Oni su poginuli pre američkog odlaska na Mesec: Astronauti živi izgoreli u kapsuli, a to je pokrenulo brojne teorije zavere (FOTO) (VIDEO)
Amerikanci su pre sletanja na Mesec naporno radili kako i postigli željeni cilj. Ulagali su velika sredstva i energiju u svemirski program ali nisu postizali očekivane rezultate
Sletanje na Mesec i danas posle toliko decenija i dalje fascinira javnost. Amerikanaci su tada davne 1969. godine dobili svemirsku trku i ušli u istoriju. Međutim, ima ljudi koji im ovaj uspeh osporavaju, ističući da oni navodno nikada tamo nisu ni bili. Oko ovog pitanja već godinama kruže teorije zavere, a mišljenja ljudi su podeljena.
Ono što baca još jednu senku na prvi odlazak na mesec jeste i pogibija trojice astronauta samo dve godine pre velikog uspeha. Oni su bili deo misije Apolo 1 i tragično su nastradali u požaru na svom radnom mestu.
Preporučujemo
Vladimir je prvi čovek koji je umro u svemiru: Svi su ga slušali uživo kako plače i viče. Nikome nije bilo dobro zbog njegovih poslednjih reči
Najskuplji hotel nalazi se u svemiru: Za luksuz da vidite 16 izlazaka i zalazaka Sunca morate da budete mnogo, mnogo bogati
RUSI ZAHTEVAJU ISTRAGU: Amerikanci LAŽU, nikad nisu sleteli na Mesec!
PRVE POSADE I MISIJA "APOLO"
Amerikanci su pre sletanja na Mesec naporno radili kako bi postigli željeni cilj. Ulagali su velika sredstva i energiju u svemirski program, ali nisu postizali očekivane rezultate.
Prve posade "Apolo" formirane su krajem 1965. i početkom 1966. Virdžil Grisom, Edvard Vajt i Rodžer Čafi su određeni za članove prve posade kosmičkog broda "Apolo". Njihovi dubleri su bili Džejms MekDivit, Dejvid Skot i Rasl Švejkart. Pored osnovne i rezervne posade prve misije "Apolo", Donald Slejton, menadžer astronauta u Hjustonu, imenovao je takođe i dve posade za drugu misiju "Apolo".
Prvobitnim planom bilo je predviđeno da prva pilotirana misija "Apolo", obeležena u početnoj fazi kao AS-204, bude obavljena u decembru 1966. u trajanju od četrnaest dana. Za vreme dvonedeljnog leta oko Zemlje, astronauti Grisom, Vajt i Čafi su trebali da provere rad svih sistema komandno-servisnog modula i da obave svega devet naučnih eksperimenata.
Donald Slejton, šef astronauta, smatrao je da prva posada "Apola" neće imati dovoljno vremena da se u potpunosti pripreme za let koji je trebao biti obavljen za svega nekoliko meseci, pa je odlučeno da prvi “Apolo” sa ljudskom posadom krene u kosmos 21. februara 1967. godine.
Kako se dan lansiranja približavao tako su radovi na Kejpu postajali sve intenzivniji – i nervozniji. Mnogi su na kosmodromu bili nezadovoljni stanjem kapsule "Apolo", prenosi astronomija.org.rs.
Odnosi između pojedinih menadžera ove kompanije i NASA-e bili su opterećeni sukobima iz ranije faze programa "Apolo", tako da je sve to uticalo na tok priprema.
Nervozni su bili i astronauti. Komandant misije Gas Grisom je u nekoliko navrata upozoravao na određena slabosti sistema simulatora u pogonima "Rokvela" u Dauniju, gde su se astronauti pripremali za kosmički let.
Pripreme za misiju AS-204 ulaze u završnu fazu. Hiljade inženjera i tehničara NASA-e i "Nort amerikena" na Kejpu, astronauti koji su samo vikende provodili sa svojima u Hjustonu, znani i neznani uključeni u projekat AS-204, svi su, kako je to zapisao Slejton "živeli za 'Apolo'. Jeli smo i spavali misleći samo o njemu". Poslednja nedelja u januaru bila je planirana za uvežbavanje lansirnih operacija.
