Tik pored Aleksandra pale su dve NATO bombe od po pola tone. Njegova životna priča je neverovatna, a evo šta radi danas (FOTO)

Aleksandar Ilić (64), zidar iz Poloma kod Vladičinog Hana, 19. godišnjicu bombardovanja SRJ i situaciju iz koje je izašao živ kada je pored njega pala avionska bomba, doživljava kao svoj drugi rođendan.

19 godina posle bombardovanja: Evo koliko Srba želi u NATO (GRAFIKA)

Preporučujemo

Nakon 19 godina osećanja su pomešana, Aleksandar ponovo stoji na raskrsnici pre početka tzv. Novog mosta u Vladičinom Hanu, koji je NATO prvi put gađao sa dve bombe 11. maja 1999. godine, negde oko 19.30 časova.

Foto: S. Tasić

Seća se da je išao na posao da odradi drugu smenu u fabrici, u trenutku kada su bombarderi na most bacili bombe teške po pola tone.

MISLIO SAM DA ĆE PASTI

- Prvi avion je išao iz pravca Vranja i ja sam imao utisak da je pogođen i da će se srušiti. Nisam ni stigao da pogledam ka nebu, a usledila je jedna detonacija, pa druga i u deliću sekunde na sve strane je prštalo i sevalo. Legao sam uz ivičnjak trotoara i pokrio glavu rukama. Nakon druge detonacije, kamenje, staklo, gvožđe i prašina padali su po meni - priča Aleksandar Ilić, koga prijatelji najčešće zovu Sande.

Onda su usledili trenuci tišine. Iako su u pitanju bile sekunde, za njega su bile duge kao godina.

Foto: S. Tasić

- Svuda oko mene bili su pokidani električni kablovi i vatra koju su izazvali. Plašio sam se da me ne ubije struja, nisam ni shvatio šta sam upravo bio preživeo, i da sam samo Božijom voljom ostao živ. Za svaki slučaj sam otišao u hitnu pomoć. Imao sam samo posekotinu na prstu od gelera i male opekotine na ruci i nozi - .kaže Sande.

POGINULO DVOJE GIMNAZIJALACA, NJEMU STRADAO SLUH

Ispostavilo se da je prva bomba, teška pola tone, pala na svega dvadesetak metara od mesta gde je stajao. Kao trajna uspomena na taj dan Aleksandru je ostao "samo" oštećen sluh na levom uhu. Koliku sreću je imao, govori i činjenica da je od gelera NATO bombi, stradalo dvoje gimnazijalaca, koji su bili na više stotina metara udaljeni od mesta gde su pale bombe. Živote su tada izgubili Milan Ignjatović (18) i Gordana Nikolić (17).

- Sada su aktuelne kampanje o ulasku Srbije u NATO, što ja nikako ne podržavam. Jer ono što su oni nama uradili, na pravdi Boga, može se nazvati samo zločinom i agresijom - smatra Ilić.

Foto: S. Tasić

U znak sećanja na bombardovanje mosta preko Južne Morave, koje je izvedeno u više navrata i danas stoji jedan deo ove građevine koji nije obnavljan.

Aleksandar Ilić u šali voli da kaže da i od mačke ima više života. I dok 31. decembra većina ljudi ispraća prethodnu godinu i sa željama i nestrpljenjem se raduje nadolazećoj Novoj godini, u domu Aleksandra Ilića, se takođe slavi, ali jednim sasvim drugačijim povodom.

PAO SA TERASE DOK JE NAMEŠTAO ANTENU

Toga dana 1994. godine, Ilić je nameštajući antenu na susednoj kući svoga brata pao na zemlju sa terase drugog sprata zadobivši samo iščašenje vratnog pršljena. On je za svoje 64 godine nekoliko puta, izašao živ iz situacija iz kojih većina verovatno ne bi.

Još dok je bio dečak, brat od strica ga je kamenom udario u oko. Doktori su tada rekli da ne mogu da nađu medicinsko objašnjenje kako nije izgubio vid. Nekoliko godina za redom je imao saobraćajne nesreće. Automobili i kamioni posle tih saobraćajki, gotovo da nisu više bili u voznom stanju, a on je prošao skoro bez ogrebotine.

Foto: Privatna arhiva

OPERACIJE, NEZGODA SA TESTEROM, KARCINOM...

Imao je on i nekoliko operacija. Kad je trebalo da operiše slepo crevo, pa žuč, situacija se toliko iskomplikovala, da su lekari bili sumnjičavi u pozitivan ishod, ali je Aleksandar i to preživeo. Kad je motornom testerom nehotice posekao nogu, lekari su opet prognozirali najgore, ali se na kraju sve završilo dobro. Pre tri godine preživeo je i karcinom debelog creva.

Aleksandar je u invalidskoj penziji. Nekada je radio kao zidar na gradilištima širom Srbije i Rusije, a sada se bavi poljoprivredom. Gaji sitne životinje i uživa u tome sa unucima.

Foto: S. Tasić

DOBROVOLJAN DAVALAC KRVI

Takođe, bio je dobrovoljni davalac krvi, ali već duže vreme je zbog šećerne bolesti sprečen u tome. Početkom devedesetih za izgradnju Doma kulture u Štrpcu kao donaciju izdvojio je ondašnjih 20.000 dinara.

- Bog uvek vidi dobrotu, to je najvažnije i mislim da je to glavni razlog što me je toliko puta sačuvao u životu - smatra Aleksandar.

VIDEO: 7. maja NATO je bombardovao kinesku ambasadu

(S. Tasić)