BORIS HODOLJUB je otkrio kako da pređemo 8.000 km za samo 130 evra: Ispričao nam je sudbine "nevidljivih" ljudi iz celog sveta (FOTO)

Još od malih nogu mnogi sanjaju da upoznaju udaljene krajeve, druge narode i kulture. Putovanje je poseban doživljaj koji hrani telo i dušu, a što čovek više putuje to postaje otvorenijeg uma. Kada steknemo više iskustava shvatamo i za čime tragamo i šta nam pričinjava veliko zadovoljstvo, a to je najbolji način kako da izgradimo sebe kao ličnost. Upravo se u tome pronašao i Boris Maksimović, mladić iz Banjaluke.

Videla sam božanstvenu svetu planinu, evo kako da odete tamo: Ivana je srušila predrasude i o najopasnijoj zemlji na svetu (FOTO)

Preporučujemo

Osim što putuje kad god mu se ukaže prilika, ovaj mladi čovek je i urednik časopisa "Talas" i autor knjige "Hadžiluk plemenitom snu". Svoje avanture na putovanjima je pažljivo beležio, a sve ih možete pročitati na njegovom blogu "Hodoljub".

On je za Telegraf.rs govorio o tome kako se kod njega rodila ta potreba da stalno putuje i šta svi ti doživljaji predstavljuju za njega. Opisao nam je koji događaj je na njega ostavio poseban utisak i koji ljudi su mu na tim putovanjima promenili život.

Poverio nam se koliko su ga sva ta iskustva promenila i da još uvek ima dosta želja koje bi želeo da ostvari ali zbog puno posla još uvek nije u mogućnosti.

Ljubav prema putovanjima kod njega razvila sasvim slučajno, ali prilično kasno u odnosu na druge ljude.

- Nikada nisam bio jedan od onih ljudi koji govore da obožavaju putovanja niti sam imao mnogo prilika da putujem kao klinac. Meni putovanja dugo vremena ništa nisu značila. Ali na drugoj godini fakulteta sam dobio stipendiju za usavršavanje italijanskog na jezeru Garda i otišao sam tamo na mesec dana.

Kasnije su opet iskočile neke dobre prilike za moj plitki studentski džep koje sam odlučio da iskoristim i nakon toga sam shvatio da ako provedem par meseci prikovan za jedno mesto jednostavno osetim neku nervozu i da moram da se krećem. Tako je sve počelo. Onda sam počeo da prihvatam sve što mi se ponudi: seminari, razmene studenata, ekskurzije po manastirima, autostoperske ture, kampovanja i planinarenje – sve samo da negde odem – rekao je on.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Kada je reč o broju zemalja koje je obišao to je otprilike dvadesetak, ali on ne voli da na takav način gleda na putovanja. To što je neko posetio određeni grad u nekoj državi, ne znači nužno i da tu zemlju poznaje kako treba.

- Jednom sam brojao i došao do zaključka da sam obišao otprilike nekih dvadesetak evropskih zemalja, ako pod zemlje računamo i Vatikan i Lihtenštajn, gde je dovoljno da se čovek malo udeblja pa da izađe van granica te zemlje. Ali ne volim tako da gledam na putovanja, jer to što sam bio u nekoj određenoj zemlji ne znači da sam je zaista posetio. Na primer, ako ne računam proputovanja, u Austriji sam bio samo u Beču, a i tamo samo jedan dan.

Da li mogu reći da sam ja stvarno video Austriju? Da sam je koliko-toliko upoznao? Ja bih rekao da ne mogu. U nekim zemljama sam bio mnogo puta pa mogu da kažem da ih poznajem, ali nekada to nije slučaj. Bilo je gradova u kojima sam bio par dana, a nisam upoznao nikog od lokalaca. Ljudi čine neko mesto, ne građevine, i ako ne upoznaš nijednog lokalca i zajedno sa njim prođeš gradom postavlja se pitanje koliko si uopšte upoznao taj grad – rekao je on.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Italija je zemlja koja ga uvek iznova oduševi kad god se tamo vrati, a posebno mesto u njegovom srcu zauzima Kopenhagen, koji mašta ponovo da vidi.

