"Vinča akcident" o kome se ćutalo skoro 40 godina: Događaj koji je ušao u istoriju nuklearne energije

Bilo je oko 13 sati kada je te srede, 15. oktobra 1958. godine, od načelnika Odeljenja radiološke zaštite, tadašnjeg Centra za profesionalne bolesti u Deligradskoj ulici broj 29 u Beogradu, zatraženo hitno medicinsko zbrinjavanje šestoro zaposlenih koji su pri radu sa reaktorom u Institutu za nuklearne nauke u Vinči bili izloženi prekomernom radioaktivnom zračenju, piše nationalgeographic.rs.

Radnik "Nuklearnih objekata Srbije" ukrao radioaktivne ploče, pa OZRAČIO RUKE

Preporučujemo

INCIDENT U VINČI: Eksplodirala nepoznata materija u Institutu za nuklearne nauke!

Tog trenutka započela je borba za živote mladih atomista, koja će se, na sreću njih petoro, posle prvih na svetu transplantacija koštane srži izvršenih nad njima u Parizu, uspešno završiti. Ovaj događaj ušao je u istoriju razvoja nuklearne energije, a u stručnim krugovima je poznat kao „Vinča akcident”.

Dva dana posle ovog akcidenta beogradski  dnevni list preneo je o tome samo šturo saopštenje Tanjuga.

U nedelju, 19. oktobra, isti list objavio je kratku informaciju da je ozračene atomiste u Parizu, u bolnici „Kiri”, posetio državni sekretar za inostrane poslove.

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

Sledeće nedelje „Politika” je prenela saopštenje Savezne komisije za nuklearnu energiju u kome se kaže „da je do tog slučaja došlo izlaskom reaktora iz kontrolisane reakcije” nastale „zbog uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja”, kao i „nemarnosti i nebudnosti lica neposredno odgovornih za rad reaktora”.

POSLEDICE RADIJACIJE ODNELE JEDAN ŽIVOT

„Politika” upoznaje 21. novembra jugoslovensku javnost sa uspešnim oporavkom atomista, ali i sa činjenicom da je 16. novembra, u ranim jutarnjim časovima, od posledica radijacije preminuo jedan od njih, ne navodeći mu ime. Četiri meseca kasnije, 18. februara 1959. godine, isti list objavljuje da su se posle uspešnog lečenja u Parizu atomisti vratili u zemlju i da su „smešteni na Hematološko odeljenje Interne klinike Vojnomedicinske akademije, gde je preduzeta dalja briga o njihovom zdravstvenom stanju”. I to je bilo sve.

JUGOSLAVIJA U VRHU U RAZVOJU NUKLEARNE ENERGIJE

S druge strane, istog dana kada se desio „akcident”, javnosti je saopšteno da je dr Slobodan Ribnikar, naučni saradnik Nuklearnog instituta „Boris Kidrič” u Vinči, dobio prestižnu Oktobarsku nagradu Beograda. U Institutu su se spremali da ugoste čuvenog atomskog fizičara Nilsa Bora i da mu na licu mesta pokažu svoja naučna dostignuća, od kojih je većina već bila publikovana u vodećim svetskim naučnim časopisima.

Jugoslavija je tada bila među pet vodećih država na svetu u razvoju nuklearne energije, pa je imala snage da se njen predstavnik oglasi i na upravo završenom godišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku i prenese stav svoje vlade o neophodnosti „trajne obustave eksperimentalnih nuklearnih eksplozija”.

Foto: vin.bg.ac.rs

U takvoj atmosferi „akcident” u Vinči nije odgovarao trenutku, pa je ozračenim atomistima po povratku u zemlju od samog državnog vrha diskretno, preko posrednika, poručeno „da bi svako objavljivanje podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo neprijateljskim aktom”. Na to je i dodato: „Komentarišite kad prođe tridesetak godina, a sada je bolje da ćutite.”

