Slobodan (28) je najzgodniji stjuard, a uskoro će postati i pilot: Dok se drugi provode, on uči

Foto: Privatna arhiva

- Jednom kada probaš leteti, hodaćeš zemljom sa očima okrenutim ka nebu, zato što si gore bio i zato što se gore želiš vratiti - rekao je veliki Leonardo da Vinči, a ja sam tu želju i neobuzdanu strast prema nebu osetila samo kod jednog člana "vazdušne posade". Rođen je pre 28 godina u Beogradu i jedan je od onih koji nisu sedeli i čekali da im se stvari dogode. On je bio taj koji se dogodio stvarima.

Preporučujemo

Sa Slobodanom Jovanovićem se teško prelazi na "ti". Ne zato što je staromodan ili preozbiljan za svoje godine, već zato što ovaj urbani mladić poseduje sve one manire koji su se izgubili negde u međuprostoru i vremenu. One manire koji se nose u genima i dodatno usađuju vaspitanjem.

Dok svakodnevno krstari nebom, priseća se priča i dogodovština koje je slušao od dede, nekadašnjeg avio-mehaničara. Priča koje mu je s ljubavlju prenosio, i istu tu ljubav usađivao, uz već pomenuto vaspitanje. Verovatno ni sam ne znajući tada da oblikuje budućeg pilota. Korak po korak.

Slobodan je jedan od onih ljudi koji vam na pitanje "da li bi hteo" automatski odgovara sa "naravno, vrlo rado". Jedan od onih koji razgovor sa nepoznatima započinje rečima "moje poštovanje". Jedan od onih koji u petak u ponoć uči o električnim sistemima aviona, dok drugi izlaze i provode se.

Jedan od onih dobro oblikovanih mladih ljudi.

Ambiciozan i čvrsto na zemlji, iako svoje snove ostvaruje na nebu. Poslednje tri godine radi kao stjuard u nacionalnoj avio kompaniji Air Serbia. Istovremeno se školuje i u pilotskoj školi "Linx Aviation" i daje sve od sebe da do sledeće godine završi i tu životnu etapu i postane pilot.

- Verujem da će mi tada biti pružena šansa da se zaposlim na mestu pilota u našoj nacionalnoj avio-kompaniji jer sam oduvek znao da će to biti moj životni poziv. Posao stjuarda je prvi korak ka ostvarenju mog životnog cilja - kaže mi Slobodan u pauzi između letova.

Mnogo koraka, ne tako lakih, vodilo je do tog cilja, ali dok razgovaram sa Slobodanom jasno mi je da njemu nije bitno koliko veliki trud mora da uloži u ono što želi jer ga na kraju čeka vredna nagrada - pogled sa vrha sveta.

Obuku za kabinsko osoblje je prošao bez problema, pa ne čudi što je bio među privilegovanima na prvom međukontinentalnom letu do Amerike.

- Tačno, bio sam siguran u sebe i nijednog trenutka nisam zažalio što sam počeo sa obukom. A kada se ona završila, imao sam i to zadovoljstvo da budem deo posade prvog leta za Njujork. Sticajem okolnosti, baš zbog čestih odlazaka i vremena koje provodim tamo, Njujork je grad koji sam najviše upoznao - priča Slobodan.

Ne libi se da prizna da je baš na tom prvom letu bilo i najviše treme.

- Bilo je, ali sam na kraju bio prezadovoljan kako sam se snašao. Ovo je izuzetno lep, a ujedno i zahtevan poziv. Naravno da, kao i svaki drugi, ima prednosti i mane, ali on mene svakako ispunjava.

Iako su dugi letovi veoma naporni, Slobodan zna kako da izdribla i zakuca umor.

- Već 15 godina se intenzivno bavim košarkom, a ujedno sam i u svetu fitnesa 10 godina. To mi sigurno pomaže da se brže oporavim i nakon veoma zahtevnog leta - kaže, a ja razmišljam o tome kako svaki čovek ima više od jednog talenta u sebi. Samo je pitanje koliko smo spremni da na njima radimo.

U ovom trenutku, Slobodan živi svoj san i naporno radi na tome da mu takav bude i ostatak života. Bez poklona i prečica, sve sopstvenom zaslugom. Ne moram da ga pitam da li je teško - jer sigurno jeste. Ne moram da ga pitam ni da li je zadovoljan sobom - jer bi bilo nemoguće shvatiti da nije.

Mogu samo da kažem da je jedan od onih retkih primera kako se može i kako bi trebalo. A nagrada za to? U Slobodanovom slučaju: najlepši pogled sa vrha i ceo svet na dlanu.

Zvuči sjajno, zar ne?

(Jasmina Stakić/j.stakic@telegraf.rs)