- Evo već deset godina često se desi da odem u Italiju i uvek se oduševim kad shvatim koliko ta zemlja ima da ponudi. Meni je pomoglo i studiranje italijanskog jezika i dosta prijatelja i poznanika u toj neverovatnoj zemlji, ali i pored toga teško je da čovek ostane ravnodušan kad shvati koliko je fascinantnih stvari stalo u tu zemlju. Samo kad pomisliš na to da se 70% kulturnog blaga na Uneskovoj listi nalazi u Italiji sve ti bude jasno. Da ne pričam o ogromnim dijalekatskim razlikama koje su posebna priča.

Ali jedan grad mi se sve ove godine vraća u sećanje, a to je Kopenhagen. Mislio sam da taj hladni severni grad, kako sam ga zamišljao pre nego što sam otišao gore, neće ostaviti na mene poseban utisak, a evo već šest godina maštam da se tamo vratim. Negde 2011. godine proveo sam u njemu mesec dana i to je zaista ostavilo traga na meni. Napisao sam i jedan putopis o njemu koji sam kasnije objavio u svojoj zbirci putopisa „Hadžiluk plemenitom snu“ i sad kad pogledam unazad mislim da mi je to jedan od dražih tekstova. Tada sam stanovao sa jednom danskom porodicom i celokupno to iskustvo mi je neopisivo drago – rekao je Boris.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Dosta scena tokom putovanja mu je posebno ostalo u sećanju posebno u južnoj Italiji i Andaluziji, a ona koju posebno izdvaja dogodila se u Rimu i tiče se migranata koje je proganjala policija.

- Sve Putničke kuće u kojima sam bio su bile jako zanimljive. Nekada ti neki događaj dođe u svest dosta nakon što se vratiš s tog putovanja. Sećam se, kad sam bio u Rimu prisustvovao sam sceni na Fontani di Trevi kako policija odjednom počinje da ganja imigrante koji prodaju one igračkice za evro ili dva. Bila zaista potresna scena videti te nesrećnike kako beže kao životinje u strahu od veoma revnosne policije.

Svi su oni verovatno bili tu ilegalno i čekala bi ih deportacija u Indiju, Pakistan i Bangladeš odakle su većinom bili. Napisao sam prvu verziju putopisa u kojoj uopšte nije bilo te scene, pisao sam o baroknoj lepoti te fontane i lepoti rimskih građevina, ali onda sam shvatio da mi se ta scena uporno vraća u sećanje i da jednostavno nema smisla pisati o lepoti rimskih stubova ako nećeš spomenuti nesrećnike koji trunu u njihovoj senci i onda je nastala sasvim druga verzija putopisa koja je završila u knjizi – istakao je on.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Tokom svojih putešestvija, Boris je imao priliku da upozna dosta fascinantnih ljudi, ali je posebno izdvojio dve osobe.

- Prvi je Japanac Takahiro, kojeg sam upoznao u Granadi 2013. godine. On je motorom obišao svet. Radio je 10 godina u Hitačiju od jutra do sutra i onda je shvatio da će umreti na tom poslu ako nešto ne promeni u svom životu. Pogledao je film „Dnevnik motocikliste“ i shvatio da baš to želi da radi. Krenuo je motorom iz San Franciska do Ognjene Zemlje, najjužnije tačke Južne Amerike. Ali već u prvih mesec dana se desila i Fukušima i on je odlučio da se vrati u Japan i da pomaže unesrećenima.

Onda se vratio da nastavi putovanje, ali je doživeo strašnu saobraćajku zbog koje je opet morao da se vrati u Japan na oporavak od šest meseci jer je ostao skoro nepokretan. I to je izgurao i vratio se na put. Ja sam ga upoznao u Španiji i pozvao ga da dođe kod mene kući i na kraju je to i uradio. Nije prvobitno mislio da dođe na Balkan, ali se predomislio pa smo onda obojica vozali na njegovom motoru po selima u mojoj okolini.

