnu Ameriku, ali to je zapravo na početku bila Kastilja; trgovci iz Barselone nisu imali povlašćeni pristup tom tržištu, zapravo su imali ista prava kao i da su Holanđani ili Mleci.

Drugim rečima, Kraljevina Španija je bila na neki način teoretska država koja službeno nije postojala, ali se već tada taj izraz kolokvijalno koristio (ondašnji ljudi bi Karla V jednostavno nazivali španskih kraljem). Dakle, bila je to kompozitna monarhija dve odvojene kompozitne monarhije. Stoga: haos.

Institucionalni haos će vladati sve do početka XVIII veka. U periodu 1707-1716. godine, nakon Rata za špansko nasleđe iz kojeg je kao pobednik i novi španski kralj izašao Filip V, unuk francuskog kralja Luja XIV iz Kuće Burbon, dolazi do ukidanja svih tih oblasnih i lokalnih institucija, pravnih tradicija, privilegija i povelja koje su funkcionisale kao nekodifikovani ustav.

Filip V iz dinastije Burbona, kralj španski, unuk francuskog kralja Luja XIV. Foto: Wikimedia Commons/museodelprado.es

Filip, poučen centralizacijom koju je u Francuskoj sproveo njegov slavni deda, idol svih krunisanih glava Evrope tog i kasnijeg vremena, izvršio je pravnu i političku likvidaciju svih autonomnih parlamenata u okviru Krune Aragon serijom ukaza (šp. Decretos de Nueva Planta). Takođe, svi zakoni Krune Aragon su prestali da važe, a zamenili su ih zakoni Kastilje ("najhvaljeniji u celom Univerzumu").

Tako je kralj Filip V jedno de fakto ujedinjeno kraljevstvo, potezom pera pretvorio u de jure centralizovanu državu. Međutim, to je bila 1716. godina, dakle, nešto što se desilo pre samo tri veka, što je relativno kratki period za epohu u kojoj je društveni razvoj već dobrano uznapredovao. Da, ne može se još uvek govoriti o bilo čijem nacionalizmu, ali su žitelji zemalja Krune Aragona, pa tako i Katalonci, već bili razvili sopstveni identitet i jedan zdravi osećaj posebnosti, i sačuvali sećanje na stare privilegije koje su im oduzete.

Sada vam je jasno zbog čega je ovakav uvod bio neophodan: istorija (kao što vrlo dobro znamo, ali uvek moramo da se podsećamo) ne počinje danas. Ne počinje ni juče, pa ni prekjuče. Mogli smo lako da krenemo od XIX veka kada kreće razvoj savremenog katalonskog nacionalizma i da ostanemo nedorečeni i da ništa kako treba ne objasnimo.

Katalonska renesansa početkom XIX stoleća počinje kao čisto kulturni i jezički pokret (tamošnja je inteligencija na talasu evropskog romantizma, koristeći se istorijom, gradila katalonsku naciju), ali se kasnije transformisala u nešto potpuno drugo: u politički pokret.

Pripadnici Civilne garde hapse ljude tokom Tragične nedelje u Barseloni 1909. godine. Foto: Wikimedia Commons/Biruitorul

To je posebno intenzivirano nakon neuspeha katalonskog rukovodstva da ubedi vladu u Madridu da izvrši federalizuju zemlje tokom Prve španske republike (1873-1874). Secesionizam to još uvek nije bio (iako se prvi pokušaj Katalonaca da proglase nezavisnu republiku odigrao još 1641. godine, zbog prisustva kastiljanskih vojnika u Barseloni tokom Špansko-francuskog rata). Zapravo, sve što je većina katalonskih nacionalista želela bila je široka autonomija u okviru liberalne Španije (ono što sada imaju).

Krajem XIX veka i tokom prve polovine XX, dolazi do još jedne promene: etnički katalonski nacionalizam koji dominirao do tada, sada nestaje sa političke scene, posebno u okvirima levičarskog katalanizma. Zamenio ga je građanski i republikanski koncept nacije koji je Katalonce doživljavao kao posebnu grupu u okviru španske.

Istovremeno, pošto je Katalonija prva počela sa industrijalizacijom u XIX veku i već tada bila najrazvijeniji deo Španije sa najvećim brojem radnika, dolazi do bujanja levičarskih ideja socijalizma, komunizma i anarhizma koje postaju duboko ukorenje.