POGIBIJA ASTRONAUTA
Tako je i bilo pa je priprema obavljena 27. januara 1967. godine. Međutim, dogodila se prava tragedija i trojica astronauta Grisom, Vajt i Čafi su živi izgoreli u svojoj svemirskoj kapsuli. Ovaj događaj je potresao javnost pa je odmah obavljena istraga.
Uzrok smrti astronauta Grisoma, Vajta i Čafija je gušenje toksičnim gasovima, pre svih ugljen-monoksidom. Toplotni efekti su ocenjeni kao "propratni" uzroci smrti. Međutim, dr Čarls Beri, šef lekarskog tima u MSC u Hjustonu, koji nije bio prisutan za vreme autopsije, izjavio je da je na telima astronauta bilo opekotina II i III stepena, tako da one nisu mogle da izazovu smrt.
Uz najviše vojne počasti Gas Grisom i Rodžer Čafi su sahranjeni na Nacionalnom groblju Arlington na obali reke Potomak, u Vašingtonu. Amerika i ceo svet oprostili su se od heroja kosmosa, odvažnih astronauta koji su neprekidno živeli sa činjenicom da neko od njih može poginuti, ali ne na Zemlji, već u kosmosu.
Još dok su tela nesrećnih astronauta bila u kabini, kreće istraga čiji je cilj da se rasvetle svi detalji najveće tragedije u dotadašnjoj istoriji pilotirane kosmonautike.
Svaki delić kabine "Apola" broj 012 je istražen. Pregledano je na hiljade komada izgorele kabine, načinjeno je oko 32.000 fotografija, saslušano stotine svedoka. Rezultati istrage su opisani u materijalu koji je imao gotovo tri hiljade stranica. Petog aprila 1967. izveštaj istrage predat je administratoru NASA-e Džejmsu Vebu.
Varničenje se pojavilo na mestu gde je svežanj kablova presavijen. Tu je izolacija popustila, došlo je do kratkog spoja i zagrevanja. To se dešavalo tokom onih tridesetak sekundi ćutanja astronauta pre prvog krika astonauta.
Komisija je tok događaja opisala trima fazama. Tokom prve koja je trajala prvih petnaest sekundi, plamen se razbuktao i proširio sa leve Grisomove strane preko četiri metra široke kapsule do desnog sedišta Čafija. Ona je zahvatila najlonske pokrive i omotače žica u podu, otopila je cinkom letovane šavove cevi za dovod kiseonika u skafandre, prenosi astronomija.org.rs.
Vreli, otrovni gasovi pohrilili su kroz dovodne cevi u kacige nesrećnih astronauta. Pritisak u kabini je gotovo dvostruko uvećan. U drugoj fazi koja je trajala pet-šest sekundi, toplota je toliko porasla da je došlo do prekida svih cevi za dovod kiseonika, čime je iz balona sistema očuvanja života u kabinu dospelo još kiseonika što je dodatno ubrzalo plamen.
Ubrzo zatim, kada je izgorelo sve što je moglo izgoreti, izuzev Grisomovog brodskog dnevnika koji je samo nagoreo, i kada je kabina ispunjena gustim crnim dimom, u trećoj fazi vatra je počela da slabi. Sa prekinutim dovodom kiseonika, iako u zaštitnim skafandrima, astronauti nisu imali šansu da prežive. Atmosfera u kabini je 24 sekundi nakon pojave vatre bila potpuno ispunjena otrovnim gasovima.
Sve ostale misije su nakon toga suspendovane na 20 meseci. Ova priča je kod teoričara zavere takođe probudila sumnju da se sletanje na Mesec nije ni dogodilo. Pored ove priče, već neko vreme kruže brojne teorije zavere, a mnoge ističu navodnu političku pozadinu cele priče.
TEORIJE ZAVERE O SLETANJU NA MESEC
Teorije zavere o sletanju na Mesec tvrde da su neki ili svi delovi programa Apolo i sletanja na Mesec bili prevara koju je izvela NASA i članovi drugih organizacija. Razne grupe i pojedinci su iznosili tvrdnje o zaveri još od kraja 1970-ih. Najznačajnija tvrdnja je da su šest sletanja sa ljudskom posadom (1969—1972) lažirani i da dvanaest astronauta iz programa Apolo nisu hodali Mesecom.
