"Rekli su mi da imam depresiju, dali su lekove od kojih mi je muka, pa sam prestala da ih pijem": Pala je na asfalt u centru Kragujevca i počela da ječi

Zašto je čovek spreman, čak i na društvenim mrežama, hiljade nepoznatih da pita kako suzbiti ciste na jajniku i hiljadama nepoznatih da kaže da ima rak, a kada duša zaboli - tišina? Nema - danas mi je dijagnostikovan opsesivno - kompulzivni poremećaj, anksioznost, depresija. Danas je Svetski dan mentalnog zdravlja.

Otkrivena potpuno nova vrsta depresije za koju nema leka

Preporučujemo

U toj tišini i ona je valjda živela sve dok nije pala na asfalt u centru Kragujevca i počela tiho da ječi. Vidim je na tlu između okupljenog sveta. Neki samo gledaju užasnuto. Drugi u rukama drže mobilne telefone ne znajući da li treba pozvati hitnu pomoć. U glasu joj čujem strah, prepoznajem strah koga bih se žestoko uplašila da je moj. On me tera da, ne znam zbog čega, vrlo neodgovorno, svima da kažem da ne zovu hitnu.

Kragujevac Foto: Telegraf

Samo sam klekla na asfalt kraj nje koja leži potrbuške, sa oba dlana obuhvatila njen i milujući joj šaku tiho rekla "Polako, odmorite koliko treba, ja nigde ne žurim, završila sam posao, krenula kući, imam vremena".

Njoj je oko 55 godina, možda 60. Uredna odeća žene koja je ili domaćica ili jedna od silnih kragujevačkih teholoških viškova iz dvehiljaditih. Gleda me prestravljeno, kosa joj u neredu. Smeškam se kao da mi pokazuje upravo spremljeno slatko ili muškatle na prozoru. Srce mi se kida jer neko oseća toliki strah.

- Polako, ne žurite - kažem joj trudeći se da zadržim taj kontakt "oči u oči" da ne bi videla toliki okupljeni svet oko nas i za mene više ne postoji ništa sem nje, nema onog naroda, nije centar Kragujevca, ne prolaze autobusi u 14 sati, nema gužve.

Na moj komentar da ne mora da ustane ako ne želi ona počinje lagano da ustaje. Pomažem joj. Zajedno brišemo njenu odeću od prašine i tek sada vidim da je sve na njoj crno. Kaiš tašne namešta na rame i zahvaljuje mi na pomoći.

Mesto gde je žena pala Foto: Telegraf

- Pošla sam u sud - kao da mi se pravda.

Kažem da stvarno nigde ne žurim i da možemo zajedno jer je na par minuta. Hvatam je pod ruku. I tek tada počinje pravdanje za celu situaciju.

- Znate, muž mi je umro. Moram u sud. Znate, rekli su mi da imam depresiju. Dobila sam lekove. Ali, od njih mi je baš muka, stvarno muka. Pa sam prestala da ih pijem. Onda je postalo još gore, ali, znate, imam dve ćerke, i njima je teško. Gde još da im i to pričam. Ne znam šta mi je bilo. Odjednom se desilo - ona govori dok mi gori mozak.

Progovaram šapatom jer šapatom ne možeš da vičeš na nekoga.

- U redu, ali da Vam je doktor prepisao lek za upalu jajnika, za želudac, neki problem sa bubgezima, i da taj lek izaziva mučninu, šta biste radili. Da li bi ste prestali da ga pijete? Da li bi ste se tako lako odrekli jajnika ili bubrega - pitam je i čujem da mi je glas sve piskaviji.

Sud u Kragujevcu Foto: Telegraf

Čuje i ona. Kaže tiho da ne bi, da bi opet otišla lekaru po novi lek. Ćitimo "čitav" minut dok ruku pod ruku idemo ka sudu. Utišavam bes svesna da nisam ljuta na nju.

- Jedan lek za depresiju izaziva mučninu, drugi suva usta, treći će od Vas napraviti Gicu - prasicu, četvrti nešto četvrto, ali će peti pomoći, ili šesti. Dve ćerke čuvate od priče o depresiji i jednom leku koji Vam ne prija? Kako bi im bilo da ste završili u hitnoj, da sam njih pozvala uzevši Vam mobilni telefon, da ih je neko drugi pozvao prepoznavši Vas na trotoaru u centru grada - čujem sebe kako govorim ovoj ženi.

Ona sporo korača gledajući u tle. Sada već šapućem.

- Znate li koliko različitih lekova za depresiju postoji? Znate li da od pet mojih poznanika koji se leče od depresije, niko ne pije isti lek. Idite lekaru, recite problem, probajte drugi i treći i četvrti lek ako treba. Ne radite sebi ovo! Ni ćerkama o kojima toliko brinete - pričam joj.

Podiže pogled kao u neverici da ne postoji samo taj jedan lek. Vraća ga na tle.

Ja nastavljam.

- I niste ništa posebno u priči o bolesti duše, ništa čudno, samo budala koja bi lečila gljivice na stopalina, ali ne i depresiju. Pre stopala nego dušu - čujem sebe kako vičem na nju, u mislima.

Na stepeništu ispred suda srećem drugaricu, sudiju, a gospođu predstavljam kao prijateljicu. Posle par rečenica sa sudijom pogledah u moju "prijateljicu". Na leđima joj isti teret kao kada smo se srele, ali oči su drugačije. U njima nada.

Sada ona moju pruženu šaku hvala sa obe svoje. Smeška se. Ćuteći se opraštamo.

VIDEO: Posle ovog videa svi idemo u šetnju bar pola sata

(M.Raca)