Druga osoba je moj drug Marin iz Bugarske. On nije ni iz kakve „putničke kuće“, ali se potucao dosta po svetu i imao je neverovatno težak život koji me je ostavio bez reči. Napisao sam o njemu jedan tekst koji se zove „Marin ili priča o kurvi sudbini“. Zbog ovakvih priča odlučio sam da u knjizi bude jedan deo koji će govoriti samo o ljudima koje sam upoznao na putovanjima. Imao sam sreću da u životu upoznam neke neverovatne ljude o kojima niko ništa ne zna, pa sam odlučio da bar malo tu nepravdu ispravim i stavim njihove sudbine na jedno mesto – iskren je Boris.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Ranije je putovao i sam i u društvu ali sada stalno uz sebe ima jednog posebnog saputnika.

- Otkako sam se oženio putujem samo sa ženom, tako da više nemam problem da nađem saputnika. Zadnji put kad sam negde putovao sam bilo je kad sam išao u Istanbul u martu 2014. godine. Tad sam očajnički želeo da tu bude još neko jer su svi moji Couchsurfing domaćini stalno bili odsutni, kiša je konstantno padala, a ja sam bio sam u gradu od 14 miliona ljudi.

Smatra da danas zaista nije skupo da se putuje, i da je samo bitno da čovek ima volju da putuje i da je spreman da baš sve podredi tom svom cilju.

- Živimo u vremenu najveće demokratizacije putovanja koju je ovaj svet video. Ja sam u Istanbul išao avionom, a povratna karta me je koštala, ako se ne varam, nekih 50 evra. Kada sam išao u Andaluziju preleteo sam nekih 8.000 km za otprilike 130 evra. Kombinovao sam jeftine letove, pa sam išao u Španiju preko Belgije, a vraćao se preko Švedske. Četiri leta avionom, skoro 8.000 km, za samo 130 evra. Nijedna generacija u istoriji nije imala takav pristup jeftinim putovanjima kao što mi imamo. Da ne pričam sad o jeftinim hostelima i mrežama za razmenu gostoprimstva. Dakle, načina ima.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Ono što je bitno da se shvati jeste da je čovek uvek u nekom raskoraku. Ili imaš vremena, a nemaš para ili imaš neku platu od koje bi mogao nešto da uštediš, ali onda nemaš vremena jer moraš da čekaš godišnji odmor. Iz mog skromnog iskustva shvatio sam da je – bar meni – lakša ova prva varijanta. Više od 80% svoje zbirke putopisa napisao sam kad nisam imao posao. I 90% nas nikada neće doći u tu situaciju da će nam odnos vreme-novac biti idealan, pa da ćemo moći da putujemo gde hoćemo kad hoćemo.

Ja sam pre tačno dve godine dao otkaz na poslu gde sam radio pa sam nakon nekih godinu dana registrovao svoju izdavačku kuću, ali to mi nije pomoglo da više putujem, naprotiv. Samo još više radim i sve manje i manje vremena imam. Ne verujte nikome ko kaže da je sam svoj gazda, takva stvar ne postoji. Nikada neće doći dobra vremena za putovanje, uvek će obaveze samo da se gomilaju, a para neće biti kao što ih nema ni sada. Zbog toga, ako vam iskoči neka dobra prilika nemojte preterano da se premišljate – rekao je on.

Putovanja su ga u određenoj meri pomenila jer je izgubio dosta iluzija o svom narodu koji generalno važi za gostoprimljiv i srdačan. Uvek kada poseti neko mesto teži ka tome da upozna nekog lokalca, kako bi iz njegove perspektive upoznao novu sredinu u kojoj se našao.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

- Kod nas postoji to shvatanje da smo mi dobri, srdačni, gostoprimljivi, da delimo međusobno dosta toga, a da su stranci, pogotovo oni severnjaci – hladi i distancirani. Imao sam tu sreću da, na primer, provedem mesec dana u Kopenhagenu stanujući kod jedne danske porodice i zaista sam otišao sa najboljim utiscima. I ne samo o njima, već i o običnim ljudima sa ulice koji su bili jako srdačni i susretljivi.