ĆUTALO SE O AKCIDENTU 39 GODINA

I ćutalo se punih 39 godina, sve do kraja 1997. godine, kada je u Biltenu Nuklearnog instituta u Vinči objavljen tekst pod naslovom „Svedok događaja”. Po izričitoj želji autora Stijepa Hajdukovića, jednog od ozračenih atomista, tekst je objavljen posthumno.

Koristeći ovo svedočenje (s obzirom na to gde je objavljeno, ostalo je nepoznato široj javnosti), a koje se uglavnom odnosilo na tok događaja kritičnog dana, kao i niz drugih izvora, National Geographic Srbija izveo je rekonstrukciju ovog slučaja.

TUŠIRANJE, PRESVLAČENJE, ŠIŠANJE

U tri popodne ozračeni atomisti su kolima hitne pomoći dopremljeni u Centar za profesionalne bolesti, gde je odmah izvršena ponovna dekontaminacija obilnim tuširanjem (prvo je već bilo obavljeno u Vinči, kao i odstranjivanje ozračene odeće i obuće), novo presvlačenje i skidanje kose. Pacijentima je zatim uzeta krv za analizu i data terapija: streptomicin.

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

U međuvremenu je u kancelariji upravnika Centra dr Dragomira Karajovića formiran konzilijum za lečenje ozračenih, da bi oko pet popodne pristigao iz Vinče i direktor Instituta akademik Pavle Savić.

Savić je u naučnim krugovima bio veliki autoritet. Njegov rad sa Irenom Kiri neposredno je doveo do otkrića cepanja atomskog jezgra, a time i do praktičnog korišćenja atomske energije (izmakla im je Nobelova nagrada, koja se te 1939. godine zbog početka rata nije dodeljivala).

PRIHVAĆENA PONUDA FRANCUZA

Zbog toga se članovi lekarskog kolegijuma nisu iznenadili kada im je uvaženi akademik saopštio da je, u vezi sa lečenjem ozračenih atomista, već stupio u vezu sa dr Anrijem Žameom sa Instituta „Kiri” u Parizu, jedinom ustanovom na svetu koja je imala iskustva u lečenju lica izloženih prekomernim dozama radijacije.

Savić je pomenuo i da lično poznaje mladog profesora Žorža Matea sa istog instituta, tako da kod prisutnih nije bilo dileme da li da se prihvati ponuda francuskih lekara da se ozračeni atomisti već koliko sutra prebace u Pariz na lečenje.

U isto vreme, posle nekoliko burnih sati, uz nenametljivu brigu bolničkog osoblja za njihovo zdravlje, atomisti su mogli da razgovaraju o onome šta im se oko podne dogodilo.

U REAKTOR UŠLO ŠESTORO

U objekat sa nuklearnim reaktorom nulte snage oznake RB, koji je služio samo za eksperimentalne potrebe, ušlo je njih šestoro: tehnički saradnici Rosanda Dangubić, Draško Grujić, Živorad Bogojević i Stijepo Hajduković, kao i dvojica apsolvenata fizike sa Prirodno-matematičkog fakulteta Života Vranić i Radojko Maksić, sve mladi ljudi starosti od 24 do 26 godina, izuzev Bogojevića koji je bio nešto stariji.

Cilj eksperimenta bio je da se izmere određeni parametri (intenzitet izvora neutrona iz spontanih fisija) kao ključni deo diplomskog rada apsolventa Vranića.

JOSIP BROZ PUSTIO REAKTOR U RAD

Prva lančana reakcija na ovom reaktoru ostvarena je 30. aprila iste te 1958. godine. Koliko je ovo značilo za međunarodni prestiž Jugoslavije, govori činjenica da je već 17. maja šef države Josip Broz svečano pustio reaktor u rad.

Foto: titoville.com

Na spomen-ploči je zapisano da je toga dana u 9 časova i 16 minuta postignuta lančana reakcija i to u njegovom prisustvu, što je bila jasna poruka da je u radu sa reaktorom, sa oko 200 kg urana, bila ostvarena i zaštita od zračenja.

