Ovim ljudima je "ić" bio jedini spas: Srpska imena su im spasila život (FOTO)

Jermenska zajednica u Čačku rodom je iz Kemaha, zaseoka većeg mestašca Nerkin (Donji) Bagarič (Pakarić) u zapadnoj Jermeniji, danas na teritoriji Turske. Kao i mnogi sunarodnici, oni su, stiskajući se sa balkanskom braćom u istom plemenu, deci nadevali srpska imena i posrbljivali svoje živote.

Srbi svakog dana prelaze preko mostova koji mogu da ih odvedu u sigurnu smrt: Daske pucaju, a točkovi propadaju. Ovo su crne tačke

Preporučujemo

Samo što je njihovo "ić", jedini svršetak imena koji ma ko na ovoj planeti još koristi, sačuvalo jermensku dušu.

– Bio je to očajnički pokušaj nevoljnika da sebe i porodice spasu brisanjem stopa pred progoniteljima i da, nenazvani turskim podanicima, izbegnu internaciju – navodi Marijana Matović, pisac knjige "Jermeni u Čačku 1885–1950" koju objavio ovdašnji Narodni muzej u Čačku.

Kao manjinski hrišćani, morali su da beže iz svog turskog zavičaja, mnogo pre sudnjih dana. Oni su, ti sudbinski časi, po njih prispeli s početka leta 1915. kada su turske vlasti, širom osmanske države, tamničili i ubijali sposobne Jermene, dok je nejač morala da pokupi malo stvari u šake i gleda šta će i kuda će.

Prvi Jermenin koji je, spasavajući se od turskoga iga, kročio u Čačak, zvaše se Arut Nigosjan. To je 1885. godina, kad je čačanska kasaba okupljala 3.000 duša, a doseljenik sa Jermenske visoravni, donoseći dah i duh dalekog Zakavkazja, popisan je kao tucač kafe s prinosom kapitala od 50 dinara i porezom od 10 para.

Pridružio mu se Marko Sarkisović (Sarkisjan) koji je ovde, stoji u crkvenoj knjizi umrlih, dušu ispustio od mane srca 1906. S njima je neko vreme proveo i Artin Nikolić, otišavši s ovog sveta dva leta pre Marka. Sva trojica bili su tahmiščije, sopstvenici dućana gde se prži i potom tuca kafa, a možda i ortaci u svojoj maloj radnji.

Foto: Narodni muzej Čačak - monografija Jermeni u Čačku: 1885-1950.

Tahmiščija bejaše i Artin Lazarjan (Kemah, 1860 – Čačak, 1928) čija je porodica, "postojanjem i sposobnošću opstanka, ostavila trajan otisak u vremenu, koje je ostale čačanske Jermene prekrilo potpunim zaboravom".

Artin se doselio 1898, a za njim (1906) i sin Lazar, kojem su Turci u zavičaju ubili suprugu, malog sina i dve očeve sestre. I otac i sin kasnije su po izbegličkim logorima na Balkanu tragali za preživelim ukućanima. Bez dobrih vesti. Ali, ovde je Artin 1921. postao uvaženi podanik Kraljevine SHS, a 1926. godine upisani su u knjigu glasača, slavili su Svetoga Nikolu i jedini u Čačku, uključiv Srbe domoroce, imali kuću sa doksatom.

Pržionicu sa bakalnicom otvorili su najpre do apoteke na današnjem korzou, a zatim, prema sećanju nekadašnjeg arhiviste čačanskog Istorijskog arhiva Radoša Madžarevića (1947–2013), 1928. Lazar kupuje dućan pored starog "Proleća". Poslastičarnica u središtu grada i danas se tako zove. Nad ragastovom radnje Lazarjana bečila se tabla s likom nekog brkajlije koji srče kafu, pa se zato u palanci pričalo da se kafa pazari "kod Turčina".

Tahmiščija bejaše i Artin Lazarjan (Kemah, 1860 – Čačak, 1928) čija je porodica, "postojanjem i sposobnošću opstanka, ostavila trajan otisak u vremenu, koje je ostale čačanske Jermene prekrilo potpunim zaboravom".

