I poslednja istina o Titu i Rankoviću sahranjena sa Milivojem Mićom Rankovićem, poznatim arhitektom

Sin Aleksandra Rankovića, narodnog heroja, osnivača Ozne i ministra unutrašnjih poslova Jugoslavije, Milivoje Mića Ranković, arhitekta, preminuo je i sahranjen u Beogradu. Mnogi smatraju da je sa njim pokopana i poslednja šansa da se saznaju tajne Josipa Broza Tita i njegovog venčanog kuma Leke Rankovića.

UŠLI SMO U KUĆU PUNU TAJNI: Nekada je u njoj živeo Titov kum, danas izgleda kao iz horora (FOTO) (VIDEO)

Preporučujemo

Mića Ranković je bio penzionisani arhitekta, otac Anje i Aleksandre, brat deset godina mlađeg Slobodana, suprug Merimin, koji je ceo radni vek proveo u "Union-inženjeringu", piše Politika.

Milivoje Ranković, Printksin: RTS

On je navodno za života pisao i memoare o ocu, njegovom "šefu" i svemu što je znao o tom periodu. I njegova majka Slavka Becele Ranković napisala je i objavila početkom dvehiljaditih knjigu "Moj život sa Lekom", kako je porodica zvala Aleksandra Rankovića, poznatog i kao partizan Marko.

Aleksandar Ranković je preminuo 1983. godine. Njegov sin Milivoje je rođen 1939. godine u Beogradu. Tokom celog rata suga seljakali iz sela Draževac, kod Obrenovca, u Beograd i obratno. Krili su ga od Nemaca i agenata Specijalne policije koji su tragali za njegovim roditeljima, a oni su još na početku rata otišli u partizane. On sam je ratne godine proveo pod zaštitom babe Darinke, Lekine mame. Tatu je video tek pri kraju rata u Valjevu. Bili su tu još neki ljudi. Baba Darinka mu je pokazala nekog čoveka i rekla da mu je to otac.

MOJ TATA JE U ŠUMI!

Odgovorio je: "Ma, jok, to nije moj tata, on se krije u šumi".

Aleksandar Ranković, Foto: Wikipedia/Tanjug

Taj detalj je ranije objavljen, ali je istinit. Mamu Anđu nije zapamtio, niti je ikad video. Nju i celu njenu brigadu ubili su četnici 1942. u Bosni. Tako su protekle prve godine života Miće Rankovića. Posle okupacije zemlje, Anđa je u strahu od hapšenja nje ili njenog supruga, svog jednoipogodišnjeg sina Milivoja - Miću predala na čuvanje svojoj starijoj sestri Rođi. Tokom rata Anđinog sina čuvale su – njena sestra u Beogradu i svekrva, koja je živela u Draževcu kod Obrenovca.

TUKAO ME K'O SANSKU KOZU

Milivoje je za Politiku ispričao kako ga je Leka, kako je zvao oca, tukao k'o sansku kozu, jer jednom prilikom nije hteo da kaže ko je izgazio leje sa belim lukom, a sve se desilo zbog duvana.

- Tada smo počeli i da pušimo, ali nismo znali kako da zatremo tragove smrada od duvana. Tada se neko iz društva setio da je za to najbolji beli luk, koji je bio zasađen u dvorištu jedne poznate kuće na Senjaku. Jedne noći smo uleteli među leje, iščupali više glavica belog luka i usput polomili prozor na zgradi – pričao je Mića.

Aleksandar Ranković i Leonid Brežnjev u Velenju 1962. godine, Foto: Wikimedia Commons/ Večer/Dragiša Modrinjak

Očekivao je da će se na tome završiti. Kad, posle nekoliko dana, Leki stiže izveštaj iz milicije o tom događaju.

– Dva dana me Leka tukao k′o sansku kozu, tražeći da mu kažem ko je izgazio leje sa belim lukom, ko je počupao glavice, ko je razbio prozor. Trećeg dana me privukao sebi i kada sam očekivao šamarčinu, on me poljubio. "Tako se čuvaju drugovi i tajne", rekao mi je. To mi je bilo jedno od najdražih priznanja u životu – ispričao je Milivoje.

