Naša Marija je krenula autobusom iz Kragujevca za Bor, i već na stanici shvatila neverovatnu stvar! (FOTO)

Autobuska stanica je slika jednog grada i često putnici koji su samo na proputovanju o nekoj varoši saznaju po onome što su videli dok je autobus stajao na peronu. Srpske autobuske stanice su uglavnom tužna mesta. Za jedno popodne videla sam ih pet na putu od Kragujevca do Bora- kragujevačku, jagodinsku, paraćinsku, boljevačku i borsku.

DERU NAS NA PERONSKIM KARTAMA: U Nišu je preskupa, košta ko polovina karte do Beograda, a evo kakva je cifra u drugim gradovima

Preporučujemo

Autobuska u Kragujevcu nije onakva kakvu bi trebalo da ima četvrti po veličini grad u Srbiji, i to se priča bar 15 godina. Deluje kao stanica u omanjoj varoši. S obzirom šta se sve dešavalo, dobro je što uopšte postoji. Stanica nije radila više od godinu i po dana, počev od kraja 2013. zbog štrajka radnika. Putnici su tada za autobusima bezglavo jurili po okolnim ulicama, a gosti Kragujevca nisu mogli da veruju da ne postoji mesto gde mogu da pitaju za vreme polaska. Sada sve funkcioniše.

Foto: Telegraf

Problem je samo što stanica nema svoj sajt, a internet pretragom se može naći nekoliko brojeva telefona, pa putnik mora sve da ih poziva dok ne pozove pravi broj.

Foto: Telegraf

Na putu ka Boru presedam u Jagodini. Stanica je stara, ali ulickana. Čekaonica sa šalterima je renovirana pre par godina, perfektno je sređena i čista, sa ljubaznim osobljem koje se javlja na telefon nakon što dva puta zazvoni. Stanica je spolja tako čista, da kad stignem u Jagodinu opsesivno piljim ne bih li negde našla bačen opušak ili neki papirić. Nemoguće je.

Foto: Telegraf

Postoje kante za đubre i one za opuške. Kasnije saznajem i zašto je čisto, a i vidim to, jedna čistačica na sat- dva obilazi prostor s metlom. Na stanici postoji kafanica, a zamerka je da nema trafike ka kojoj bi putnik mogao da kupi vodu, maramice ili neki keks da prevari glad. Mora se ići na obližnju pumpu ili u potragu za prodavnicom.

Foto: Telegraf

Sledeća stanica je paraćinska. Tužno mesto, prefarbano u belo i ljubičasto, što ne popravlja raspoloženje. Kafana zatvorena, kroz izloge se vide stolovi i stolice koji kao da su donešeni iz vremeplova. Nema trafika. Zapravo, svi lokali su zatvoreni.

Foto: Telegraf

Kondukterka iz mog autobusa šalje me u prodavnicu preko puta. Ne rizikujem da zakasnim i ostanem ovde. Kafemat nije radio, bar kad sam ja tamo bila. Klupe su cele, svuda su kantice za đubre, a stanica je očišćena.

Foto: Telegraf

Na mom putu do Bora stižem u Boljevac i upoznajem ga samo gledajući stanicu par minuta sa perona. Malo mesto, mala stanica. "Okrpljena" za osnovne potrebe, obnovljena biletarnica, kante betonske i poluprazne. Ovakve stanice podsećaju na vreme kada se ili imalo više para ili su gradski oci više brinuli.

Foto: Telegraf

Kraj zgrade, sklonjene da ne smetaju, su trafike koje niko više ne iznajmljuje. Neke su vrlo očuvane, ali očigledno da u se u Boljevcu nikome ne isplati da ih zakupi. Sada služe za lepljenje umrlica. Iz autobusa vidim da na stanici postoji kafana, ali od nekog cveća u izlogu se ne vidi radi li.

Foto: Telegraf

I nakon par sati putovanja iz Kragujevca stižem u Bor. I ova stanica ima problematičnu istoriju kao kragujevačka, tri godine nije radila. Privatizovana je, malo utegnuta i sada funkcioniše. Sa perona se ulazi u prostor sa dva šaltera od PVC-a i drvenim klupama u čekaonicu. Vrata toaleta su od OSB ploče i deluje čisto.

Foto: Telegraf

U Boru saznajem da imaju još jednu stanicu, koja je sasvim nova. Pitam Borane kako biraju na koju će, kažu da najpre izaberu prevoznika, pa stanicu. Pitam i šaltersku službenicu na ovoj "staroj" stanici na koju sam stigla.

Foto: Telegraf

- Mi za naše prevoznike prodajemo karte, a ako hoćete za polaske drugih prevoznika onda idete na tu drugu stanicu- objašnjava mi ljubazna službenica. To znači da za Beograd recimo, postoje polasci sa obe stanice, ali ih voze različiti prevoznici. Putnik mora da nađe polazak koji mu odgovara, da proveri ko je prevoznik, pa onda proveri na koju od dve stanice dolazi taj prevoznik. Iako posetiocima Bora ovo deluje malo zbunjujuće, Borani kažu da su se privikli i tačno znaju ko vozi sa koje stanice.

Mnogo autobuskuh stanica u Srbiji je značajno propalo još do privatizacija, a onda su neke dodatno urnisane neuspešnim privatizacijama, štrajkovima, sudskim procesima. Privatnici bi nakon kupovine uglavnom utegli samo šta se mora.

(Marija Raca)