Zbog toga čak ni događaji kao što je Tragična nedelja, kada je 1909. godine došlo do velikih nereda u Barseloni, nisu imali nikakve veze sa katalonskim nacionalizmom. Tada je izbio generalni štrajk u tom gradu, zbog otpuštanja 800 radnika jedne tekstilne fabrike i velikog pada cene rada; ovo se poklopilo sa pozivom vojnim rezervistima za rat u Maroku što je izazvalo proteste širom Španije.

Narod Barselone slavi na ulicama proglašenje Druge španske republike 1931. godine. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 102-11543 / CC-BY-SA 3.0

Tragična nedelja je događaj koji nijedna posebna partija nije predvodila, već je vladao haos, a spaljeno je preko stotinu zgrada i zdanja u Barseloni. Od toga, osamdeset crkava i manastira koje su uništile pristalice Radikalne partije, koja nije bila katalonska već svešpanska, pa se stoga ne može spočitavati katalonskim nacionalistima.

1914. godine četiri katalonske provincije su uz dozvolu španske skupštine ujedinjene u Katalonsku zajednicu koja je imala vrlo ograničena ovlašćenja, pre svega na polju infrastrukture i razvoja kulture, a do nove radikalizacije umerenih nacionalista je došlo zbog toga što im 1919. nije data šira autonomija. Čak je i Katalonska zajednica ukinuta za vreme diktature Prima de Rivere.

Kada je 1931. godine proglašena Druga španska republika, istog dana, šta više, nekoliko sati pre madridske proklamacije, stranka Republikanske levice Katalonije koja je pobedila u svojoj regiji, na čelu sa Franseskom Masijom, proglasila je Katalonsku republiku u okviru federalne Španije. To je bio nelegalan čin po svakom merilu i nakon kraćeg ubeđivanja sa vladom u prestonici, to je povučeno, a Katalonci su prihvatili autonomiju i obnovu institucije generaliteta. Tri godine kasnije ovo se ponovilo, sa istim epilogom.

Interesantno je to što tokom Španskog građanskog rata (1936-1939) praktično nikakvog pokušaja secesije od matične zemlje nije bilo iako vlada u Valensiji (u koju je preseljena iz Madrida opkoljenog od strane pobunjenika pod Frankom) nije bila u stanju da efikasno reaguje na takav čin (koji bi stoga možda i prošao). Šta više, ne računajući taj kastiljanski Madrid koji se hrabro držao do kraja, jedino su bivše zemlje Krune Aragona ostale van Frankove kontrole i žarište španskog republikanizma.

Luis Kompanis, predsednik katalonskog generaliteta pre i tokom Španskog građanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Adam Szelągowski "XX wiek" Warszawa 1938

Istini za volju, ondašnji predsednik katalonskog generaliteta Luis Kompanis na samom je kraju rata, kada su republikanske snage bile pred konačnim porazom, deklarativno proglasio nezavisnu Kataloniju, ali to nije otišlo dalje od njegovih usana: Katalonci su se sami protiv toga pobunili.

Dakle, separatizam kakav postoji danas, jednostavno nije tada bio dominantan: ogromna većina Katalonaca sebe je smatrala posebnom zajednicom, ali posebnom zajednicom Španaca. Naravno, bilo je i onih koji su tražili i tada nezavisnost, ali snažnije uporište nisu imali. Većina nacionalista, posebno onih oko najpopularnije Republikanske levice Katalonije, samo je tražila široku autonomiju i federalizaciju; zahtevi drugih grupa zavisili su od ideologije, pa je tako mnogim anarhistima verovatno mrska bila i ideja centralizovane Katalonije a mila samo pomisao na samoupravne komune (koliko anarhisti, najantiklerikalniji element na republikanskoj strani, nisu imali nikakve veze sa katalonskim nacionalizmom i separatizmom najbolje govori ime partije oko koje su bili okupljeni: Iberijska anarhistička federacija, skraćeno FAI).