Artin se doselio 1898, a za njim (1906) i sin Lazar, kojem su Turci u zavičaju ubili suprugu, malog sina i dve očeve sestre. I otac i sin kasnije su po izbegličkim logorima na Balkanu tragali za preživelim ukućanima. Bez dobrih vesti. Ali, ovde je Artin 1921. postao uvaženi podanik Kraljevine SHS, a 1926. godine upisani su u knjigu glasača, slavili su Svetoga Nikolu i jedini u Čačku, uključiv Srbe domoroce, imali kuću sa doksatom.

Pržionicu sa bakalnicom otvorili su najpre do apoteke na današnjem korzou, a zatim, prema sećanju nekadašnjeg arhiviste čačanskog Istorijskog arhiva Radoša Madžarevića (1947–2013), 1928. Lazar kupuje dućan pored starog "Proleća". Poslastičarnica u središtu grada i danas se tako zove. Nad ragastovom radnje Lazarjana bečila se tabla s likom nekog brkajlije koji srče kafu, pa se zato u palanci pričalo da se kafa pazari "kod Turčina".

Ko oglašuje taj napreduje, ocenio je Lazar kada je tridesetih godina minulog veka davao objavu u "Čačanskom glasu":

- Moja dobro sortirana radnja snabdevena s odličnom kolonijalnom robom. Raspolažem uvek sa friškom prženom kafom. Sada sam uveo električnu mašinu za mlevenje kafe tako da svaki potrošač može prisustvovati pri mlevenju kafe, od frtalja pa naviše. Cene umerene, ul. Kralja Milana br. 32, S poštovanjem, Lazar A. Lazarjan trg. Čačak.

Umro je iste godine (1948) kad mu je, kao i ostalim malim trgovcima, radnja oduzeta, pa su druga supruga Selvina i njihova deca (imaše ih šestoro) morali da ištu novi krov i postojbinu, razilazeći se po svetu. Lazarov sin Tihomir nije ni dočekao tu priliku jer je streljan 1945, njegov brat Slobodan postao je lekar, živeo i umro u Torontu prethodno promenivši prezime u Lazarević.

Treći brat, Savo Lazarjan skrasio se 1951. u Vankuveru gde danas ima kompaniju za izradu skela i čeličnih konstrukcija "Skafold saplaj" sa 80 radnika, najveću u Britanskoj Kolumbiji. Firmom upravljaju dve njegove kćeri, Alis i Madlen Lazarjan, a otac im je u Ričmondu podigao i jermensku crkvu.

Četvrti brat, Artin, sahranjen je 2011. u Vankuveru. Jedna sestra, Slobodanka, počiva u Kotoru, a druga, Zlata, zakopana je uz brata Tihomira, oca Lazara i dedu Artina na čačanskom groblju gde stećak od belog mermera čuva natpis na jermenskom: „Artin Lazarjan rođen u Kemahu Bagarič Jermenija.”

Stari Artin i njegova supruga Zlata, sa drugim viđenijim Čačanima, upisani su kao utemeljivači Crvenog krsta u Čačku na mermernoj ploči u zgradi ove organizacije, a čačansko Trgovačko udruženje uvrstilo je Artina među velike dobrotvore i osnivače, što je spomenuto na pomenu držanom 1945.

Koloniji čačanskih Jermena pripadali su još Aram Sukjasjan i Narkis Bricki, a ovde su posle Prvog svetskog rata Gimnaziju učili i Darinka i Slobodan Berberjan. Brat i sestra došli su u Čačak kao siročad, posle smrti oca Serkeza Berberijana, oficira turske vojske čudnovate sudbine.

Kao sanitetski kapetan prve klase službovao je u Kosovskoj Mitrovici gde je, po izbijanju balkanskih ratova 1912, celu tursku vojnu bolnicu, sa ranjenicima, predao srpskoj Ibarskoj vojsci, uzeo srpsko državljanstvo i sa našim pukovima prešao Albaniju.

Sa Krfa je poslat na Solunski front kao lekar Rezervne municione kolone Vrhovne komande. S tom jedinicom stigao je do Skoplja pa do oslobođene Mitrovice, ali tu lekar nije mogao da pomogne sebi te je, o sudbine, umro od gripa koju sedmicu po oslobođenju, 14. novembra 1918.

(Telegraf.rs/Politika, G. Otašević)