Ko preuzima starateljstvo nad decom u slučaju smrti roditelja, a ko odlučuje o tome?

Gubitak jednog ili oba roditelja je užasna stvar koja nijednom detetu ne pada lako, a pogotovo ako se radi o maloletnom licu, o kome nakon nenadoknadivog gubitka brigu treba da preuzme neko od rodbine ili neko sasvim nepoznat. Kada roditelje i mališane, nespremne zadesi tragedija, o daljem podizanju dece odlučuje Centar za socijalni rad. Međutim, i oni kojima su dani odbrojani nisu ti koji mogu da odluče ko će biti staratelj njihovom detetu kada ih ne bude. To je opet u nadležnosti Organa starateljstva, odnosno Centra za socijalni rad lokalne samouprave u kojoj žive.

Socijalni radnici su Gorici dozvolili da bude sa sinom samo 20 dana jer živi u bedi: "Zašto bi majka znala gde joj je dete?" (FOTO) (VIDEO)

Odluku o stavljanju pod starateljstvo donosi isključivo organ starateljstva i onda kada su roditelji psihički sposobni da samostalno odluče o budućnosti svog deteta jer, kako su objasnili u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu, čim dete ostane bez roditelja, centar preuzima brigu o maloletnom detetu.

- U slučajevima kada maloletna deca na tragičan ili sličan način ostanu bez roditelja, u velikom broju slučajeva brigu o deci preuzima neko od srodnika (ujaci, tetke, stričevi, babe i dede), koji žele i koji su podobni da obavljaju tu ulogu, jer je u najboljem interesu deteta da odrasta u porodičnom okruženju - kažu u Gradskom centru za socijalni rad.

Nakon procene centra, dužnost staratelja može da se poveri nekom od srodnika, koji ispunjava zakonom propisane uslove u smislu da je mentalno i fizički podoban da odgovori na potrebe deteta, koji je motivisan i želi da bude staratelj. Od velike pomoći je ako je dete već živelo sa tim rođakom ili je taj neko već brinuo o detetu dok mu je roditelj bolovao, kada je dete blisko sa tim nekim.

Foto-ilustracija:Profimedia

- Kada ne postoje bliski srodnici, kada ne žele, ne mogu ili su neadekvatni da se staraju o deci, deca se smeštaju u hraniteljske porodice, a ukoliko nema hraniteljske porodice u ustanovu socijalne zaštite.

To ne znači da država ne nastavlja da prati odrastanje dece u srodničkim i hraniteljskim porodicama ili u ustanovama, i da ih shodno potrebama, finansijski pomaže, pruža svu neophodnu psihološku i stručnu podršku, deci i njihovima starateljima, kako bi traumatični događaj gubitka roditelja prevazišli što lakše i sa što manje negativnih posledica.

(S.Vasić)