Iskrena priča usvojitelja iz Beograda: Od jedne reči zavisi da li postajete roditelji, mi smo dobili Princezu koja je vrištala noću i otimala se!
Samo bračni parovi koji ne mogu da imaju decu, znaju kroz šta prolaze u svojoj borbi za potomstvo. Kada se umore od pokušaja, od veštačke oplodnje i nadanja okrenu se usvojenju, kao jedinoj preostaloj opciji. Iako možda pomisle da je dovoljno da tada upere prstom, navedu kakve bi oči i kosu želeli da dete ima i da će sve biti završeno u tren oka. Istina je malo drugačija. Istina je da su oni ti koji će biti birani za dete, jer su potrebe deteta na prvom mestu. Biraju se roditelji za dete, a ne obrnuto.
Kako usvojiti dete u Srbiji i ko su klinci koji čekaju svoje nove roditelje, neki i zauvek?
Telegraf vam prenosi iskustvo jedne beogradske porodice, koja je dete usvojila u roku od 9 meseci.
- Kada se budući roditelji odluče da usvoje dete obično su prepadnuti procesom koji ih očekuje. I mi smo bili. Istina je da većina usvojitelja za sobom ima staž borbe protiv steriliteta i da taj proces daleko više emotivno iscrpi čoveka nego proces usvajanja. Naravno, ima i usvajanje svoje začkoljice, emotivne krize i slično, ali meni je naspram borbe sa sterilitetom u zemlji Srbiji usvajanje bilo manje bolno - priča ova mama.
Sve počinje prikupljanjem papira da biste uopšte mogli da uđete u ceo proces. Možete otići do Centra za socijalni rad na opštini na kojoj ste prijavljeni ili naći na internetu šta vam je sve od papira potrebno. Ako ste ažurni, sve papire možete da skupite u roku od nedelju dana. Uz sve to vam treba i potvrda iz Doma zdravlja da ste medicinski sposobni da usvojite dete. Prolazite pregled interniste, razgovor sa psihologom i neuropsihijatrom koji vam daju potvrdu.
PROCENJUJU VAS I TESTIRAJU
- Kada prikupite sva ta dokumenta, odlazite u nadležni Centar za socijalni rad i predajete te papire, a oni vas obaveštavaju o daljim koracima. U našem slučaju cela priča je išla ovako: 20. oktobra 2011. smo predali papire, tri nedelje kasnije smo dobili plavu kovertu u kojoj je bio zvanični poziv da se javimo Centru i zakazan termin za nedelju dana. Otišli smo u Centar i upoznali naš tim, odnosno: rukovodioca slučaja (socijalni radnik), psihologa, pedagoga i pravnika. Kada smo se upoznali, pravnica nam je uzela podatke i već na tom prvom razgovoru smo bili zamoljeni da se izjasnimo oko toga koji uzrast, pol i nacionalnost deteta bismo uzeli u razmatranje - priča ova mama i napominje da bi bilo dobro da se partneri dogovore i usaglase oko toga šta žele pre no što uopšte dođu na prvi razgovor.
Psiholog im je, posle razgovora dao tzv. "ulazne testove", koji sadrže stotinu i više pitanja, a potencijalni roditelji imaju jako kratko vreme da ih urade, a predstavljaju smernicu za dalje jer se na taj način procenjuje ličnost usvojitelja. Dve nedelje kasnije pozvani su na prvi čas Školice roditeljstva. Školica je zapravo niz jednočasovnih razgovora sa psihologom i pedagogom gde se budući usvojitelji pripremaju za roditeljstvo, ali i gde dobiju niz informacija vezano za to iz kakvih sredina i priča dolaze deca koja su u sistemu usvajanja.
