Grobari i Delije su naoružani bolje od fašističke Italije koju je ludi Musolini samoubilački uveo u Drugi svetski rat (FOTO)

Benito Musolini je bio veliki sanjar. Sanjao je da će od Italije stvorili svetsku supersilu, da će obnoviti Rimsko carstvo, da će Jadran postati "italijansko jezero" a čitav je Mediteran poput Starih Rimljana nazivao "Našim morem".

Preporučujemo

A onda se, kao sanjar, zahvaljujući svojoj odlučnosti, izborio 1922. godine za poziciju premijera i de fakto vođe Kraljevine Italije (kralj je, manje više, postao figura). Njegov fašistički režim je dosta stvari promenio u Italiji, ali nije uspeo da u potpunosti preobrazi društvo onako kako je želeo (srećom). Toga je i sam bio svestan, bio je svestan i da mu treba još vremena, bio je i nestrpljiv, a još je i vreme radilo protiv njega. Istorija se zahuktavala.

Njegov podsekretar za ratnu proizvodnju Karlo Favagrosa preneo mu je 1939. godine svoju procenu da Italija neće biti spremna za rat visokog intenziteta sve do oktobra 1942. godine. Naime, iako je Italija smatrana za veliku silu, njena industrija je bila vrlo slaba; 1940. godine bila je na tek možda 15 odsto snage francuske i britanske privrede.

Da stvari budu još gore, gušenje arapskog ustanka u Libiji, osvajački pohod na slabašnu Etiopiju 1935-36, učestvovanje u Španskom građanskom ratu 1936-39, i invazija na Albaniju 1939. godine potpuno su iscrpli italijanske resurse.

Italijanska vojska je bila, ako možemo da se našalimo, lošije naoružana nego što su to danas navijači Zvezde i Partizana.

Karkano M1891, standardna puška italijanske vojske 1940. godine sa kojom je Musolini mislio da osvoji Mediteran. Foto: Wikimedia Commons/digitaltmuseum.se

Standardna puška "Karkano" je bila iz 1891. godine (dakle, ne prevaziđena i zaostala nego pregažena); sa izuzetkom Berete M1934, i pištolji su bili zastareli; puškomitraljezi su bili noviji ali katastrofalni i skoro beskorisni; a njihove tri "oklopne" divizije zapravo nisu imale tenkove nego par stotina tanketa.

Tanketa je mali tenk, tenkić, koji izgleda kao igračka i koji po svemu sudeći uopšte i nije bio u planu da se koristi za borbu već samo za obuku; tanketa je bila praktično beskorisna, a čak i kada su kasnije uveli tenk srednje veličine (koji je zapravo bio samo laki tenk) uspeli su da izrade samo stotinak komada koji su se pokazali možda i beskorisnijim od samih tanketa (top nije mogao da im se samostalno pomera, oklop je bio jako tanak).

Do leta 1943. Italijani su napokon dobili pristojan tenk P40, ali su uspeli da proizvodu samo pet primeraka pre nego što su kapitulirali pred saveznicima koji su nadirali s juga, iz pravca Sicilije i Napulja.

Italijanska tanketa, tenkić, u akciji negde u albanskom bespuću tokom Drugog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101I-203-1691-22 / Prizibilla / CC-BY-SA 3.0

Artiljerija je takođe bila zaostala, a motorizacija tek u povoju. Više nego sve ostale velike sile, italijanska vojska se u najvećoj mogućoj meri oslanjala na konjsku zapregu (da se razumemo, svi su se oslanjali na konjsku zapregu, čak i Nemci na početku rata, mada mnogi ne veruju zbog toga što se na starim snimcima vide samo motorizovane brigade i zato što oko Vermahta vlada fama kao da je u pitanju bila neka vanzemaljska vojska; ali, imajući i to u vidu, italijanska vojska je bila u drastično goroj situaciji). Praktično čitavu artiljeriju i dalje su vukli konji.

Još jedna stvar: u italijanskoj vojsci postajao je raskorak između teorije i prakse. Mnoge pešadijske divizije su na papiru bile u potpunosti motorizovane, ali u praksi to nije bio slučaj.

Njihovo ratno vazduhoplovstvo je bilo najslabije od svih velikih sila: na početku rata imali su 2.000 operativnih aviona, ali samo 166 savremenih. Jedino je ratna mornarica u okviru italijanskih oružanih snaga bila jaka, i to četvrta na svetu, ali nije ni mogla a ni uspela da bude tas na vagi; posebno ne nakon napada na Taranto novembra 1940. godine kada su Britanci s dvadesetak torpednih aviona poslatih sa jednog jedinog nosača osakatili fašističku flotu, i nakon Bitke kod rta Matapan krajem marta 1941. godine kada su Britanci odneli još veću pobedu.

Ofanziva u Jugoslaviji 1943. godine. Italijan u tanketi, tenkiću, napreduje pored nemačke pešadije. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 101I-201-1563-11A / Wurm / CC-BY-SA 3.0

Ali, najvažnije od svega je bilo to što su italijanski generali bili obučeni za rovovski rat, na bazi iskustava iz Prvog svetskog. Oni nisu bili pripremljeni za novi stil mehanizovanog vojevanja, nisu u svojim glavama imali blickrig-filozofiju.

Zapravo, Musolini je sve to dobro znao, kao što je znao i da Italija ne samo što neće biti spremna za novi rat pre oktobra 1942. godine, nego neće biti spremna ni za vođenje rata dužeg od godinu dana pre 1949.

Kada je Hitler napao Francusku, Italija je dugo čekala i oklevala. Ušla je na francusku teritoriju tek onda kada je bitka bila dobijena, zato što je Musolini bio uveren da će Velika Britanija pregovarati o miru sa silama Osovine, zato što nije očekivao da će doći do dugog rata.

Ali, na čelo britanske vlade tada je došao čovek koji u stilu svojih velikih predaka nije imao nameru da se preda. Ime tog čoveka je bilo Vinston Čerčil. On je došao glave Musoliniju, a došao je i glave Hitleru, mada mu se to retko priznaje.

(O. Š.)