Šta SRPSKA OCILA traže na svetom štitu koji je RIMLJANIMA sa neba bacio Mars da bi čuvao Večni grad od uništenja (FOTO)

"Palčevi dole", slika Žan-Leona Žeroma iz 1872. godine. Desno: Ancile, sveti štit Rimljana. Foto: Wikimedia Commons/phxart.org/runeberg.org

Preporučujemo

Legenda kaže da je tokom vladavine drugog po redu kralja Rima, Nume Pompilija — koji je tokom prve etape razvoje ove države, dok je ona još uvek bila kraljevstvo, na tronu sedeo odmah posle Romula i to u periodu 714-673. godine p.n.e. — sa neba pao jedan štit.

Štit je bacio bog Mars u znak zahvalnosti zbog Numine pobožnosti, a istovremeno se sa neba čuo glas koji je rekao da će Rim biti gospodarica sveta dok god se ovaj štit (nazvan "Ancile") čuva.

Numi je potom njegova prilježnica, nimfa Egerija, boginja izvornosti i poroda, savetovala da izradi jedanaest savršenih kopija ovog štita kako potencijalni lopovi ne bi znali da naprave razliku između pravog i lažnih ako bi pokušali da ga ukradu.

Tako je "Ancile" postao "Ancilia", odnosno, jedan štit je prešao u množinu.

Ne zna se tačno etimološko poreklo ove reči; neki smatraju da dolazi od grčke reči "ankilos" što znači "iskrivljeni", Plutarh je mislio da dolazi od grčke reči "ankon" što znači lakat pošto se nosio zakačen na lakat, dok je Varon Reaćanin smatrao da dolazi od latinske reči "ab ancisu" jer je bio usečen ili zasvođen unutra sa obe svoje strane.

Eneja beži iz Troje, slika Federika Baročija iz 1598. godine. On je legendarni predak Latina koji ih je iz Male Azije doveo u Italiju. Foto: Wikimedia Commons/Web Gallery of Art/Wetman

Uglavnom, "Ancile" je tako postao "pignora imperii" odnosno "zalog vlasti", jedan od onih objekata koji je garantovao postojanje i prevlast Starog Rima.

Od ostalih stvari koje su se sigurno nalazile na toj listi imamo paladijum u vidu drvene slike boginje Minerve koju su Rimljani navodno doneli u Italiju nakon pada Troje a koju su čuvale Vestalke, koje su takođe čuvale i Svetu vatru Veste (boginje ognjišta, doma i porodice) koja hiljadu godina nije bila ugašena (hipotetički od vremena prvih kraljeva pa sve do hrišćanskog cara Teodosija Velikog koji je 394. godine naložio njeno gašenje).

Kapitolinska vučica doji Romula i Rema, legendarne osnivače Rima, sinove boga Marsa i vestalke Reje Silvije. Foto: Wikimedia Commons/Rosemania

Gramatičar Servije Honorat iz IV-V veka, pišući o listi ovih "zaloga vlasti", pominje i kamen boginje Kibele (frigijske Majke Zemlje), zatim skulpturu kvadrige (četvoroprega) donesenu iz Vejia (najbogatijeg grada Etrurskog saveza), pepeo Oresta (Agamemnonovog sina), i konačno Prijamovo žezlo te veo Prijamove ćerke Ilione (poslednja dva predmeta je u Lacio po legendi doneo Eneja).

Da se vratimo na štit, odnosno štitove. Oni su bili povereni na čuvanje salijskim sveštenicima, posvećenim bogu Marsu, koje je uspostavio upravo Numa Pompilije, jedan od velikih reformatora Rima. Salijevaca je bilo dvanaest, svi su bili mladi patriciji, i za sve vreme svog postojanja njihove su odežde bile one koje su nosili najdrevniji latinski ratnici.

Pastir Faustul donosi Romula i Rema svojoj supruzi Aki Larenciji, nakon što je našao dečake koje je podojila vučica. Slika Nikole Minjara iz 1654. godine. Foto: Wikimedia Commons/Dallas Museum of Art, gift of Mr. and Mrs. Algur H. Meadows and the Meadows Foundation, Incorporated

"Anciliju", koju su čuvali, jednom godišnje su — tokom meseca marta — iznosili na videlo i u procesiji pronosili kroz grad kao deo obreda, sve vreme pevajući tzv. Salijsku pesmu (lat. carmen saliare). Na kraju se taj dan završavao gozbom koja je vremenom postala tako raskošna da su Rimljani svaku raskošnu gozbu poslovično počeli da nazivaju "saliaris cena".

Ovidije, koji je bio savremenik Avgustov, zapisao je početkom I veka da je ova himna koju su pevali bila prevaziđena i teška za razumeti, što znači da se tekst i način izgovora nije menjao verovatno od VIII veka pre nove ere (kao kada bi sada nama neko progovorio srpskim jezikom kakav je koristio car Dušan). Kvintilijan ide toliko daleko da kaže da čak ni sami sveštenici ne znaju šta pričaju, a Horacije to stavlja u stih: "Salijsku Numinu pesmu ko hvali, a kao god ni ja / reč ne razume, taj želi da ispadne jedini znalac".

Salijevci, starorimski sveštenici posvećeni bogu Marsu, na bareljefu koji se danas čuva u Nacionalnom rimskom muzeju. Foto: Wikimedia Commons/Lalupa

Što se tiče četiri ocila, odnosno ognjila, na prikazu ovog štita koji možete videti na prvoj slici u tekstu, u pitanju je jedan vrlo drevni simbol koji se javlja na tlu Srbije još za vreme Vinčanske kulture, a kasnije je prisutan i u Staroj Grčkoj, pa i u Rimu kao što možemo da vidimo (legionarski štit je takođe imao dva ognjila koja su se sudarala i stvarala munje).

Dakle, iako je bog Mars bio taj koji je po legendi bacio ovaj štit sa nebesa, simboli na njemu se zapravo u mitologiji povezuju sa Munjobijom, Gromovnikom, prema tome, u Grčkoj sa Zevskom a u Rimu sa Jupiterom. Zbog čega? Zato što ognjila kada se krešu stvaraju iskre, nešto što su drevni narodi izgleda tretirali kao male munje, da ne kažemo munjice.

(O. Š.)