KUĆNA POSETA
- To predstavlja sudar sa surovom realnošću, ali isto tako i dobru pripremu za buduće razgovore po Centrima za socijalni rad koje će usvojitelji imati kada završe kompletnu "obradu". U Školici se podrobnije procenjuju budući usvojitelji. Kada usvojitelji završe Školicu, koja se sastoji od šest susreta sa timom iz Centra, sledi kućna poseta gde ceo tim dolazi usvojiteljskom paru u dom da vidi kakvi su uslovi u kojima će dete živeti, ali im taj dolazak daje još informacija o usvojiteljima, jer vaš dom najbolje govori o vama samima - kaže ona.
"POŽELJNA" DECA
- Na poslednjem sastanku u Centru za socijalni rad podsetili su nas iz kakvih priča dolaze deca koja su u sistemu, ali smo još jednom zamoljeni da se izjasnimo oko uzrasta, pola, nacionalnosti i zdravstvenog stanja deteta koje bismo usvojili. Ovo izjašnjavanje tokom čitavog procesa, ali i na tom poslednjem razgovoru, mislim da je u stvari ključno za to koliko će dugo usvojitelji čekati na prvi poziv, ali i koliko će kasnije poziva iz centara uopšte dobiti.
Realnost je da dece podobne za usvajanje, to znači da su papirološki čista deca u smislu da su roditelji, odnosno majka, pošto se otac gotovo uvek vodi kao nepoznat - dali pristanak za usvajanje, ima mnogo, ali je isto tako realnost da je trećina te dece romskog porekla, trećina je sa težim zdravstvenim problemima i problemima u razvoju, a samo trećina su zdrava deca srpske nacionalnosti, što u prevodu znači – "belo" dete. Naravno, u toj grupi "zdrave dece srpske nacionalnosti" ima dece svih uzrasta, od beba pa do dece od 17 godina - kaže ova Beograđanka.
Većina usvojitelja želi da usvoji bebu do godinu dana, onda shvatate o kolikom broju takve "poželjne" dece se radi, ako znamo da je u ovom trenutku u registru dece podobne za usvajanje "samo" 161 dete.
- Želje usvojitelja postaju ograničavajući faktor koji oni sami sebi prave, a to znači da mogu da prođu i godine dok se ne pojavi takvo dete - kaže ova mama. - Suprug i ja smo se izjasnili za dete do 5 godina, nebitno kog pola i nacionalnosti, koje može da ima manje zdravstvene probleme, rečeno nam je da tu spadaju alergije, deca koja nose naočari i slično.
Po završenom poslednjem razgovoru u Školici, potencijalni usvojitelji moraju da sačekaju da Centar sredi sve papire, napiše izveštaj i pošalje ga Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kako bi par dobio podobnost. To u stvari znači da se vaše ime nađe na listi podobnih usvojitelja Ministarstva. Ista takva lista u Ministarstvu postoji i za decu čiji su papiri uredni i koja čekaju na usvojenje.
PRVA MALA POBEDA, A ONDA SE NAORUŽAJTE STRPLJENJEM
- Kada nam je javljeno da smo na listi, to je bila prva mala pobeda za nas! A tada počinje igra živaca... U stvari, čekate da vas tim iz nekog Centra koji ima dete podobno za usvajanje, prepozna kao adekvatne usvojitelje za to dete i pozove vas na razgovor. Poenta je da se biraju roditelji za dete, a ne dete za roditelje. Kada vas neki Centar u čijoj je nadležnosti dete pozove, oni u tom veoma kratkom razgovoru saopštavaju pol, starost i bekgraund deteta. To je bukvalno jedna i po rečenica brzinski i vrlo hladno izdeklamovana, a vi morate da procesuirate informacije koje dobijete brzinom najnovije serije kompjutera, jer na kraju te rečenice sledi isto tako brzo, hladno i direktno pitanje da li ste zainteresovani. Ako kažete da ste zainteresovani, dobijate opet zbrzanu informaciju da će vam biti javljeno gde i kada treba da se pojavite na razgovoru. Tada oni zovu vaš centar i traže im na uvid vaš dosije jer na listi usvojitelja Ministarstva stoji, samo par najbitnijih informacija o paru. Tek ako se par pozitivno izjasni o detetu za koje ga zovu – Centar za socijalni rad u čijoj je nadležnosti par i CSR u čijoj je nadležnosti dete razmenjuju informacije - priča ova mama iskustva kroz koja je prošla.
