PORNOKRATIJA U VATIKANU: Najmračnije doba Rimske crkve kada su prostitutke birale namesnike Isusa Hrista (FOTO)

Istorija institucije papinstva se proteže od Svetog Petra do današnjeg dana, i svašta je prošla za to vreme.

Od katakombnog hrišćanstva i širenja svetovne moći na prostoru grada Rima za vreme Konstantina, preko ostrogotske, vizantinske i franačke dominacije koje su se ređale u nizu, pa sve do konsolidacije Papske države pod palicom moćnih i suparničkih rimskih vlastelinskih kuća kao što su Kolona, Orsini, Krešenti i druge, te do modernog doba: Sveta stolica je imala svoje uspone i padove, svoje svetle i mračne trenutke.

Preporučujemo

Ipak, nikada pad nije bio dublji i nikada mrak nije bio crnji nego za vreme perioda koji se naziva "Saeculum obscurum": mračno doba.

Prvi ga je identifikovao i imenovao italijanski kardinal i crkveni istoričar Čezare Baronio u svojim "Analima" u XVI stoleću te odredio da se proteže od 904. godine, u kojoj je za papu izabran Sergije III, do smrti pape Jovana XII 964. godine. Drugi istoričari su ga definisali u širim ili užim vremenskim okvirima (Vil Djurant govori o periodu 867-1049. godine kao "nadiru papinstva"), a neki koriste i druge nazive.

Lateranska arhibazilika i Lateranska palata u Rimu. Foto: Wikimedia Commons/Dnalor 01

Vrlo često se, umesto "mračnog doba" govori o "pornokratiji" i "vladavini bludnica". Pornokratija doslovno na grčkom jeziku znači "vladavina prostitutki", a bilo da se priča o njima ili o bludnicama uvek se misli da konkretne istorijske ličnosti, na pripadnice kuće Teofilakti čiji je začetnik bio Teofilakt I, grof Tuskuluma i de fakto vladar Rima.

Teofilakti, premda nose ime po Teofilaktu I, nisu pali s neba i verovatno su se vekovima unazad postepeno uzdizali u rimskoj hijerarhiji (možda su čak potomci i neke velike starorimske ili etrurske patricijske dinastije) da bi sve kulminiralo u eri u kojoj su Teofilaktova supruga Teodora i ćerka Marozija imale velike uticaj na izbor papa i verske poslove u Rimskoj eparhiji, i to putem zavera, ljubavnih afera i brakova.

Marozija je postala u svojoj 15. godini ljubavnica budućeg pape Sergija III, a iz njihove veze rodio se sin Jovan koji će kasnije i sam postati papa. Tako barem tvrdi njihov savremenik Lijutprand, biskup Kremone, koji takođe navodi da je Marozija organizovala ubistvo svog kasnijeg ljubavnika pape Jovana X (kojeg je na funkciju postavila njena majka Teodora) uz pomoć svog muža Gvida, markgrofa od Toskane, i to da bi osigurala izbor svog novog miljenika koji će postati papa Lav VI.

Ostaci rimskog teatra u Tuskulumu, nedaleko od Rima. Foto: Wikimedia Commons/Luiza Serpa Lopes

Ovo zvuči kao plotka neke jeftine serije, ali tako je pisao Lijutprand. Međutim, nema dokaza da je Jovan X umro pre izbora Lava VI pošto je nesrećnik već bio u zatočeništvu Marozijinom i van očiju javnosti (do toga je došlo tako što su trupe njenog muža Gvida umarširale u Rim i izvršile ono što bismo danas nazvali državnim udarom, bacivši papu u tamnicu u Anđeoskoj tvrđavi gde je usmrćen ili izgladnjivanjem ili gušenjem jastukom ili premlaćivanjem).

Lijutprand je imao političkih razloga da piše to što je pisao. Bio je član biskupskog sinoda koji je srušio s vlasti Jovana XII (čime je mračno doba papinstva okončano, barem što se što Čezarea Baronija tiče) i generalno je bio neprijatelj rimskog plemstva koje je kontrolisalo papske izbore.

