ISLAMISTI MOGU DA POBEDE, KAŽE ISTORIJA: Boljševici bili predmet sprdnje, pa za 10 godina postali gospodari Rusije! (FOTO)

Nemački poster iz 1919. godine na kojem je prikazan čovek koji se rve sa zmijom, koja simboliše boljševizam. U tekstu piše: "Boljševizam donosi rat i uništenje, glad i smrt". Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

Teroristički napadi koje islamisti izvode širom sveta - od Severne Amerike preko Evrope i Azije do Afrike i Australije - ozbiljno ugrožavaju živote pojedinaca, posebno običnih ljudi, i posebno nakon što je Islamska država izvršila tranziciju meta sa političkih na svakodnevne.

Preporučujemo

Al Kaida je mahom napadala ciljeve kao što su Svetski trgovinski centar i Pentagon, uz par izuzetaka poput madridskog i londonskog javnog saobraćaja; delovanje je Islamske države, sa druge strane, takvo da se čovek više ne oseća sigurno ni u bioskopu, ni u tržnom centru, ni u kafiću na periferiji metropole, ni u crkvi na periferiji provincije.

Međutim, uprkos tome što su svi svesni da smrt u režiji islamskih radikala vreba na svakom ćošku, ma koliko taj ćošak bio nebitan, niko ne uzima za realnu mogućnost to da bi Islamska država mogla da odnese pobedu u sukobu sa tzv. međunarodnom zajednicom, zgodnim eufemizmom za Zapad i saveznike.

Postoje tri razloga zbog kojih je takav opušteni stav pogrešan.

Foto: Profimedia/Alamy, AP/Tanjug

Prvo, nikoga ne treba potcenjivati, posebno ne ako je taj neko ludački ubeđen u ispravnost svojih uverenja i ne samo što se ne plaši da umre za njih, već želi da umre za njih zato što veruje da će zbog toga biti nagrađen u zagrobnom životu. To bi, samo po sebi, trebalo da bude dovoljno, ali hajde da se na tome ne zaustavimo.

Drugo, sama je Evropa već imala situaciju sličnu ovoj: velika identitetska, kulturna, religijska, politička i ekonomska kriza, praktično opštedruštvena, tokom poslednjih vekova Rimske imperije dovela je do pobede hrišćanstva, protivno svim zakonima verovatnoće.

U trenutku kada je 313. godine car Konstantin Veliki proglasio Milanski edikt i time dozvolio Crkvi da slobodno ispoveda religiju koju je potom uzdigao na de fakto državnu, hrišćana u imperiji nije bilo više od 10-15 odsto. Krajem tog veka, kada je imperator Teodosije de jure uzdigao hrišćanstvo na državnu religiju, hrišćani su već bili većina. Bio je to društveni kopernikanski obrt, za manje od sto godina. Ako uzmemo u obzir i da je hrišćanstvo dva i po veka pre Milanskog edikta bilo judaistička sekta, jasan vam je meteorski uspon.

Konstantin Veliki okružen episkopima tokom Nikejskog sabora. Foto: Wikipedia Commons/Dante Alighieri

Sada smo u sličnoj situaciji. Naša društva su sekularizovana i u dubokoj krizi koju najčešće ignorišemo jer je lakše gledati rijaliti i ne razmišljati ni o čemu; za ogromnu većinu hrišćanstvo je samo stvar tradicije, običaja i nacionalnog identiteta.

Rasprava o tome da li je to napredak ili ne, bespredmetna je. Ipak, velikoj većini ljudi je potrebna nekakva vera, prosečan čovek je jednostavno takav, i ako ostane bez vere nastaje vakuum koji nešto mora da popuni, bilo da je to prava pravcata (strana) religija ili neki kult ili fudbalski klub ili astrologija ili nešto deseto.

Možda bi takvo stanje moglo večno da potraje i možda je zaista održivo, ko zna, videćemo. Istorija ne ide, međutim, u prilog takvom optimizmu.

Roman "Potčinjavanje" Mišela Uelbeka. Foto: Profimedia

Poslednji roman francuskog pisca Mišela Uelbeka "Pokoravanje" u direktnoj je korelaciji sa ovim o čemu sada pričamo. Plotka je sledeća: političkom mahinacijom, kako bi se sprečio dolazak na vlast Marin Le Pen, predsednik Francuske postaje islamista Mohamed Ben-Abes. Intelektualni vakuum i kriza se popunjavaju, zato što islam tvrdi da ima sve odgovore, i zato što su ljudi već više umorni od tolikog izbora i nesigurnosti.

