Zaboravljene morbidne fotografije: Srbi se slikali sa mrtvima i na grobljima, majke šminkale pokojnu decu da budu lepša

Čim su se pre skoro 180 godina pojavile preteče današnje fotografije, ljudi nisu želeli da ovekoveče samo žive, već i svoje mrtve. Reč je o posmrtnim portretima, odnosno, fotografijama sa sahrana.

Srbi svašta stavljaju u mrtvačke sanduke: Ali i iskusni grobari zaplaču kad vide samo ovaj predmet (FOTO)

Preporučujemo

Potrebu da i ove fotografije budu u porodičnom albumu izučavala je istoričar umetnosti Jasmina Trajkov, kustos Zavičajnog muzeja u Jagodini. Ona je analizirala zbirku od 37 posmrtnih fotografija nastalih od 1891. do 1980. godine.

Primetila je da su na tim prvim posmrtnim fotografijama, sredinom 19. veka, preminuli predstavljeni kao da spavaju, a retuširanjem se postizalo da im i obrazi budu rumeni. Početkom 20. veka akcenat na posmrtnim fotografijama pomera se sa tela na samu sahranu i običaje. A onda posmrtne fotografije iz privatne sfere ulaze na javnu.

Foto: Zavičajni muzej Jagodina

- Pojavom prvih fotografija, brza izrada i manja cena omogućila je posedovanje posmrtnog portreta preminulog člana porodice širim slojevima društva. Prvi putujući fotografi u Srbiju dolaze počev od sredine 19. veka. Jedan od njih, Adolf Dajč, u oglasu u Srpskim novinama iz 1849. godine, između ostalog, napominje da izrađuje i portrete preminulih - objašnjava Jasmina Trajkov.

U svom naučnom radu "Posmrtne fotografije iz zbirke Zavičajnog muzeja u Jagodini" Trajkov prati kako se menjala ova vrsta fotografije kroz vreme. U najranijem periodu izrade posmrtnih portreta, koji obuhvata vreme od pete do osme decenije 19. veka, pokojnik je prikazan kao da je usnuo.

Foto: Zavičajni muzej Jagodina

- Fotografisan je položen na krevet, sa glavom na jastuku. Retko je u ovom periodu pokojnik prikazan u sanduku. Pokojnik je fotografisan i u sedećem položaju, ponekad čak i sa očima koje su otvorene ili su naknadno docrtane. Uspravan položaj preminulog postizan je i na taj način što je snimak okretan za devedeset stepeni i tako kaširan na karton - objašnjava Trajkov.

- U sedmoj deceniji 19. veka postalo je popularno fotografisanje preminule dece u kolicima, a ova praksa nastavljena je i nadalje do kraja veka. Krajem ovog ranog perioda izrade posmrtnih fotografija, kompozicija se ulepšava stavljanjem cveća pokraj preminulog, naročito kad je reč o dečijim portretima - dodaje.

Foto: Zavičajni muzej Jagodina

Osim fotografija na kojima je portretisan samo pokojnik, izrađivane su i one na kojima su i članovi njegove najuže porodice, najčešće majke sa preminulim detetom, koga drže u naručju kao da ga uspavljuju.

Na najranijim posmrtnim fotografijama ovog tipa na licima živih članova porodice nisu uočljive nikakve emocije, pa je stručnjacima nekada bivalo teško da odrede da li je zaista reč o posmrtnoj fotografiji.

Jedan od razloga nastanka ovakvih fotografija, pre svega onih sa preminulim novorođenčetom, jeste to što su za porodicu ovo bili jedini snimci na kojima se očuvalo sećanje na umrlog člana.

Foto: Zavičajni muzej Jagodina

- Korak dalje u napuštanju direktnog predstavljanja pokojnika predstavljaju one fotografije na kojima su članovi porodice fotografisani pokraj nadgrobnog spomenika preminulog člana porodice - kaže Jasmina Trajkov.

(Marija Raca)