Zbog toga istoričari ukazuju da se njegovim spisima mora pristupati obazrivo i da se ne može govoriti da su baš sve pape iz ovog perioda bile posvetovnjačene i korumpirane. Mnogi su, kažu, bili vrsni administratori, vešte diplomate, reformatori koji su pokušavali da očiste crkvu od pogubnih praksi kao što je simonija, mnogi su bili graditelji koji su obnavljali rimske crkve i palate. Ono što je problem jeste način na koji su birani i simbiotski odnos sa rimskom vlastelom, a to je upravo ono što je celom periodu dalo žig pornokratije.

Vatikan. Foto: Wikipedia/Jean-Pol GRANDMONT

Bilo je dvanaest papa u tih nešto više od pola veka; Sergije III je bio Marozijin ljubavnik, Jovan XI je bio njen sin sa Sergijem III, Jovan XII je bio njen unuk preko Alberika II od Spoleta, dok je Jovan X bio ljubavnik njene majke Teodore. Njih dve, a posebno Marozija, birale su praktično direktno i sve ostale pape tog perioda.

Marozijin kraj je došao kada se po treći put udala 932. godine i to za Gvidovog polubrata Iga, kralja Italije. Međutim, po kanonskom zakonu taj brak je zbog rodbinske veze bio ilegalan, što je Igo pokušao da zaobiđe odricanjem i eliminisanjem potomaka drugog braka svoje majke i davanjem Toskane rođacima njegovog oca.

Ovo je alarmiralo Alberika II, Marozijinog sina, koji je izvršio državni udar tokom njihove svadbe; Igo je uspeo da pobegne tako što se konopcem spustio niz zamak, ali je Marozija zarobljena i bačena u tamnicu u kojoj je nekoliko godina kasnije umrla.

Papa Benedikt IX. Foto: Wikimedia/Bede735c

Što se tiče Teodore, nju je Lijutprand opisao kao "besramnu kurvu koja je rimskim građanstvom vladala kao muškarac". Očito nije baš voleo snažne i samosvojne žene. Uglavnom, ona je preminula još 916. godine.

Nakon što se "pornokratija" završila, nekoliko papa iz vlastelinske kuće Krešenti je bilo birano na papsku funkciju da bi se onda 1012. godine Teofilakti ponovo vratili i dali troje uzastopnih episkopa Rima, pa čak i jednog antipapu: Benedikt VIII, Jovan XIX i Benedikt IX su bili pripadnici ove kuće kao pape, dok je Benedikt X bio antipapa. Neverovatno je to što je Benedikt IX u čak tri navrata bio papa, a išao je toliko daleko da proda papinstvo svom kumu koji je postao Grgur VI, da bi se onda predomislio, zauzeo Lateransku baziliku i postao papa po treći put.

Sve u svemu, dinastija Teofilakta, izrazito pro-vizantijskog usmerenja i snažnog anti-nemačkog, dominirala je rimskom politikom u periodu X-XII veka.

Papa Benedikt VIII, pripadnik vlastelinske kuće Teofilakti, kruniše 1014. godine Henrika II za svetog rimskog cara. Foto: Wikimedia Commons/Vincent of Beauvais, Le Miroir Historial (Vol. IV)

Njihova je sveća dogorela izborom Lava IX za papu 1049. godine, i smatra se da je upravo njihovo ponašanje na takozvanom tronu Svetog Petra dovelo do Gregorijanskih reformi koje su postavile temelj savremenog načina izbora papa i nezavisnosti te institucije od svetovnih vladara.

(Inače, papa Lav IV je onaj papa koji je 1054. godine - možda u preteranom reformatorskom žaru i pokušaju da Rimsku crkvu sredi i uredi nakon haosa i anarhije, možda i iz besa zbog provizantijske politike ozloglašenih Teofilakta - iz očitog neznanja i citiranjem falsifikovane Konstantinove darovnice doveo do Velikog raskola između Istoka i Zapada, raskola koji traje do danas.)

Međutim, Teofilakti nisu u potpunosti nestali: moćna rimska vlastelinska kuća Kolona njihova je mlađa grana koja je takođe dala mnogo papa u narednim vekovima i koja postoji do dana-današnjeg.

(O. Š.)