Ali nije bilo tako: predsednikov pritisak na dugme bio je simboličan, a zaštita operatera bila je daleko ispod tada dostignutog nivoa u svetu.

Znali su to 15. oktobra i mladi atomisti, ali je njihova želja za ovladavanjem nuklearnom energijom bila jača od saznanja da rade bez sistema automatskog zaustavljanja reaktora pri njegovom natkritičnom radu, pa čak tog dana i bez uređaja koji to samo signaliziraju. Rukovodilac projekta je mladim atomistima odobrio rad na reaktoru i pored njihovog upozorenja o tim nedostacima.

USRED EKSPERIMENTA OSETIO SE MIRIS OZONA

A onda, odjednom, usred eksperimenta osetio se jak miris ozona. Atomisti su znali da se on stvara kao posledica dejstva zračenja na kiseonik u vazduhu, pa su, shvativši da se nalaze u zoni prevelikog radioaktivnog zračenja, odmah zaustavili rad reaktora i napustili objekat. Ubrzo se saznalo da se emitovano zračenje nije moglo izmeriti nijednim instrumentom u Vinči, te se opravdano pretpostavilo da su doze kojima su bili izloženi eksperimentatori bile smrtonosne.

Foto: Milena Đorđević

Šestoro ozračenih uz lekarsku pratnju specijalnim avionom prebačeno je u Pariz, u bolnicu „Kiri” u ulici Omon (Rue Lhomond), u blizini Luksemburškog parka. Tačne doze primljene radijacije izmerene su im već narednog jutra u „Sakleu” (Saclay), u novom nuklearnom centru u južnom pariskom predgrađu (433, 422, 415, 410, 320 i 205 jedinica rem – Röntgen equivalent man – rendgena po čoveku). Sledilo je uzimanje uzoraka koštane srži, a zatim transfuzija krvi direktno od davalaca.

PRVI PUT U ISTORIJI MEDICINE

Sve su to bile pripreme za ono zbog čega su došli u Pariz, za ono što će im spasti živote i što će u istoriji medicine prvi put nad njima biti primenjeno: transplatacija zdrave koštane srži koja će zameniti njihovu, uništenu radijacijom, koja više nije bila u stanju da proizvodi krvne ćelije.

Foto: Profimedia/Corbis

Ali s druge strane, trebalo je naći davaoce. Najjednostavnije je bilo da se u bolničkoj kartoteci pronađu imena dobrovoljnih davalaca krvi koji imaju iste krvne grupe kao i oboleli atomisti i da im se objasni šta se od njih traži. Naravno, trebalo ih je upoznati i sa mogućim posledicama po njihovo zdravlje, pa čak i sa pitanjem da li će uopšte preživeti vađenje koštane srži, kao i sa činjenicom da tadašnja medicina nije za to imala odgovor.

AUTOMEHANIČAR, MAJKA, SLUŽBENIK, LEKAR

Ali ljudski motivi bili su jači od ovih nepoznanica. Remon Kastalje, automehaničar, otac dvoje dece; Marsel Pabijon, službenik, otac troje dece; Odet Dragi, domaćica, majka četvoro dece; Alber Biron, službenik, Španac oženjen Francuskinjom, otac dvoje dece i Leon Švarcenberg, lekar iz tima koji je lečio ozračene atomiste u bolnici „Kiri”, otac dvoje dece – pristali su, svesni mogućih posledica da budu dobrovoljni davaoci koštane srži (šesti davalac nije bio potreban jer primljena doza kod atomiste Bogojevića od 205 rem nije zahtevala transplataciju).

Foto: Promo

Prve transplatacije koštane srži kod ljudi na svetu izveli su, dakle, lekari bolnice „Kiri”: prof. Žorž Mate i dr Anri Žame, uz asistenciju dr Remona Lataržea i dr Žan Fransoa Diplana, kao i lekara iz Beograda: dr Branislava Pendića, dr Zorana Đukića i dr Danice Kalić.