Teoretičari zavere zasnivaju svoje tvrdnje na verovanju da su NASA i drugi namerno prevarili javnost ubedivši ih da su se sletanja dogodila izmišljanjem, manipulacijom ili uništavanjem dokaza, kao što su slike, trake sa telemetrijskim očitavanjeima, prenosi, uzorci kamenja ili neki ključni svedoci.
Teoretičari zavere su uspeli da privuku pažnju javnosti za svoje teorije uprkos tome što postoji mnogo neutralnih dokaza sletanja i detaljna osporavanja tvrdnji o prevari.
Teoretičari zavere navode nekoliko razloga zašto bi američka vlada imala koristi od obmanjivanja javnosti lažiranim sletanjem na Mesec. Stručnjaci pak to osporavaju i tvrde kako bi bilo nemoguće držati takvu laž od javnosti jer je više od 400.000 ljudi radilo na programu Apolo gotovo 10 godina, čime bi bilo teško osigurati da barem jedan od njih ne bi otkrio tajnu da je ona postojala.
1. Demonstracija moći
Tokom 1950-ih i 1960-ih trajala je svemirska trka između SAD i Sovjetski Savez. Sovjetski Savez je preduhitrio Amerikance u slanju prvog veštačkog satelita (Sputnjik 1) i prvog čoveka (Jurij Gagarin) u svemir, tako da su SAD barem htele biti prve u slanju prvog čoveka na Mesec.
Predsednik Džon F. Kenedi je 25. maja 1961. održao govor u kojem je prigrlio taj cilj: „Verujem da bi ova nacija trebalo da se posveti ostvarivanju cilja da do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec i vratiti ga sigurno nazad na Zemlju“. Jednom kada je Kenedi obećao sletanje na Mesec do kraja decenije, NASA je bila pod ogromnim pritiskom ispunjenja te norme radi prestiža države.
U slučaju da je teorija zavere istinita i da SAD tada još nisu imale tehničke mogućnosti lansirati čoveka na Mesec, NASA je morala lažirati celu stvar kako bi ispalo da su SAD moćnija i superiornija država od SSSR.
2. Skretanje pažnje sa Vijetnama
Prema ovom argumentu, cela misija Apolo 11 je trebalo da samo skrene pažnju javnosti sa Vijetnamskog rata, ali tu se zanemaruje činjenica da se incident u Tonkinškom zalivu odigrao tek 1964, tri godine nakon Kenedijevog govora.
3. Osiguranje budžeta
Prema ovom argumentu, NASA se bojala da bi vlada mogla ukinuti njen budžet od 30 milijardi dolara ako projekt ne bi ostvario rezultate, pa su pred kraj 1960-ih odlučili pripremiti i emitovati lažno sletanje na Mesec, koje su snimili u studiju na Zemlji. Prema ovom konceptu, nije vlada prevarila javnost, nego je NASA prevarila vladu.
VIDEO: Ilon Mask, biznismen i genije koji planira da pravi grad na Marsu
(Telegraf.rs/A.T.)
Povezane vesti
Završeno ispitivanje Vilija Beroša: Evo šta je bivši hrvatski ministar zdravstva rekao istražnim organima
Požar na Banjici: Automobili uništeni, vatrogasci na terenu
Crna statistika sa ulica Prijepolja za prvih deset meseci: 7 osoba umrlo, više od 100 njih je povređeno
<% post.title %>
"Brat krao pare, pa završio u zatvoru!" Komšije se oglasile o ocu koji se sa sinom zakucao u kamion kod Vršca
Video: Radnika milimetar delio od smrti: Sam Bog ga je pogledao
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Komentari
Više sa weba
Priče sa Weba
Stranac nakon godinu dana u Srbiji priznao čime je najviše razočaran: "Ne želim da plaćam 60 evra dnevno da pričam sa nekim, ni da pijem rakiju, očekivao sam da će biti drugačije"
Milutin iz Čačka posle svadbe krenuo da otvara koverte i frapirao se: Zvao je redom 300 gostiju i za sve njih je imao samo JEDNO PITANJE!
Posle majke, oglasio se i otac devojčice (5) kojoj NIKO NIJE DOŠAO na rođendan: ČEKALA JE 35 DRUGARA, samo nekoliko da je došlo, to bi je usrećilo