Zatim su usledili novi pozivi, odlasci na razgovore, nove teške priče i novi sudari sa realnošću... Ono što može da obeshrabri roditelje je činjenica da se za jedno dete na razgovor poziva pet, 10, pa čak i više parova, naravno ne istovremeno. Iščekivanje da svi centri pošalju dosijee svojih parova, pa da Centar u čijoj je nadležnosti dete obavi razgovor sa svim parovima, pa da izvećaju koji je par najbolji za to dete...
STOMAK TI SE GRČI I ZNOJE DLANOVI
- Mi smo imali slučaj da nas pozovu kao jedan od 18 parova za jedno dete. To je poziv koji nas je emocionalno najviše iscrpeo. Prvo smo mesec dana čekali da dođemo na razgovor, a onda još dve nedelje nakon razgovora nismo znali šta se dešava. Svako malo smo se čuli sa timom iz našeg Centra, oni pokušavali da saznaju šta se dešava... Ludilo! Onda su nas konačno nazvali iz tog Centra gde je dete i rekli da smo bili super i da smo mi sa još dva para ušli u najuži izbor i da opet dođemo na drugi krug razgovora, jer oni ne mogu da se odluče koji par da izaberu... Otišli smo na taj drugi krug, iskidan nam je svaki nerv koji postoji u organizmu, ponovo prolaženje kroz isti razgovor, upinjanje da budeš što prirodniji dok ti se stomak grči i preznojavaju se dlanovi jer znaš da samo od jedne reči ili gesta može da zavisi da li ćete konačno postati mama i tata ili ne...
Nisu nas izabrali, ali su nas silno nahvalili i poželeli brzo usvojenje... džaba, jer smo suprug i ja tada bili emocionalno potpuno isceđeni od svega toga. Molili smo Boga da nas par meseci više niko ne nazove, da telefoni uopšte ne zvone ako je moguće, jer svaki poziv sa nepoznatog broja koji vidite na displeju telefona izazove buru emocija... a onda shvatite da vas zovu iz banke da vam nude neke nove usluge... bura emocija prolazi u trenu, a vi ostajete opet pomalo isceđeni... - priča ova Beograđanka.
ZVALI SU NAS ZBOG PRINCEZE
Ipak, par nije imao priliku da se oporavi od svega, jer za manje od mesec dana telefon je zazvonio i to u tri navrata. Zvali su ih na razgovor za troje različite dece, dan za danom razlike, a jedan od tih poziva je bio za jednu, kako je zovu, "Princezu".
SVE JE STALO
- Onog trenutka kada su nas pozvali za nju, sve je stalo! Zamolili smo ona druga dva centra da nas sačekaju, jer želimo prvo za nju da odemo na razgovor. Pedagog zadužen za malenu Princezu je sam pregledao preko 700 parova sa liste, ne bi li našla najbolje roditelje za nju, jer je Princeza bila miljenče čitavog tima Centra. Izabrali su 4 para sa liste i pozvali na razgovor. Posle razgovora su nam rekli da će nam ukoliko ne budemo izabrani poslati obaveštenje poštom, jer oni samo izabranom paru javljaju telefonski odluku. Nedelju dana pošto smo bili na razgovoru za Princezu zazvonio nam je telefon... Javili su nam da smo postali mama i tata - priča ushićeno majka.
Sutradan novopečeni mama i tata su otišli u Centar za socijalni rad da se upoznaju sa svojom ćerkom. Dolazili su narednih dana u hraniteljsku porodicu u kojoj je bila smeštena devojčica kako bi provodili vreme sa njom i upoznali se. Učili su o njoj, a ona ih je polako prihvatala. Tri dana kasnije putovali su ka svom domu, sada kao porodica. Narednih šest meseci trajala je zajednička adaptacija.
