Na današnji dan pre 76 godina pala je pahulja snega koja je spasila Srbiju i promenila tok ljudske istorije (FOTO)

Tokom prve dve godine Drugog svetskog rata, Vermaht je ostavljao utisak nepobedivosti. Šta više, utisak je bio u direktnoj korelaciji sa činjenicama na terenu: ne samo što je tako delovao, Vermaht je i bio nepobediv. Način na koji je protutnjao Poljskom, Francuskom, Danskom, Norveškom, Jugoslavijom i Grčkom, bio je impresivan i neponovljiv.

Onda je došao 22. jun 1941. godine, a točkovi i krila nemačke oružane sile zakotrljali su se i zaleteli sovjetskim stepama kao vihor koji nosi sve pred sobom, i uništava sve neprijateljske trupe na koje naiđe.

Preporučujemo

Totalni kolaps sovjetskih linija odbrane, praćen praktičnim uništenjem njihovog ratnog vazduhoplovstva već prvog dana otvaranja ovog ratišta, bio je neverovatan. SSSR je pucao po svim šavovima, Crvena armija nije znala gde bije, a Nemci su veštom primenom taktike klina i opkoljavanja, odnosno klešta, uz inovativno oslanjanje na udarne oklopne divizije, zarobili nestvaran broj crvenoarmejaca.

Samo dve nedelje nakon Bitke za Kijev kada su Nemci izbacili iz stroja 660.000 sovjetskih vojnika, desila se nova katastrofa: prilikom opkoljavanja i eliminacije džepova u Vjazmi i Brjansku, na prvoj liniji odbrane Moskve, zarobili su još pola miliona ljudi (čime je broj ruskih zarobljenika od početka Operacije Barbarosa doveden do tri miliona) pa je glavni grad ostalo da brani svega 90.000.

Trupe Vermahta prelaze granicu i ulaze na teritoriju SSSR-a 22. juna 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Waralbum.ru

Oto Ditrih, portparol nemačkog ministarstva propagande, citirajući samog Hitlera i pozivajući se na činjenicu da ovaj nikada ranije nije morao da laže u vezi sa stanjem na ratištu, najavio je na konferenciji za strane novinare neizbežno uništenje svih armija koje brane Moskvu. Po njegovim rečima: u pitanju su bili možda sati, a možda dani.

To se desilo 9. oktobra, to obraćanje inostranim reporterima. Međutim, dva dana ranije, na današnji dan pre 76 godina, desilo se nešto čijih posledica niko u nemačkoj Vrhovnoj komandi i u Berlinu generalno, nije još uvek bio svestan.

Pala je jedna pahulja snega. Potom još jedna. Pa još jedna. Pa još jedna. Pahulja za pahuljom je sahranjivala snove Adolfa Hitlera. Ovaj rani sneg, neuobičajeni sneg, najavio je tako najstrašniju zimu u živom sećanju čak i samih Rusa koji su navikli na strašne zime.

Nemačka vojska marta 1942. godine, negde u Rusiji. Zloglasna ruska rasputica ih je uništila. Foto: Wikimedia Commons/Deutsches Bundesarchiv

Sneg se nije zadržao, već je počeo da se topi. To je bio ključ zato što je tako nastala glasovita rasputica: u pitanju je ruska reč koja se odnosi na blato koje padavine stvaraju na tom njihovom specifičnom zemljištu. Te padavine i to blato rastvaraju puteve, te otuda i reč: ras-putica.

Očiti nedostatak SSSR-a i pre toga Ruske imperije, naime, manjak infrastrukture neophodan za društveni i ekonomski razvoj, ponovo je tada postao oružje u borbi protiv stranog zavojevača. Da je situacija bila kao danas, da su svi putevi bili asfaltirani, sneg i kiša ne bi igrali nikakvu ulogu. Ovako, bili su vetar u leđa Crvenoj armiji.

Ili možda bolje da se kaže: vetar u grudi Vermahtu, pošto su Nemci morali da stanu jer je kretanje bilo nemoguće, čak ni životinjama a kamoli motorizovanim brigadama i divizijama.

Vermaht je uništio toliko sovjetskih divizija u prvih šest meseci rata da je Crvena armija bila prinuđena da regrute provodi kroz minimalnu obuku na ulicama Moskve i šalje na front. Slika je sa moskovskog Čistoprudnog bulevara, nastala 1. decembra 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #283 / Leonid Dorenskiy / CC-BY-SA 3.0

To je dalo vremena sovjetskoj Stavki da organizuje odbranu Moskve i da se spremi za predstojeću bitku koja će više nego bilo koja druga (čak i ona Staljingradska) odrediti tok Drugog svetskog rata (jer da je Moskva pala ceo svet bi pao i mi sada ne bi pričali o ovome a vi ne biste to čitali, jer ko zna šta bismo bili i da li bismo uopšte i bili).

Još jedna stvar je bila važna u tom dramatičnom oktobarskom trenutku. One armije koje su opkoljene u Vjazmi i Brjansku, nisu se odmah predale već su nastavile sa otporom i Nemci su morali da zaustave i preusmere više divizija koje su jurišale dalje ka istoku, ne bi li ih eliminisali (što se i desilo, mada su manji delovi uspeli da se provuku kroz obruč). To je dodatno odložilo napad na glavni grad Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.

Sveži i tek obučeni sovjetski vojnici marširaju ulicama Moskve pa pravac linija fronta. Vermaht je u jednom trenutku došao na 19 km od Kremlja. Foto: Wikimedia Commons/RIA Novosti archive, image #429 / Oleg Ignatovich / CC-BY-SA 3.0

Nakon toga je došlo i zahlađenje koje je zaledilo puteve, tako da rasputica više nije bila problem, ali je zaledilo i nemačke tenkove, oklopna vozila, same vojnike koji nisu imali zimsku opremu. Točkovi Vermahta su praktično bili stali na neko vreme.

Sve je to (ali posebno sneg i rasputica) dovelo do toga da je početkom decembra novi komandant odbrane Moskve, Georgij Žukov, bio u stanju da pokrene kontraofanzivu čiji je cilj bio uklanjanje neposredne opasnosti po glavni grad, koja je Nemce uspela da odbaci podalje od prestonice, iako su se pojedine jedinice Vermahta nalazile bukvalno u predgrađima tog grada (neke su čak videle i kule Kremlja).

Da sneg nije pao tako rano, već novembra meseca moglo se desiti Moskvi isto što i Kijevu i svim drugim sovjetskim gradovima: munjevitim udarom bezbrojnih pancer-divizija bila bi ukleštena, opkoljena, u obruču, predala bi se i praktično bi sve bilo gotovo. Za Rusiju, za svet. Za Srbiju.

(O. Š.)