NARODNA VOLJA OSUDILA CARA NA SMRT: Prva teroristička grupa u istoriji je bila ruska (FOTO)

"Narodna volja" vrši atentat na cara Aleksandra II u Sankt Peterburgu 1881. godine. Foto: Wikimedia Commons/Gustav Broling

Položaj seljaka u Ruskoj imperiji sve do 1861. godine bio je najsličniji položaju roba na poznorimskoj latifundiji, i skoro pa identičan položaju crnog roba na plantaži u nekoj Alabami i Luizijani.

Preporučujemo

Ne preterujemo: seljaci su kupovani i prodavani kao najobičnija roba, uostalom, Gogolj je napisao "Mrtve duše" upravo o tome (konkretno, o kupovini preminulih seljaka koji se i dalje vode kao živi, a koje glavni lik planira da iskoristi kao zalog za kredit).

U tom i takvom okruženju, sveruski imperator Aleksandar II objavio je te pomenute 1861. godine ukaz kojim je ukinuto kmetstvo (čitaj: ropstvo). Međutim, u životu seljaka nije se mnogo toga promenilo, većini je bilo čak i gore nego pre. Vlastelini su dobili najviše od svoje bivše zemlje, i najbolje njene delove, seljaci su plaćali masivne poreze, bili u obavezi čak i da otplate zemlju koja je oduzeta od plemstva (dakle, pali su u dužničko ropstvo).

Takođe, sloboda kretanja seljaka i dalje nije postojala, samo što su sada oni zavisili od svojih mesnih starešina (drugim rečima, da bi izašao iz sela i otišao do najbližeg grada, seljaku je bila potrebna dozvola; to će se promeniti tek početkom XX veka).

Đurđevdan. Do 17. veka ruski seljaci su mogli tog dana da promene gospodara, ako bi uspeli da kupe svoju slobodu. Posle toga je to ukinuto a seljaci su postali robovi po svemu osim po imenu. Slika Sergeja Ivanova. Foto: Wikimedia Commons/smallbay.ru

Stoga je situacija u Carskoj Rusiji bila već tada revolucionarna, i ono što se dogodilo oktobra meseca 1917. godine nije palo s neba ili bilo rezultat neke globalne zlikovačke zavere protiv dobrog pravoslavnog carstva. Stavite se u kožu ondašnjeg ruskog radnika ili seljaka pa onda pričajte.

Već od sredine XIX veka počinju da se u Rusiji javljaju socijalističke, anarhističke i populističke ideologije, a inteligencija postaje sve radikalnija. Pišu u tom periodu, i deluju, takvi divovi ruske misli kao što su Aleksandar Hercen, Petar Lavrov i Mihail Bakunjin.

O proleću 1874. godine oko dve hiljade mladih intelektualaca iz Sankt Peterburga i Moskve, i drugih većih gradova, kreće među narod, obične seljake, da širi revolucionarne ideje. Bez uspeha. Seljaci uopšte nisu razumeli šta ovi umišljeni učenjaci žele, niti su uopšte razumeli svoj sopstveni položaj. Pored toga, plašili su se vlasti, i to s pravom, jer je do jeseni većina ovih mladića uhapšena.

Dva ruska vlastelina se cenjkaju oko cene jedne seljanke. Slika Nikolaja Nevreva. Foto: Wikimedia Commons/john-petrov.livejournal.com

Kada je to propalo, nastala je organizacija "Zemlja i sloboda" koja je delovala u velikoj tajnosti zbog carske policije, ali za koju se zna da je bila revolucionarna, da je zamišljena kao partija avangarde (slično kasnijoj Boljševičkoj partiji), te da je veličala idealizovanu predstavu tradicionalne seljačke zadruge.

Naravno, vlasti su je suzbile, ali ne pre nego što je nastala teroristička ćelija "Sloboda ili smrt". Ona nije imala nikakve posebne akcije, ali kada se "Zemlja i volja" raspala, iz "Slobode ili smrti" nastala je "Narodna volja": predmet ovog kratkog teksta.