Takođe, katalonski nacionalizam, takav kakav je bio u toj epohi, nije imao nikakve posebne veze sa antiklerikalizmom (što se ponekad može čuti) koji se polako razvijao širom Španije vek unazad a dobio zamah u godinama pre i tokom građanskog rata: on je bio posledica veza Crkve sa bogatim zemljoposednicima i industrijalcima, i njene podrške tim segmentima društva a na uštrb običnog naroda koji se zlopatio. Ali to nije bio nikakav katalonski fenomen: kada je izbio štrajk asturijskih rudara 1934. godine, širom Španije je spaljeno mnoštvo hramova i ubijeno najmanje sto sveštenika, vernika i policajaca.

Naoružani republikanski vojnici ismevaju crkvu obučeni u svešteničke odore. Slika nije nastala u Barseloni već u Madridu. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 146-1972-056-26 / CC-BY-SA 3.0

Eskalacija antiklerikalizma doživela je svoj vrhunac jula 1936. godine kada je vojnu pobunu pod Frankom pratila anarhistička revolucija u krajevima nad kojima je republika (vlada Narodnog fronta koji je februara 1936. godine legalno pobedio na izborima) zadržala kontrolu. Premda Crkva sama po sebi nije igrala nikakvu ulogu u toj zaveri koja je dovela do pokušaja vojnog puča, levi ekstremisti su upravo nju okrivili za sve i ubili skoro 7.000 sveštenika, monaha i monahinja, od čega 13 episkopa, uništili ogroman broj hramova, navodno čak vadili mošti svetaca iz ćivota i "simbolično" ih streljali.

Republika nije ništa uradila da ih zaštiti (možda zato što nije htela, možda zato što nije smela da se suprotstavi ekstremistima koji su bili najfanatičniji borci za republikansku stvar; šta više, da nije bilo anarhističkih i komunističkih milicija Frankov vojni puč bi uspeo u čitavoj zemlji), zbog čega je katolički kler bio prinuđen da se okrene pobunjenicima. Sve to je samo osiguralo podršku Franku od strane svih konzervativnih elemenata u Španiji: kako u Madridu, tako i u Barseloni.

Ali, to sve i dalje nije imalo nikakve veze sa katalonskim nacionalizmom ili separatizmom, već sa anarhističkim, socijalističkim i komunističkim ateizmom i svetovnošću. Uostalom, sve ove ideologije su duboko internacionalističke i stoga protiv svakog nacionalizma. Čak je i najčuvenija fotografija sa u tim u vezi iz tog perioda, objavljena u ondašnjem "Dejli mejlu", na kojoj republikanci streljaju statuu Isusa Hrista, nastala kod Madrida, a ne u Barseloni.

Republikanski vojnici odlaze na Aragonski front 1936. godine, na samom početku Španskog građanskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

A nema ni dokaza da su u ovim zverstvima učestvovali nacionalisti Republikanske levice Katalonije (predsednik katalonskog generaliteta pre i tokom rata, Luis Kompanis, bio je iz njenih redova) koji su zdušno podržali republiku, za razliku od desnih katalanista koji nisu bili baš sigurni što se te podrške tiče, i to upravo zbog napada na Katoličku crkvu.

Možda su mnogi desni katalanisti zbog svega što su videli tih godina na kraju Franka dočekali sa olakšanjem (osim ako nisu bili aktivni u republikanskim strukturama, pošto su u tom slučaju bežali znajući da će ih fašisti masakrirati kao i stotine hiljada drugih) jer je alternativa bila komunistička vlast (ta frakcija je mučki udarila na anarhiste s leđa, izazvala mali građanski rat unutar građanskog rata, te stekla presudni uticaj u vladi zahvaljujući podršci Sovjetskog Saveza).

Za vreme Frankove diktature, katalonski identitet je gušen i regije nisu imale nikakvu autonomiju; kada je on umro i kada je kralj Huan Karlos izveo demokratizaciju zemlje, overen je novi ustav koji je formirao nove pokrajine (zvanično "autonomne zajednice"), među njima i Kataloniju. Nemaju sve pokrajine ista ovlašćenja, ali Katalonija ima najveća.

E sad, jasno je da problem katalonskog nacionalizma nije uvek imao separatistički oblik kakav ima danas; ovaj je posledica višedecenijskog frankističkog terora i gušenja katalonskog identiteta koji je posle toga eksplodirao, ali i mnogih drugih faktora. A oko toga se verovatno ni sami Katalonci ne bi složili; to što se pozivaju na poreze i što neće da pomažu siromašnije regije samo je racionalizacija jednog potpuno iracionalnog osećanja i težnje.

(O. Š.)