Potomak Beograđanina zarobljen u Dominikani, jedva preživljava sa decom, moli za pomoć da se vrati u Srbiju: Najtužnija priča koju ćete čuti (FOTO) (VIDEO)

Krv je krv i nju ništa ne može zavarati. Krv bez logičnog objašnjenja i jasne pameti vuče tamo gde su nekada neki pre nas, ali sa istom DNK, boravili. Rodili se, rasli, stopili sa ovom zemljom, mučili, i odakle su neki od njih (jer je nekada tako moralo) i pobegli. Zbog rata, gladi. Zbog nemoći da prežive. Mnogo godina kasnije, 70 da preciziramo, jednom od potomaka krv vri i vuče ga ka Srbiji. U ovoj neverovatnoj životnoj priči on želi da uspostavi balans i vrati se u zemlju iz koje je njegovog oca 1948. godine oterao rat.

Nikolas bi bio samo običan stanovnik Dominikanske Republike da se ne preziva Đukić Filipović. I da nije potomak Beograđanina i Banjalučanke. I da ga srce ne vuče da se sa porodicom vrati u zemlju svojih predaka.

Preporučujemo

Bio bi običan i da do sad nije na sve načine pokušao da dobije srpsko državaljanstvo i da je posle toga odustao. Ali nije. Ni običan, a nije ni odustao.

Amerikanac se 7 godina vraća da živi ovde, obožava kafane, sela i narod: Otkriva da želi Srpkinju za ženu i srpske gene u porodici (FOTO)

Da li zato što mu je otac emigrirao pre 70 godina iz Srbije, pa je nakon rata izgubljena sva dokumentacija o njegovom državljanstvu, tek, Nikolas sa suprugom i troje maloletne dece u Dominikanskoj Republici živi na granici siromaštva, jedva preživljavajući. Sa opasnošću koja im stalno diše za vratom.

Obratio nam se pismom koje ne možemo nikako drugačije preneti nego u celosti. A pre pisma, njihova želja za Srbijom biće vam jasna i kada poslušate koliko emotivno pevaju "Tamo daleko".

"Zovem se Nikolas Đukić Filipović. Rođen sam u Venecueli 26.1.1949. godine, ali mi je otac (kao i njegovi roditelji, Ana Karakon i Janko Nikolić), rođen u Beogradu i živeo tamo. Majka mi se zvala Ivanka Filipović Radošević i rođena je u Banja Luci. Svi su umrli. U mom izvodu iz matične knjige rođenih imena mojih roditelja prevedena su na španski kao Luis i Huana Đukić. Posle rata između 1947. i 1948. godine emigrirali su u Venecuelu, gde sam rođen.

U braku sam sa Doli E. Rodrigez i imamo troje dece Anu (15), Janka (9) i Draga (7).

Zbog političke i ekonomske krize koja je pre izvesnog vremena pogodila Venecuelu, usled nedovoljno lekova, hrane, nekoliko oružanih napada, umorni od gladi, zbog straha za naše živote, odlučili smo da napustimo zemlju kako bismo našoj deci obezbedili sigurnost i bolji život.

Nikolasova supruga sa troje dece/Foto: Privatna arhiva

Iako smo zbog mog srpskog porekla želeli da odemo u Srbiju, stigli smo samo do Dominikanske Republike zbog nedostatka novca.

Od tada je naš život veoma komplikovan jer zbog ilegalnog boravka nemamo posao, niti zdravstveno osiguranje. Izdržavanje porodice je izazov.

Jedva da imamo da jedemo od onoga što skupimo, zbog čega je naš odlazak u Srbiju postao nemoguć. Radimo neformalne poslove koji ničemu ne vode, živimo u kritičnim uslovima koji su ozbiljno ugrozili i moje i zdravlje moje dece.

Naša trenutna situacija je kritična. Išli smo u srpski konzulat i stupili smo u kontakt sa ambasadom na Kubi, i već skoro više od godinu dana šaljemo dopise, ali ne dobijamo odgovore. Poslali smo podatke koje imamo jer nemamo nikakvu dokumentaciju mojih roditelja, osim smrtovnice i njegove venecuelanske lične karte.

Studirao sam spoljnu trgovinu i govorim engleski i malo srpski, a moja supruga je studirala vazdušni saobraćaj i govori engleski, ali zbog naše ilegalne situacije radila je kao ulični prodavac, a sada peva po autobusima.

Ana i Doli/Foto: Privatna arhiva

Želimo da obezbedimo kvalitetnu budućnost našoj deci, kvalitetno obrazovanje i zdravsteno osiguranje. Janko je posebno dete i potrebna mu je lekarska kontrola, ima natprosečnu inteligenciju i fizički je veoma sposoban.

Očajni smo i potrebna nam je pomoć kako bismo nabavili dokumentaciju koja nam je potrebna za dobijanje srpskog državljanstva.

Želimo da naša deca, kao i moja supruga koja je još mlada, doprinesu zemlji svojim veštinama i budu produktivni kao i ja. Iako sam rođen u Venecueli, zbog mog porekla, osećamo se kao Srbi.

Obožavamo vaš jezik i kulturu, vašu muziku, hranu i ljude. Drugim rečima - volimo Srbiju i želimo da ostatak svog života provedemo u Srbiji.

Unapred zahvalni na vašoj pomoći,

Nicolas Đukić Filipović"

Ukoliko bi Đukići dobili srpsko državljanstvo i pravo da se dosele u Srbiju, jedan od naših poslovnih ljudi na Floridi spreman je da im da svoje imanje u Somboru na korišćenje i to bez ikakve naknade.

Porodica Đukić na okupu/Foto: Privatna arhiva

Poznato je da je u prošlosti bilo primera da su strani državljani dobijali sprsko državljanstvo zbog, kako je saopštavano, određenih zasluga. Tako naše papire imaju glumac Ralf Fajns, francuski humanitarac Arno Gujon, holivudski glumac Stiven Sigal, baletski igrač Sergej Polunjin, manekenka i bivša srpska snajka Adrijana Lima, fudbaler Gabrijel Kleverson Kordova Kleo, bivši košarkaši KK "Crvena zvezda" Demarkus Nelson i Čarls Dženkins, kao i ruski džudista Aleksej Nefedov.

PORODICA ĐUKIĆ IMA PRAVNE OSNOVE ZA DOBIJANJE DRŽAVLJANSTVA

Ova pitanja regulisana si Zakonom o državljanstvu Republike Srbije i Zakonom o izmenama Zakona o državljanstvu Republike Srbije.

Prema ovim Zakonima, državljanstvo Republike Srbije poreklom, pod različitim uslovima, stiču deca čija su oba roditelja ili jedan od roditelja državljanin Republike Srbije u trenutku rođenja deteta. Takođe, Zakon jasno govori i o iseljenicima iz Srbije.

Ako ste iseljenik iz Republike Srbije ili njegov potomak, možete biti primljeni u državljanstvo Republike Srbije ako ste navršili 18 godina života i nije vam oduzeta poslovna sposobnost, i ako podnesete pismenu izjavu da Republiku Srbiju smatrate svojom državom.

(J. Stakić/j.stakic@telegraf.rs)