Zamislite miris užeglog, trulog otpada i pomnožite ga sa milion. Tako miriše smrt! Ona čisti mesto zločina i nagledala se svega
Od pasa koji jedu ostatke tela svog gazde do leševa iz kojih vire crvi - ljudi čiji je posao da čiste mesta zločina nagledali su se svega. Jedan od njih je Lesli Anderson, koja se ovim poslom bavi već 13 godina.
Od kada je počela da radi, očistila je mesta zločina nekih od najužasnijih zločina u istoriji. Svaki prizor na koji je naišla bio je sumoran, sa "nezamislivim mirisom smrti" koji je mogla da oseti čak i kroz zaštitnu masku. Kako kaže, miris ostaje u kosi i na koži dugo nakon što završi sa čišćenjem.
- Zamislite miris užeglog, trulog otpada i pomnožite ga sa milion. To je najbliži opis mirisa smrti - kaže ona.
Najgora scena za čišćenje je ona gde su ljudi sami sebe upucali pištoljem u glavu.
- Ostaju tragovi lobanje, mozga i telesenih tečnosti, što ume da bude teško za čišćenje, jer neki delovi odlete na mesta koja ne vidite - kaže ona i dodaje da uprkos činjenici da je prošla obuku upravo da bi radila taj posao, nije uvek spremna za ono na šta će naići kada uđe u u prostor koji treba da očisti.
Jednog slučaja posebno se seća.
- Čovek se ubio, ali je njegovo telo pronađeno tek mesec dana kasnije. Sa njim u kući bio je zaključan i njegov pas. Kada je pas ogladneo, počeo je da jede telo svog vlasnika. Taj prizor slama srce. I izazovno je za čišćenje. Telu čoveka nedostajali su ruka, noga i stopala. Mrtvozornik je uklonio telo i mi smo počeli da čistimo. Nalazili smo delove njegovog tela po celoj kući - kaže Lesli.
Pamti i svoj prvi slučaj čišćenja. To je bio čovek koji je legao da spava, umro u snu, a pronađen je tek nedeljama kasnije.
- Kada smo otvorili vrata videli smo ogroman roj muva. Hilajde njih. Pod je bio prekriven crvima koji su se kretali, pa je izgledalo kao da se i pod kreće.
Lesli, inače majka dvoje dece, danas obučava druge da se bave poslom kojim se ona bavi. Miris je bio užasan. Bilo je teško, ali sam ponavljala sebi "tu si da pomogneš porodici" - kaže ona.
- Prvo što uradim pre nego što odem na posao je da povučem svoje imaginarne zavese u glavi. Prva stvar koju uradim kada uđem u kuću u kojoj se dogodilo ubistvo je da okrenem sve uramljene fotogarfije da ne bih dozvolila da me emocije ponesu. Teško je. I dalje povremeno imam noćne more, ali volim da pomažem ljudima. Tako ja vidim svoj posao: pomažem ljudima koji su u žalosti - kaže ona.
VIDEO: Pogledajte gde se obrađuje DNK materijal sa mesta zločina
(Telegraf.rs/Sun)
Video: Pošao na posao, a završio kod majstora: Ono kad baš nemaš sreće
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Jasmina Kg
Hrabro, nema šta. Na žalost i to neko mora da radi, neko ko mora da bi prežive, a neko jer može da isključi emocije..
Podelite komentar
Naki
Nazalost znam kaki izgleda jer se moj tast upucao na terasi doduse pa ga ja i njegov pasa skupljali mesec dana nisam mogao da spavam ko covek
Podelite komentar