"Narodna volja" se brzo širila, čak je imala ćelije i u carskoj vojsci, a zalagala se za "potpunu slobodu savesti, govora, štampe, okupljanja, udruživanja i izborne agitacije". Oni nisu želeli da budu vladajuća partija, već su mislili da će tokom njihove revolucije sela sama prerasti u samoupravne komune i izgraditi novo agrarno socijalističko društvo. Zapravo je ovaj idealizam bio svojstven ruskoj inteligenciji tog vremena.

Mihail Bakunjin, ruski anarhista. Foto: Wikimedia/Nadar

Bitna stavka "Narodne volje" bio je poziv na teror. Šta više, može se reći da je to bila glavna stavka, s obzirom da su najavili da će položiti oružje tek onda kada se ispune njihovi uslovi. Umorni od čekanja na reforme, mladi Rusi su odlučili da nasiljem i terorom uteraju strah u kosti režimu i njegovim pomagačima.

Izvršni komitet je bio centralno telo ove grupe, i upravo je on objavio proglas kojim je osudio na smrt cara Aleksandra II zbog njegovih zločina protiv ruskog naroda. Čini se da su mislili da se tako može slomiti vlada i svi ostaci carističkog režima koji je smatran slabim i nestabilnim.

Vrhunac postojanja "Narodne volje" došao je tako 13. marta 1881. godine na ulicama prestonog Sankt Peterburga. Toga dana, izvršen je atentat na Njegovo Imperatorsko Veličanstvo Aleksandra II Nikolaeviča, imperatora sveruskog, cara poljskog i velikog kneza finskog.

Ruski imperator Aleksandar II. Foto: Wikimedia Commons/runivers.ru

Dva puta su pokušali pre toga: posebno je bio drzak neuspeli atentat u trpezariji carske palate, kada je dinamitom ubijeno 11 a ranjeno 56 stražara i vojnika, ali ne i imperator koji nije bio prisutan.

Kada je konačno ubijen, desilo se to njegovom greškom. Pripadnik "Narodne volje" je bacio dinamit na carske kočije, ali je car prošao neozleđen. Umesto da produži dalje sa svojim obezbeđenjem, on je izašao da razgovara i raspravi sa atentatorom, da pokuša da ga urazumi. To je iskoristio drugi terorista čija je bomba praktično uništila imperatorovo telo od pojasa nadole.

Atentat nije srušio carsku vlast, samo je doveo do još veće represije te gušenja i "Narodne volje" i svih drugih grupa i krugova, jer je Aleksandar III shvatio da se sa narodom drugačije ne može, a da su reforme njegovog oca bile greška. Iz njegove perspektive, otac je ljudima dao sve a njima ni to nije bilo dosta ("daš im prst, oni hoće celu ruku").

Krvava nedelja, zločin carskih trupa kojim je počela Ruska revolucija 1905. godine. Foto: Wikipedia Commons Fæ/Public domain

Teror se istinski vratio tek u prvoj deceniji XX veka sa Partijom socijal-revolucionara (koja je tehnički pobedila 1917. na izborima, ali uzalud) i njihovom terorističkom "Borbenom organizacijom" koja je izvršila niz uspešnih atentata (posebno se ističu ubistva dva ministra unutrašnjih poslova, Sipjagina i Plevea, te velikog kneza Sergeja Aleksandroviča, strica cara Nikolaja II).

Sa druge strane, jedan levičarski usamljenik je 1911. izvršio atentat na predsednika vlade Petra Stolipina (doduše, mnogi smatraju uz podstrek ekstremne desnice i same Ohrane, tajne policije, koja je prezirala Stolipinove reforme).

Međutim, čak i da je onaj atentat na Aleksandra II srušio carsku vlast, pripadnici "Narodne volje" ne bi ostvarili svoje ambicije. Idealizovana slika seljaka koju su gajili nije odgovarala realnosti, ni tada, ni sada, ni tamo u Rusiji, niti bilo gde na svetu.

Revolucija nikada ništa ne rešava. Ako nas istorija nečemu uči, uči nas da se stvari najbolje i najtemeljnije menjaju strpljivim i laganim koracima. Naravno, narod kao kolektiv i pojedinci koji taj kolektiv čine, hoće promenu odmah. Ali pojedinac nikada neće sam da se menja: neka prvo to uradi onaj drugi.

(O. Š.)