POŠTEN POLITIČAR I ČOVEK

Svojevremeno je ispričao da su imali rezervnu varijantu da oca sahrane u Draževcu. Ipak, veliki broj ljudi, skandiranje, aplauzi obeležili su sahranu u Aleji velikana. I Milivoje i Slobodan tvrdili su da otac, u političkom smislu, nikad nije uticao na njih. Politikom se nisu bavili, govorili su tada i da su subjektivni, ali su bili uvereni da je njihov otac bio "pošten političar i čovek", posvećen ideji jugoslovenstva i jačanju Jugoslavije.

Sin Slobodan ispričao je svojevremeno da je strepeli za očev život. Svi su, navodi, živeli u toj psihozi. Leka nikad i nikud nije išao sam. Uvek je uz njega bio neko od članova porodice, ispričao je tada, i sve troje su bili naoružani – i Slavka i Mića i Slobodan. Dežurali su noću, na smenu i tako godinama.

LEKA DO KRAJA ĆUTAO

Državnog neprijatelja broj jedan UDB-a i KOS su tada pratili na svakom koraku. Verovatno zahvaljujući tome što je Jugoslavija tada već bila otvorena zemlja, Ranković nije bio i fizički likvidiran. Njegovim uklanjanjem vlast bi više izgubila nego dobila. Tito je abolirao Rankovića, a da nikada nije bilo sudskog postupka niti je sa njim obavljen bilo kakav razgovor. Leka je do kraja ćutao, između ostalog, jer je imao takav odnos prema državi i partiji kojoj je pripadao. Konspiracija je bila religija komunizma. Moj otac o državnim tajnama nije nikada ni sa kim pričao, pa ni sa nama, ispičao je Mićin brat Slobodan.

Kuća u kojoj je živeo Ranković sa porodicom, Foto: beoinfo

– Leka je verovatno postao previše moćan čovek koji se po uticaju suviše približio Titu. S druge strane, bio je najveća prepreka jačanju uticaja republika i konfederalizaciji Jugoslavije, što je i tada bilo veoma aktuelno. Ne bih zanemario ni činjenicu da je, kao prvi "kadrovik" partije i države, takođe smetao nekim moćnim ljudima u tadašnjem vrhu vlasti. Moram reći da je među njima bila i, sada već pokojna, supruga Josipa Broza Tita.

POSVEĆEN I BRIŽAN OTAC, STROG, ALI VELIKODUŠAN

Leka je bio posvećen i brižan otac i pored svih poslova i obaveza koje je imao, ispričao je Slobodan za Danas. "Mi smo, što je bila retkost u tim krugovima, redovno zajedno izlazili, bilo da se radilo o posetama prijateljima, restoranima, izletištima, ispričao je njegov sin svojevremeno. Nije trpeo obezbeđenje, čak je umeo da ih vrati nazad ako bi ih ugledao."

A kako su ga doživljavali njegovi saborci i saradnici, možda najbolje govori citat Staneta Kavčiča, predsednika Vlade Slovenije do 1972. godine, koji je u godinama posle Plenuma napisao:

- Ranković je bio i hteo da bude uzoran komunista, dušom i telom. Njegov revolucionarni lik je duže od tri decenije blistao na samom vrhu jugoslovenskih partijskih ikona. U izvesnom smislu bio je savest Partije i oko revolucije… Ranković je bio pošten i smeran čovek. Znao je da sasluša ljude i da im pomogne ako su bili u teškoćama. Bio je strog, ali i velikodušan. Znao je da progoni, ali i da oprašta. Mogao je imati veliko razumevanje, ali je bio i nemilosrdan. Bio je vrhovni šef policije ne prema strasti svog karaktera, nego prema partijskoj dužnosti. U njemu nije bilo ni trunke policijskog sadizma ili životinjske bezdušnosti.

VIDEO: On je otac modernog Beograda:

(Telegraf.rs)