SAUDIJSKA ARABIJA KAO ISLAMSKA DRŽAVA: Muhamedov grob su hteli da unište, da li znate za to?! (FOTO)

Činjenica da je ovaj roman postao momentalni bestseler dovoljno govori. Daleko od toga da većina želi da se to ostvari, ne radi se o tome; radi se o tome što su se gotovo predali i spremaju se, ili ako nije to u pitanju, onda osećaju da stanje nije dobro, da je kriza duboka, i žele da vide da li bi ovo mogao biti odgovor. Možda je prisutan i "guilty pleasure".

Nešto jeste.

Foto-montaža: Profimedia, Tanjug/AP, ISIS

Treće, danas se smejemo Islamskoj državi i njenoj nameri da granice kalifata pomeri do Alpa i Pirineja, iako smo se isto tako smejali boljševicima pre 109 godina (barem su se smejali oni koji su za njih uopšte i čuli), da bi taj isti predmet sprdnje pre 99 godina osvojio vlast u najvećoj zemlji na svetu, Rusiji.

Boljševici su počeli kao slabija od dve frakcije unutar Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRP), same po sebi na ivici beznačajnosti, a završili su kao gospodari.

Šta je bila njihova tajna? Tvrdokornost, dobra organizacija, elitizam, demokratski centralizam, fokusiranost, beskompromisnost, odlučnost, brutalnost. Najbolje bi bilo da ih uporedimo sa drugom, gubitničkom frakcijom: menjševicima.

V. I. Lenjin u Smoljnom 1917. godine, slika Isaka Brodskog. Foto: Wikipedia Commons/InverseHypercube

Lenjin je već 1903. godine tražio da članovi partije mogu da budu samo ljudi koji poznaju program i podržavaju ga materijalnim sredstvima i ličnom participacijom u nekoj partijskoj organizaciji. Hteo je da se broj članova ograniči na malo jezgro aktivista, kao suprotnost "nosiocima članskih karti" koji su tek povremeno aktivni ili nisu aktivni uopšte; to aktivističko jezgro bi potom razvijalo profesionalne revolucionare iz redova pristalica (koji ne bi bili članovi). Sa druge strane, lider menjševika Julijus Martov je bio zadovoljan i neaktivnim članstvom, a nije bio spreman ni na ekstremno delovanje.

Staljin je bio mozak najkrvavije pljačke banke u istoriji Carske Rusije. 40 mrtvih zbog par miliona za partiju! (FOTO)

Vladimir Iljič je takođe razvio koncept komunističke partije koji će postati dominantan: partija je avangarda proletarijata, koja nastupa ispred naroda i koja ga usmerava ka komunističkoj budućnosti. Bio je uveren da do revolucije može da dođe samo uz snažno vođstvo jedne osobe ili nekoliko odabranih ljudi. Još jedna Lenjinova i boljševička crta je bila ekstremna netolerancija prema svakom mišljenju koje nije njegovo odnosno njihovo.

Lenjin ispred Smoljnog, slika Isaka Brodskog. Foto: Wikipedia Commons/Dmitry Rozhkov

Atentati, bombaški napadi, pljačke banaka radi pribavljanja sredstava za političko delovanje: sve su to radili boljševici. Čak i kada je većinom glasova kongres RSDRP to zabranio, bošljevici su okupljeni u Boljševički centar (formiran protivno statutu stranke) nastavili da se time bave i da planiraju akcije s tim u vezi. 1912. godine konačno su se otcepili i formirali Rusku socijaldemokratsku radničku partiju (boljševika), kao posebnu političku partiju.

Februarska revolucija ih je vratila u Rusiju, jer su glavešine pre toga mahom bile u egzilu u Zapadnoj Evropi.

O tome kako su se vratili možete da pročitate u posebnom tekstu >>> TAJNA ZAPEČAĆENOG VOZA: Ko je Lenjina dopremio u Rusiju i ko je platio Oktobarsku revoluciju? (FOTO)

Car je abdicirao i formirana je Privremena vlada koja nije ispunila očekivanja naroda. Rat se nastavio (narod je hteo mir), a ekonomska kriza se dodatno produbila (narod je hteo hleba). Oktobra meseca boljševici vrše državni udar, koji potom nazivaju revolucijom.

