Turski zločin nad Jermenima: Kako su Putinovi preci iz osvete poklali pola III osmanlijske armije

Leševi Jermena ubijenih tokom serije zločina počinjenih od strane Turaka tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Henry Morgenthau

Mnogo se govori o stravičnim zločinima koje su Turci izvršili nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, a u aprilu 2015. godine je po ko zna koji put izbio i međunarodni skandal između Rusije i Turske nakon što je predsednik Vladimir Putin ovo nazvao genocidom.

Preporučujemo

Ako niste bolje upoznati sa okolnostima i pojedinostima ovih događaja, pred vama je tekst koji će vam razjasniti osnove, koji smo objavili još 2015. godine, ali nije zgorega da se podsetimo...

GDE SU JERMENI ŽIVELI PRE ZLOČINA?

Osim na Kavkazu, praktično su nastanjivali teritoriju cele današnje istočne Turske. U nekim regijama su bili većina, u drugima su činili polovinu stanovništva, dok su u trećim bili na oko četvrtine ukupne populacije. Ukupno, bilo ih je oko dva miliona.

ZAŠTO JE DO ZLOČINA DOŠLO?

Zar to nije očigledno? Postojali su ljudi u vrhu Otomanskog carstva (mladoturci) koji su želeli da Jermeni nestanu sa svojih istorijskih teritorija kako bi se izgradila homogena turska (ili, muslimanska) država (pošto su u zločinu participirali i Kurdi).

Mapa zločina počinjenih od strane Turaka nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata. Foto: Wikimedia Commons/Sémhur

Zvanična Ankara naravno tvrdi da nije postojala politika na državnom nivou za tako nešto, već da se radilo o pojedinačnim zločinima koje su komandanti činili na svoju ruku.

KAKO JE TEKAO?

Kao početni datum se najčešće uzima 24. april 1915. godine kada su otomanske vlasti okupile 250 jermenskih intelektualaca i lidera njihove zajednice u Carigradu, i poubijale ih. Naravno, masakara Jermena je bilo i u 19. veku, ali ne na ovom nivou.

Postojale su dve faze tog konkretnog procesa. Prva je bila okupljanje svih odraslih muškaraca i njihovo ubijanje, bilo putem direktnih likvidacija bilo putem teškog prinudnog rada.

Druga faza su bili marševi smrti na koje su naterani žene, deca i starci sa ciljem njihovog prebacivanja u sirijsku pustinju; nije im se davala hrana i voda, i bili su žrtve pljačke, silovanja i kasapljenja.

Toliki je ovo bio užas da je ruska vojska nakon zauzimanja grada Erzuruma marta 1916. godine bila u toj meri šokirana da se osvetila uzvratnim masakriranjem svih delova osmanlijske III armije koje je uspela da stigne (pošto su bežali), a koju je krivila za zločin.

Švedski ambasador je poslao u Stokholm izveštaj sledeće sadržine: "Progon Jermena je doživeo do sada najjeziviju proporciju i sve ukazuje na činjenicu da mladoturci žele da zgrabe priliku, pošto zbog raznih razloga nema efektivnog spoljašnjeg pritiska od koga se treba bojati, i da jednom za svagda reše jermensko pitanje. Načini na koji se to vrši su krajnje prosti i sastoje se od uništenja jermenske nacije".

Pustinjski marševi smrti na koje su Turci naterali jermenske žene, decu i starce. Foto: Wikimedia Commons/narek781

Navodno ključnu ulogu u ovom procesu odigrala je takozvana Specijalna organizacija koja je radila pod otomanskim ministarstvom odbrane. Iz nje je kasnije nastala turska Nacionalna sigurnosna služba, iz koje se razvila moderna Nacionalna obaveštajna organizacija.

Zločini su vršeni sve do kraja Prvog svetskog rata, a u nekim oblastima i kasnije, do 1923. Jermena danas na teritoriji Republike Turske skoro da uopšte i nema; nekoliko desetina hiljada koliko ih je ostalo, mahom u Istanbulu, jadan su ostatak imajući u vidu koliko ih je bilo pre samo stotinu godina.

KOLIKO JE BILO ŽRTAVA?

Ukupan broj ubijenih Jermena se procenjuje na između 800.000 i 1,5 miliona, a više stotina hiljada je proterano sa svojih ognjišta i raseljeno docnije širom sveta. Sudeći prema dokumentima koja su pripadala Talat-paši, jednom od vinovnika zločina, barem 970.000 otomanskih Jermena je isparilo iz zvaničnih zapisa u periodu 1915-16.

Leševi Jermena ubijenih od strane Turaka u gradu Erzurumu 1916. godine. Foto: Wikimedia Commons/W. L. Sachtleben

KAKVA JE BILA REAKCIJA SVETA?

Ceo civilizovani svet se digao, protestovao, skupljao pomoć, pomagao i spasavao koliko je mogao, ali je malo šta konkretno mogao da uradi imajući u vidu da u jeku Prvog svetskog rata nije mogla biti izvršena kopnena invazija jer je glavnina svih savezničkih armija već bila pozicionirana na ključnim bojištima (uključujući i naš Solunski front).

ZAŠTO NISMO UPOTREBILI REČ GENOCID?

Prosto i jednostavno, zato što Republika Srbija zvanično ne priznaje da je u pitanju genocid. Balkanske države, sa izuzetkom Grčke i Bugarske, prate tu istu liniju, dok su od velikih evropskih zemalja u istom košu sa nama i Velika Britanija i Španija.

Sjedinjene Države (kao unija) i Kina takođe zvanično ove događaje ne kvalifikuju kao genocid, dok Rusija, Nemačka, Francuska, Italija i Brazil koriste taj pojam. Treba međutim reći da 43 savezne države SAD same po sebi priznaju genocid.

Sveukupno, samo 28 međunarodno priznatih država koriste ovaj, za zvaničnu Ankaru sporni, pojam. Istoričari, sa izuzetkom turskih, nemaju nikakvu dvojbu i praktično ga se svi drže bez rezerve i izuzetka.

(Uzgred, termin "genocid" je i nastao da bi opisao ono što Jermeni kolokvijalno nazivaju "Velikim zločinom", a sami tretiraju kao genocid.)

Izgladnele jermenske žene i deca jedu lešinu konja na koju su naišle tokom marša smrti. Foto: Wikimedia Commons/AGBU

(Telegraf.rs)