Zašto je toliko teško otpustiti sveštenike odgovorne za seksualno zlostavljanje dece? Samo papa može tome stati na put

Vrhovni sud Pensilvanije nedavno je objavio izveštaj u kome se navode detalji o seksualnom zlostavljanju više od 1.000 dece u Katoličkoj crkvi, sa imenima 301 optuženog sveštenika, a zvaničnici navode da je istragom ustanovljeno da je crkva sistematski zataškavala te slučajeve.

Kao odgovor, papa Franja, poglavar rimokatoličke crkve, napisao je pismo upućeno "Božjem narodu", u kome ističe da crkvena zajednica sa sramotom i pokajanjem priznaje da nije bila tamo gde je trebalo da bude, shvatajući veličinu i težinu štete koja je naneta tolikom broju nevinih.

Preporučujemo

>>> Više od 300 sveštenika silovalo na hiljade dece: Crkva je sve znala i ćutala o ovim monstruoznim delima koje su činili pedofili u njihovim redovima

Više od 1.000 sveštenika seksualno je zlostavljalo nekoliko hiljada dece - Foto: Tanjug/AP

Činjenica je da samo papa ima moć da osigura da se takve stvari više ne dešavaju, jer samo on ima pravo da menja crkvene zakone, kojima se obavezuju svi verski zvaničnici Katoličke crkve.

KAKO SU NASTALI CRKVENI ZAKONI?

Prvi crkveni zakoni nastali su još u vreme ranih hrišćanskih zajednica i to na temelju Jevanđelja i drugih svetih tekstova, na osnovu kojih su se razvile norme i pravila o prihvatljivoj praksi i ponašanju.

Hrišćanske zajednice obično su imale pravila protiv verskih službenika koji seksualno zlostavljaju decu. Bili su vrlo oštri prema sodomiji, a osuđenici bi najčešće bili bacani u tamnice okovani lancima.

Kako se hrišćanstvo širilo, tako su održavani regionalni sastanci na kojima se raspravljalo o pravilima koja bi mogla podjednako da se primenjuju.

Crkva je nekad predavala posrnule sveštenike civilnim vlastima - Foto-Ilustracija: Profimedia/Corbis

Do četvrtog veka, hrišćanske crkve, obično preko veća, počele su da izdaju autoritativna pravila prihvaćena od svih hrišćanskih zajednica, koja su nazvali kanoni, a njihovo izvršenje stavljeno je u ruke crkvenih episkopa.

Kako se hrišćanstvo širilo istočno i zapadno, borilo se s vladarima koji su želeli da kontrolišu narod i teritoriju, pa su se tako prioširila različita pravila i norme. Istovremeno, razne verske vođe i teolozi pokušavali su da stvore jedinstveni sistem.

Ipak, to se nije dogodilo sve do 1917. godine, kada je na čelu rimokatoličke crkve bio papa Benedikt XV. Crkva je tada konsolidovala i revidirala različita pravila u zapadnom hrišćanstvu, te je nastao Kodeks kakonskih zakona, koji se odnosio na sve katoličke crkve. Tada je ustanovljeno pravilo da samo papa može da izda novi ili promeni stari zakon kanona. Pravoslavne crkve imaju nešto drugačiji skup zakona.

Crkva je nekad predavala posrnule sveštenike civilnim vlastima, ali to se promenilo krajem 19. i početkom 20. veka, kada su sekularne države odbacile suverenitet crkve, koja je seksualno zlostavljanje dece koje je činilo sveštenstvo, proglasila za unutrašnju stvar.

Papa Franja jedini ima moć da promeni kanonske zakone - Foto: Tanjug/AP

Kodeks iz 1917. revidiran je 1983. godine kako bi se uzele u obzir promene koje su proizašle iz Drugog Vatikanskog saveta, sastanka rimokatoličkih biskupa koji je imao za cilj rešavanje doktrinarnih pitanja održanih između 1962. i 1965. godine. Obe verzije kodeksa uključuju kanone o seksualnom zlostavljanju.

IZBEGAVANJE ODGOVORNOSTI

Revizija iz 1983. koju je papa Jovan Pavle II uputio čitavom sveštenstvu, onemogućila je biskupima da otpuštaju sveštenike. Ovlašćenje za to postalo je centralizovano u Vatikanu.

U to vreme, činilo se da je papa odgovoran za veliki broj sveštenika koji su napustili sveštenstvo. Međutim, promena je dovela do ograničenja biskupa. Morali su da zadrže ozloglašene sveštenike, osim ako na kanonskom suđenju ne bi bilo utvrđeno da su krivi, pa bi papa davao odobrenje da budu otpušteni.

Kodeks iz 1983. takođe je smanjio maksimalno vreme za pokretanje postupka protiv sveštenika koji imaju seks sa detetom do pet godina.

Revizija iz 1983. koju je papa Jovan Pavle II uputio čitavom sveštenstvu, onemogućila je biskupima da otpuštaju sveštenike - Foto: Wikipedia/Agência Brasil/José Cruz/Abr

Zbog zataškavanja unutar crkve, veliki broj slučajeva je zastareo za sudski proces, a kanonska suđenja takođe zahtevaju saradnju žrtve kao svedoka i predstavljaju drugu prepreku za odgovornost sveštenika.

U kanonskom zakonu ne postoje odredbe koje određuju šta treba učiniti ako biskup nije postupio na slučaju osumnjičenog ili stvarnog dečijeg seksualnog zlostavljanja.

Od 2001. godine, Vatikan je tražio da episkopi šalju sve slučajeve navoda o seksualnom zlostavljanju dece Kongregaciji za doktrinu veroispovesti, čiji je posao da "promoviše i čuva veru".

Kongregacija za doktrinu o veri može da kaže biskupu da vodi kanonsko suđenje, može sama da osudi i prihvati ili odbije zahtev za razrešenje i primenu uslova.

Iako je u potpunosti u njegovoj moći da to učini, papa Franja još uvek nije izmenio Kodeks kakonskih zakona.

(Telegraf.rs)