Nikolaj II u Carskom selu neposredno nakon abdikacije. Foto: Wikipedia Commons/Library of Congress

Evo kako su to izveli.

Petrogradski sovjet radničkih i vojničkih deputata je uspostavljen još marta meseca, i čini se da su samo boljševici prepoznali važnost njegovu i ostalih sovjeta širom zemlje, pošto su ih sve ostale partije prilično zanemarile. Tako su boljševici kroz nekoliko meseci preuzeli kontrolu i uticaj nad ovim telom, koje je za svog predsednika u septembru izabralo samog Lava Trockog. Slogan koji je svuda odjekivao bio je: "Sva vlast sovjetima!".

Pod maskom odbrane od nemačkog napredovanja, Petrogradski sovjet formira Vojno-revolucionarni komitet za odbranu grada. Vlada ne zna šta se dešava. 25. oktobra po julijanskom kalendaru pokreće se brižljivo planirana boljševička operacija, veče pre nego što će se sastati Drugi kongres sovjeta, sa deputatima iz svih delova Rusije.

Crvena garda ide od jedne do druge ključne državne ustanove i zauzima ih bez ikakvog otpora. Zimski dvorac pada u 2h izjutra. Mornari u Kronštatu dižu pobunu i javno oglašavaju da podržaju sve boljševičke akcije. Radnici i vojnici pod uticajem svojim sovjetskih deputata kontrolišu železnicu. Vojno-revolucionarni komitet u 10h proglašava ukidanje Privremene vlade. Telegramima se obaveštava čitava Rusija. Lenjin želi da dovede Kongres sovjeta pred svršen čin.

Boljševik, slika Borisa Kustodijeva. Foto: Wikipedia Commons/Kalki

Od 670 deputata Kongresa koji su se sastali tog popodneva, njih 300 su boljševici; bilo je i stotinak iz levog krila Partije socijal-revolucionara (tzv. eserovci, narodnjačka stranka u Rusiji, najpopularnija u tom periodu). Kongres usvaja dekret kojim ukida Privremenu vladu i prebacuje njena ovlašćenja na Sovjet radnika, vojnika i seljaka, čime ratifikuje revoluciju.

Umereni i desni eserovci, kao i menjševici, ne priznaju legalnost ovog čina i napuštaju sednicu. Trocki im cinično dobacuje: "Vi ste jadni izolovani pojedinci; vi ste gubitnici; vaša uloga je odigrana. Idite tamo gde pripadate od sada - u kantu istorije!".

Idućeg dana, pomenuti Sovjet bira izvršno telo, vladu, nazvan Sovjet narodnih komesara. Usvaja se Dekret o miru i Dekret o zemlji (kojim se legalizuju sve seljačke akcije po Rusiji tokom kojih su oni zemljište velikaša podelili među sobom). Desetak dana je bilo potrebno da boljševici preuzmu kontrolu nad praktično celom zemljom, odnosno, nad onim delovima u kojima su Rusi bili većina.

Jakov Sverdlov, šef Sovjetske Rusije koji je odgovoran za ubistvo Romanovih. Foto: Wikipedia/public domain

Raspisuju se izbori za ustavotvornu skupštinu za 12. novembar; socijal-revolucionari osvajaju 370 poslaničkih mesta, boljševici tek 175 (22-25 odsto). Ali "eseri" su razjedinjeni i ne znaju šta hoće, za razliku od boljševika koji znaju tačno šta hoće.

U svakoj normalnoj situaciji, Partija socijal-revolucionara bi izglasala ustav kakav želi i formirala vladu, ali to samo pokazuje koliko nije bitno koliko ima ljudi u jednoj organizaciji niti kolika joj je podrška u narodu, bitni su samo odlučnost i fokusiranost njenih članova, kao i to da li je podržavaju pravi elementi u društvu (u ovom slučaju, naoružani ljudi u prestonici).

Nakon serije mahinacija, zabrane pojedinih partija zbog "izdaje", i odlaganja konstitutivne sednice, ona je napokon održana 18-19. januara po novom kalendaru. Ustavotvorna skupština je odbila da potvrdi dekrete Kongresa sovjeta i time je zapečatila svoju sudbinu. Lenjin ih je pustio da se raziđu nakon što su glasali za svoj predlog zemljišne reforme i za proglašenje Rusije kao demokratske federalne republike, i sutradan jednostavno zaključao zgradu i postavio stražu.