Koštanu srž uzimao je od davaoca koji su bili pod anstezijom prof. Mate (više punkcija iz središta grudne i bedrene kosti), a u vene svesnih primaoca ubrizgavao ju je dr Žime. Prvi kome je presađena koštana srž bio je Radojko Maksić. Bilo je to u utorak, 11. novembra 1958. godine. Istog dana koštana srž presađena je i njegovom kolegi Životi Vraniću. Nažalost, primljena doza radijacije kod Vranića bila je izuzetno visoka (433 rem), tako da mu zdrava koštana srž snažnog Remona nije mogla pomoći – preminuo je pet dana kasnije.

VOZOM KUĆI SA LEČENJA

Ostalo troje atomista uspešno je primilo koštanu srž, pa su se njih petoro, posle četvoromesečnog lečenja u Parizu, 16. februara 1959. godine vratili vozom u Beograd.

Rukovodstvo Instituta u Vinči i sam državni vrh prihvatili su zatim stručnu pomoć Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) za osposobljavanje reaktora RB za bezbedan rad. Dalje upravljanje reaktorom bilo je daljinsko, a on se mogao pustiti u rad samo ukoliko su svi sigurnosni sistemi bili uključeni.

Foto: www.reddit.com/TimbersRanger

Prof. Žorž Mate (Georges Mathé) bio je jedan od najvećih svetskih onkologa, poznat i po tome što je prvi na svetu izvršio transplataciju koštane srži. Godine 1961. osnovao je Specijalistički onkološki centar „Pol Brus” (Paul Brousse) u pariskom predgrađu Vilžuif (Villejuif). Posle lečenja atomista iz Vinče ostao je veliki prijatelj Jugoslavije i Srbije.

ČLAN SRPSKE AKADEMIJE NAUKA

Godine 1981. izabran je za inostranog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, 1990. bio je u najužem izboru za Nobelovu nagradu, a od 1993. do 2000. godine bio je saradnik KBC-a „Bežanijska kosa”, gde je učestvovao u lečenju najtežih pacijenata, nesebično prenoseći znanje i iskustvo našim lekarima. „Dolazio je u proseku jednom mesečno, a svoje usluge nije naplaćivao. U vreme sankcija i bombardovanja organizovao je i besplatnu dostavu citostatika ovoj ustanovi”, seća se tih susreta prof. dr Vladimir Kovčin, Mateov učenik, danas poznati i priznati onkolog.

Foto: Milena Đorđević

DOKTOR KOJI JE ZADUŽIO SRBE PREMINUO NA DAN AKCIDENTA

U znak zahvalnosti novi onkološki centar na Bežanijskoj kosi nosi ime profesora Matea. Preminuo je u svojoj 88. godini 15. oktobra 2010. godine, na isti dan kada se desio „Vinča akcident”.

Profesor Kovčin pokrenuo je inicijativu da se jedna ulica u Beogradu nazove po profesoru Žoržu Mateu.

Posle prekomerne ozračenosti i uspešne transplatacije koštane srži, lekari nisu dozvolili tada mladom atomskom fizičaru Radojku Maksiću povratak u Nuklearni institut u Vinči. Ipak, čovek kome je prvom na svetu transplatirana koštana srž, proveo je ceo svoj radni vek na poslovima vezanim za bezbedno istraživanje i korišćenje atomske energije u mirnodopske svrhe.

DOŽIVOTNE VEZE

Vezu sa profesorom Mateom i francuskim davaocima koštane srži nikada nije prekidao. Sa prof. dr Vladimirom Kovčinom, direktorom Onkološkog centra na Bežanijskoj kosi u Beogradu, bio je 2008. godine gost profesora Matea u Vilžuifu, na proslavi 50-godišnjice prve na svetu transplatacije koštane srži.

Prvu na svetu transplataciju koštane srži izvršio je profesor Mate Radojku Maksiću 11. novembra 1958. godine, na francuski državni praznik, Dan primirja u Prvom svetskom ratu.

Otac dr Matea borio se 1918. godine zajedno sa srpskim vojnicima na Solunskom frontu.

(Telegraf.rs / Izvor: nationalgeographic.com)