Marko iz Srbije gazi reku i prelazi granicu do škole u drugoj zemlji: Otac ga na leđima nosi i drži srpsku trobojku iznad kuće (FOTO)

Učenik petog razreda Marko Arsovski (Arsić) svakog dana gazi reku Pčinju, kako bi iz Srbije prešao u Makedoniju gde ide u školu, jer je to jedini način da se školuje, pošto do Bujanovca ili Vranja nema autobusku vezu.

Ko jednom uđe u ovaj manastir, vraćaće mu se stalno: Kažu da je to najveća svetinja južne Srbije (FOTO)

Preporučujemo

Markova porodica živi u selu Starac, u mahali Čivčije, uz samu granicu sa Makedonijom, od koje ih deli Pčinja. Sve imanje, njive, šume i bašte su im u Makedoniji, sa leve strane reke.

Stariji brat Miloš putovao je na isti način Foto: Telegraf

Markov deda je pod pritiskom komunističkih vlasti, kako bi sačuvao porodicu, morao da promeni prezime iz Arsić u Arsovski u vreme SFRJ.  To je bio slučaj sa većinom stanovnika koji žive u dolini Pčinje, nizvodno od manastira Svetog Prohora Pčinjskog i sadašnjeg graničnog prelaza između Srbije i Makedonije, pa sve do Kumanova.

Marko Arsovski (11) mora da ustane u šest ujutru, pa da ga otac na leđima prenese ili preveze traktorom preko Pčinje na levu obalu reke.

Minibus ga čeka sa makedonske strane Foto: Telegraf

Tu ga čeka minibus i vozi ga u 20-ak kilometara udaljeno selo Dragomance, u opštini Staro Nagoričane, gde ide u školu „HristijanTodorovski Karpoš“, koja se nekada zvala „Svetozar Marković“.

Mali Dragan (7) je heroj, svaki dan prelazi 60 km do škole: Živi u selu bez struje i vode, nema drugove, pa se igra sa životinjama (VIDEO)

- Nastava u školi je na makedonskom jeziku, ali imam i čas srpskog jezika, pošto mi je to maternji. Teško mi je da učim na makedonskom, ali to je jedini način da idem u školu, jer u naše srpske ne mogu da stignem, kako ne postoji prevoz. Najbliža škola u Srbiji mi je na 17 kilometara u selu Klenike, kod Bujanovca, ali odavde nemam prevoz do tamo. Kod kuće govorimo srpski, u školi makedonski i bez obzira na sve uspevam nekako da učim i dobijam pristojne ocene. Najviše volim fizičko i volim da igram fudbal. Navijam za Mančester Junajted i jedva čekam da počne Svetsko prvenstvo - priča ovaj dečak.

Uprkos teškom životui, on voli sve što vole i druga deca Foto: Telegraf

Ali Pčinju nije uvek moguće pregaziti, pa kako nema mosta preko reke,Marko i njegov otac Goran moraju da idu skoro dva kilometra kozijim putanjama pored reke, kako bi došli do mesta gde izlaze na put za Staro Nagoričane, a da ne moraju da prelaze reku.

Trošna kuća u kojoj Arskovski žive Foto: Telegraf

- Od kako znam za sebe gazimo Pčinju da bi bilo šta uradili, bilo gde otišli ili nešto završili. Svakog jutra, nema veze da li je zima ili leto, bitno je samo da reka nije velika i nabujala, izujem se zagazim u Pčinju, a kad stignem na drugu obalu, iz ranca vadim peškir, brišem noge, obuvam se, sedam na bicikl i idem u manastir Svetog Prohora pošto tamo po nešto radim kad treba. Tako i u povratku. Kad prenosim Marka, samo pazim da se on ne pokvasi. Tako sam prenosio i starijeg sina Miloša (15) dok je išao u školu. Dok je u selu bilo više ljudi, a i sada kada nas je ostalo svega nekoliko kuća, pravili smo drvene mostove, koje Pčinja kad nadođe, odmah odnese, jer ona zna da bude veoma nepredvidiva i divlja, po pedesetak metara široka i po nekoliko metara duboka s proleća kada se tope snegovi ili kad pada kiša tokom godine - priča Goran.

Goran gazi Pčinju celog života Foto: Telegraf

On dodaje da kad je bio dete u selu je bilo mnogo više dece, te kada su išli u školu znali su da Pčinju “okrenu” u svoju korist.

Jovan je "osuđen" na samo 52 nedelje života: On je najmlađi pacijent ikada u Srbiji sa ovom dijagnozom, a bolest nikada nije lečena! (FOTO)

- Kada nam se nije išlo u školu znali smo da namerno padnemo u reku kada smo je prelazili. Kako nije bilo druge odeće, nismo toga dana išli na nastavu. Meni je bilo mnogo teško da učim na makedonskom, pa sam jednom prilikom umesto “malko” pročitao “Marko”, pa sam tako i dobio nadimak Marko, a kasnije i svom sinu dao to ime - seća se Goran.

Pčinja ume da bude divlja Foto: Telegraf

On je kako bi izbegao reku počeo da zida kuću u selu Pelince u Makedoniji, ali nije uspeo da je završi. Kod kuće ima i sina Darka, koji je dete sa invaliditetom, te pored njega non stop mora da bude majka Ilinka.

- Razmišljao sam i da se odselim negde, ali kuda i kako, nisam mogao da nađem načina, jer sam ne mogu da zaradim za petočlanu porodicu. Ovde nam je svo imanje, ali nam to što nemamo most pravi velike probleme. Gazeći reku godinama, navukao sam reumu, traktori nam se kvare od vode, a i krave smo prestali da čuvamo, jer ne možemo seno da preteramo preko reke. Apelujem na sve institucije Srbije, na opštinu Bujanovac i međunarodne organizacije da nađu način da nam sagrade most, jer je to uslov ostanka i opstanka, nas ovde, jer mi nemamo drugi dom i drugu državu osim Srbije, iako smo više upućeni na Makedoniju, jer od nje dobijamo čak i struju, u Makedoniji kupujemo namirnice, ali ipak držimo srpsku trobojku iznad kuće i imamo srpske lične karte, jer smo Srbi - ukazuje Goran Arsovski.

Drugi put su samo kozje staze Foto: Telegraf

Kako bi makar malo olakšala život porodici Arsovski, NVO „Životna pomoć“ iz Vranja obezbedila im je pakete humanitarne pomoći, odeću, gumene čizme i hranu.

Zahvaljujući nesvakidašnjoj dobroti i razumevanju srpske i makedonske policije i carine, Goran nema problema kada prelazi granicu i van graničnog prelaza, jer ona ide kroz reku, pa preko dvorišta kuća i njiva koje su po pola u jednoj i drugoj državi.

Goran i Ilinka brinu i o malom Darku Foto: Telegraf

Iz opštine Bujanovac kažu da je komplikovano sagraditi most, jer je za tako nešto potrebna dozvola i sa makedonske strane.

Opština se obratila institucijama u Makedoniji, ali još nije stigao odgovor.

Marko i Miloš kažu da bi voleli da ostanu u selu i da čuvaju kako kažu Srbiju, jer žive uz samu granicu.

Milenku (8) je otac preminuo, a majka ga je napustila: Sam brine o sebi i bolesnoj baki (VIDEO)

VIDEO Da li će ova mera države olakšati život porodicama sa više dece?

(S.Tasić)