Žrtve crvenog terora u režiji Čeke na čijem je čelu bio Feliks Dzeržinski, jug Rusije 1919. godine. Foto: Wikimedia Commons/ "Russia 1904-1924. The Revoutionary Years" by Eric Baschet

Treći kongres sovjeta je momentalno proglasio raspuštanje ustavotvorne skupštine. Ispostavilo se da su se deca samo malo igrala prethodnog dana, jer je sva vlast bila u rukama boljševika; iz ove perspektive nam deluje neverovatno očekivanje da bi bilo ko, ko u Rusiji ima vlast, tako lako istu prepustio drugome. Kako su njihovi protivnici mogli i da pomisle na to?

Reakcija na ovo je bila neverovatna.

Reakcije nije bilo.

Fotografija sveštenika koji je 1918. godine navodno ubijen od strane boljševika zbog toga što se molio za dušu ubijenog cara Nikolaja II Romanova. Foto: Wikimedia Commons/Russia 1904-1924. The Revolutionary Years by Eric Baschet

Ljudi su slegli ramenima i to je bilo to.

Dobro, sad preterujemo, deputati ustavotvorne skupštine su nastavili da se tajno sastaju, pokušali su čak i da učestvuju u izborima za lokalne sovjete i tako iznutra sruše boljševičku vlast, pravili su paralelne sovjete kada boljševici ne bi prihvatali rezultate tih izbora i kada bi ih poništili, ali je sve već bilo gotovo.

Narod nije izašao na ulice da sruši boljševičku uzurpaciju vlasti. Čak ni oružana pobuna nakon Brest-Litovskog separatnog mira sa Nemačkom, koja je prerasla u građanski rat između boljševika i anti-boljševičkih belogardejaca (koji nisu bili samo monarhisti, bilo je tu i mnogo pristalica desnih socijal-revolucionara, kao i raznih drugih frakcija) nije uspela da ih sruši, suprotno zakonu verovatnoće. Boljševici su čak imali toliko smelosti da likvidiraju imperijalnu porodicu, decu carevu, čak su i na to bili spremni da bi pobedili!

Drug Lenjin čisti zemlju od šljama, sovjetski propagandni poster. Foto: Wikipedia/Materialscientist

Zašto? Pa zato što su boljševici bili jedinstveni i tačno su znali šta hoće, njihovi protivnici su bili nejedinstveni i nisu znali šta tačno hoće. Ovi prvi su imali jedinstvenu komandu, njihovi protivnici nisu. Oni su imali jednu ideologiju, ovi drugi bezbroj.

Uostalom, nismo morali da idemo tako daleko, u Rusiju. Mogli smo da ostanemo kod kuće i da se prisetimo da je Komunistička partija Jugoslavije početkom 1941. bila malena grupa zaluđenih idealista, a da je četiri godine kasnije preuzela apsolutnu vlast u zemlji, okoristivši se građanskim ratom u Kraljevini Jugoslaviji, okupiranoj od strane sila Osovine.

Takođe, mogli smo se prisetiti i istorijske lekcije koju nam daje sam islam: samo nekoliko decenija nakon smrti proroka Muhameda čitav Bliski istok je bio pod vlašću muslimana, i pored dve moćne imperije u susedstvu (Vizantija i Sasanidska Persija), a sto godina nakon smrti Muhameda granice kalifata išle su od Pirineja na zapadu do doline Inda na istoku.

Maskirani radikali Islamske države. Foto: Tanjug/AP

Dakle, kao što možete da vidite, ma koliko suludo pobeda jedne minorne islamističke grupe izgledala danas, ona nije nemoguća, i mogla bi da se odigra ako se svet ne uozbilji. Ne samo što se tiče uništavanja ISIS-a na teritoriji koju kontroliše na Bliskom istoku, već i sprečavanja da se to ljudstvo raseje po svetu. Najbitnije od svega, potrebno je uništiti njihovu ideologiju.

Kao što je pre sto godina Rusija sa svojim nepravednim i tlačiteljskim sistemom bila plodno tle za revoluciju u kojoj je narod, zadojen nerealnim obećanjima i iluzijama, podržao slobodno možemo reći psihopate (jer kako drugačije nazvati ljude koji su bili spremni da likvidiraju milione "klasnih neprijatelja"?), tako je to moguće i danas.

Pitanje je samo, za šta je današnje tle plodno. Oko toga se nećemo složiti, što je donekle smešno pošto se može reći da jezgrovito potvrđuje krizu oko čijeg postojanja se sporimo.

(O. Š.)