A za čim tragam? Pa s obzirom na to da me veoma grize savest što sam bio na nekim mestima, a nisam upoznao nikoga od lokalaca, trudim se da sada tu grešku ne činim i gde god da idem pokušavam da osetim kako izgleda taj grad iz perspektive ljudi koji tu žive. U tome dosta pomažu mreže za razmenu gostoprimstva, kao što je spomenuti Couchsurfing, gde najveća prednost nije to što ćete vi možda uštedeti na smeštaju za jednu noć, već to što dobijete novi pogled na grad od nekoga ko živi tu. To je neprocenjivo – istakao je Boris.

O svojim putovanjima redovno piše blog, a napisao je i svoju knjigu putopisa, gde je pokušao sa sažme utiske sa svojih mnogobrojnih putovanja.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

- Ja zapravo jako teško pišem. Ima ljudi kojima to ide veoma lako i koji prilično brzo svoje impresije pretvaraju u rečenice, ali ja nisam jedan od njih. Nijedan moj putopis nije duži od 4-5 strana. Ne pomaže ni to što sam prilično samokritičan pa nisam siguran nekad vredi li uopšte to što pišem. Moja knjiga, koja ima nekih 200 strana, nastajala je tokom šest godina putovanja. A onda sam proveo jednu godinu brušeći te rukopise i pegledajući neke razlike.

Čovek se u šest godina poprilično promeni i fascinatno je posmatrati to sve kad staviš na jedno mesto. Što se tiče reakcija na knjigu, ljudi su reagovali daleko bolje nego što sam očekivao. Nisam uopšte očekivao neku prodaju, ali na moje veliko iznaneđenje tiraž se rasprodao, pa sam prošle godine štampao drugo izdanje. Za divno čudo, ljudi ne prestaju da se javljaju i to me beskrajno fascinira. Hvala svima njima – rekao je on.

Već godinama mašta da poseti subsaharsku Afriku. Opsesivno čita o njoj već pet godina, ali nikako da nađe dovoljno vremena i novca da bi realizovao jedno takvo putovanje.

Gde god da se zadesio ljudi su bili veoma zainteresovani za to što on dolazi iz Bosne i Hercegovine, a dosta njih i dalje veruje da se na tom području vodi rat.

- To nekad zna biti zanimljivo, ali isto tako zna biti jako zamarajuće. Nemam stvarno nekih iluzija da stranci po definiciji treba da znaju nešto o nama jer često ne znamo ni mi o njima mnogo toga i to je činjenica. Ali kad je neko baš uporan pa krene da me ispituje, to zna biti jako iscpljujuće jer nije lako opisati BiH u par reči. Uvek te svi pitaju za rat i uzroke rata, a od tog je par koraka do priče o sadašnjem državnom uređenju, drugim rečima o jednoj državnoj vladi, dve entitetske, deset kantonalnih i Distriktu Brčko.

Foto: Privatna arhiva/Boris Maksimović

Dosta njih nema nikakvu ideju ko to stvarno živi u Bosni i Hercegovini i koje su osobine tih ljudi, a onda opet nađeš ljude koji je i te kako dobro poznaju. Kad sam tek došao kod svojih domaćina u Danskoj pitali su me odakle sam, pa kad sam rekao da sam iz Banjaluke (jer za Čelinac sigurno nisu čuli) i krenuo odmah da objašnjavam gde je Banjaluka iznenadio sam se kad sam shvatio da su posetili Banjaluku pre više od 40 godina i da su auto-stopom prošli čitavu državu – rekao je Boris.

Ističe da ne može da se seti negativnih iskustava sa svojih putovanja, a misli da ih zapravo nije ni bilo. Smatra da čovek nema potrebe da se plaši prilikom svojih putovanja, pa čak ni sada kada se masovno dešavaju teroristički napadi. Misli da bi jedino trebali da pripaze ljudi koji recimo putuju u Bagdad.

- Nije svet toliko opasan koliko se čini iz medija. Poenta priče je da niko ne izveštava o hiljadama i hiljadama auto-stopera koji u ovom trenutku sigurno stižu na destinaciju ili o avionima koji uredno sleću već o onom jednom slučaju koji se desi jednom u bog zna koliko slučajeva – zaključuje Boris.

Više o Borisu možete da saznate na njegovom blogu i Fejsbuk stranici.

(A.Tašković - a.taskovic@telegraf.rs)