BUDILA SE VRIŠTEĆI... SRCE NAM SE KIDALO
- U tom periodu mi smo ubrzano učili i trudili se da što pre stasamo u prave roditelje, a Princeza se privikavala na silne promene koje je doživela. Ima tu i sitnih stvari kao što su privikavanje na lift pošto se nikada ranije nije srela sa njim, ali i krupnih privikavanja na sve nove ljude koji je okružuju. U tom periodu, često smo se pitali da li će sve proći u redu, da li će se naša ćerkica ikad u potpunosti navići na nas... Često bi se dešavalo da se budi noću vrišteći ili plačući, pa kada je uzmemo u naručje ona vrišti još više i otima se, jer nas onako tek probuđena iz sna još uvek ne poznaje. Prvih par dana je tražila mamu i tatu misleći na hranitelje koje je tako zvala... Srce nam se kidalo, ali smo sve vreme bili svesni da je ona imala svoj svet i da smo mi došli i otrgli je iz tog njenog sveta u kome je imala i svoju kuću i svoju mamu i tatu. U novi život je tako malena i tako hrabra ponela samo svoje ime - priseća se majka sa setom.
PRVO IZGOVORENO MAMA I PRVO TATA
Tek posle puna 2 meseca smo čuli prvo "mama" i "tata" od nje. Bio je to, kažu, najdivniji trenutak. Vremenom su prestale i noćne more koje je dete imalo. Nespavanje zbog noćnih vrisaka, zamenilo je nespavanje zbog zubića koji rastu.
- Stopili smo se nas troje u jedno i život je krenuo svojim tokom - zaključuje ova mama.
Ceo proces od predaje papira u Centru za socijalni rad do prvog zagrljaja sa ćerkicom trajao je devet i po meseci.
AKO STE PUNI LJUBAVI KOJU ŽELITE DA POKLONITE, PROČITAJTE JOŠ I OVO
- Naše iskustvo je da ako su budući usvojitelji ok i ako su otvorenog uma i srca i ulaze u proces usvajanja puni ljubavi koju žele da poklone jednom malenom biću čija boja kože ili pol i uzrast ne menjaju njihove emocije, a ne da bi dobili dete "po svojoj meri" – proces usvajanja nije dug i trnovit put. Imamo još dva primera iz našeg okruženja koji su na isti način ušli u ceo proces i za manje od godinu dana postali roditelji. Naše je iskustvo i da se Centri za socijalni rad svojski trude da uklope dete i roditelje na sve načine, pazeći na svaku sitnicu koja vam i ne bi pala na pamet. Uklapaju čak i izgled koliko god mogu, boju kose, visinu, boju očiju, kako dete ne bi dodatno zbog velikih razlika u izgledu osećalo da ne pripada svojoj porodici.
VIDEO Čovek saznao ko mu je prava porodica:
(J. Vučić/j.vucic@telegraf.rs)
Video: Osuđenici u Okružnom zatvoru okitili jelku!
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
zora
Po ovakvim kriterijumima pola zemlje bi bilo bez dece.Istina je da nekada dece ima gde netreba.
Podelite komentar
Tanja9
Ono sto mogu posavetovati sve potencijalne usvojitelje je da nikako ne usvajaju decu sa smetnjama u razvoju.Imam primer iz okruzenja.Pretvorice sebi zivot u pakao.Problemi oko lecenja,tretmana,u ucenju u skoli,u komunikaciji,socijalizaviji.Poremetice vam se zivot iz korena.Nekad zbog toga ljudi i posao moraju da napusta.Onda neizvesna je sudbina te dece posle smrti roditelja il usvojitelja.Ne radite to.
Podelite komentar
Gordana
Svaka cast na tekstu. Divan je. Tako lepo, odmereno i tacno napisano.
Podelite komentar