ĐINĐIĆ JE IMAO DOGOVOR S PUTINOM, a onda je ubijen: Zoranov kum otkrio detalje srpsko-ruskog plana

Zoran Đinđić se sa Putinom dogovorio da sve što proizvedemo u poljoprivredi izvezemo u Rusiju i da nam oni plate u robi, nafti i naftnim derivatima, tvrdi kum pokojnog premijera Dragoljub Marković, u intervjuu za "Ekspres". Sve je krenulo sjajno, čak su i prvi transporti otišli u Moskvu, a onda je Zoran nestao i sve je stalo, rekao je Marković i dodao: Da smo uspeli, Srbija bi danas bila bogata zemlja. Ali možda nije kasno za taj projekat.

Tim Ðinđićeve ćerke radiće pri kabinetu premijerke

Preporučujemo

Prenosimo deo intervjua:

Šta ste Vi kao savetnik predložili Zoranu Đinđiću?

– Moja ideja je bila da svako poljoprivredno gazdinstvo koje se registruje ima šansu da dođe na rusko tržište preko robnih rezervi koje će da naprave javno preduzeće, majku-firmu koja će da radi barter sa ruskim “Gaspromom”, tako što će svaki poljoprivrednik koji proizvodi paprike iz Leskovca, višnje iz ovih naših krajeva i tako dalje, čak i maline na kraju krajeva, moći da proda tom preduzeću koje će biti neprofitabilno i koje će da isporučuje hranu za Rusku Federaciju. Mi ćemo tom robom da plaćamo energente – gas, gotove naftne derivate i sirovu naftu. Svako domaćinstvo ima šansu. Čak smo dobili mogućnost da idu i cepane svinjske polutke koje iz Srbije nisu izlazile, pa, recimo, jedno sedamdeset godina pre toga. Putin je došao tada kod Zorana u kancelariju u kratku posetu i posle toga kreće formatiranje. Tada je bila savezna država Srbija i Crna Gora. Saša Vitošević je bio savezni ministar poljoprivrede i počnu da se organizuju poljoprivredne stanice koje će već da rade otkup proizvoda, sve to krene. Onda su Zoran i tadašnji ministar poljoprivrede Srbije Stojan Jeftić otišli kod Putina na dogovor o detaljima za taj posao. Jer moja ideja je bila da svako domaćinstvo počne da oseća boljitak. Danas imaš situaciju da boljitak od malina imaju samo ljudi koji imaju hladnjače. Boljitak od mesa nemaju stočari nego imaju samo klaničari. Moja ideja je bila ta, ali ne tako što sam ja voleo samo da srpska poljoprivreda krene, nego je ideja bila da se novac slije masovno u srpska domaćinstva i da na taj način izađemo iz začaranog kruga siromaštva. Mislim da je otišla samo jedna tura i da se posle toga stalo iz nekih čudnih razloga, a posle toga je Zoran nestao i ceo projekat je stao. I sada, dok ovo pričam, razmišljam – baš je čudno da me niko nikad ništa nije pitao o tom projektu, jer ja i danas mislim da je to projekat koji možda treba da bude na stolu.

Printskrin: Youtube/Modern Serbia

Znači, te bi firme direktno poslovale sa “Gaspromom”? Kako je zamišljeno da to izgleda u praksi?

– Tako je… A da se to plaća poljoprivrednicima u barteru sa robom koju ćemo dobijati od Rusa, a to je nafta. Ti predaš šargarepu i dobiješ bonove za naftu. Ti predaš papriku i dobiješ bonove ili vaučere, nebitno, za veštačko đubrivo, i tako dalje. Daš kukuruz, dobiješ veštačko đubrivo, i na taj način mu skineš sve ostale troškove, a ostalo je na tržištu. To je bila ideja. Danas je situacija bolja nego ikada da se taj posao uradi, zato što mislim da mi nikada nismo imali bolje odnose sa Rusijom nego danas. Ali ne znam, da bi se ostvario taj projekat, potrebna je jedna snažna vlada sa organizacijom koja mora da bude na ozbiljnom nivou, da je korupcija nešto što je potpuno isključeno iz tog posla. Tada je neko pričao o ideji koju je posle Toma Nikolić imao – hajde da se pravi kanal kroz Moravu da se spoji sa Solunom. Ja sam imao drugu ideju – hajde da napravimo međunarodni projekat, da se napravi brza pruga koja će da spoji Beograd sa Jagodinom, Nišom, Leskovcem i Vranjem i onda će dalje izlazak na Solun da bude puno lakši, ali naravno da od toga nema ništa. Mislim da je ova pruga, koja će sada da se radi između Beograda i Budimpešte, nešto što će da otvori Srbiji put u Evropu i stizaće ljudi iz Evrope za dva sata do Beograda. To je odlično, ali mislim da je podjednako isto toliko važna i brza pruga koja će da spoji Beograd sa jugom Srbije. Kao što je autoput žila kucavica Beograd-Niš-Solun, to bi trebalo da bude i pruga, ali ja naravno nemam više ni kontakte ni uticaja i ovo što govorim je nešto suvišno.

Foto: Tanjug/Dragan Antonic

I šta ste od svega toga uradili?

– Sve je stalo kad više nije bilo Zorana. Ja sam onda i otišao iz celog tog ambijenta. Kasnije su došli ljudi sa kojima nisam imao kontakt, koji nisu imali vremena da čuju. Znaš, to je posao za čitavu vladu, nije to samo za ministarstvo. Mi smo tada, na moju inicijativu, osnovali i Fond za razvoj koji bi, u okviru tog plana razmene hrane za gas, omogućio domaćinstvima koja nemaju taj takozvani startap, da dobiju bespovratne kredite. Moj plan je bio da svakodnevno ide maršrutni voz za Podmoskovlje. To je posao koji za četiri, pet godina može da donese ozbiljan preporod celom društvu. Moj san je bio da Srbija postane najveći poljoprivredni proizvođač u ovom delu sveta. Zamisli da imamo sve energente. Ne mislim samo na gas. Mislim na sirovu naftu, na naftne derivate, na sve što Rusija može da da. To je bilo dobro shvaćeno na početku Zoranove vlade. To je bio nacionalni projekat. Zato je Putin dolazio. Zato se išlo kod Putina na pregovore. Stalno sam ponavljao da ne treba Rusima da nudimo samo kukuruz i pšenicu jer će to oni i sami proizvesti. Treba im nuditi i svinjske polutke, voćarske proizvode, povrtarske. Da nemamo situaciju da Mačvanski region zavisi od prodaje koju ima samo na tezgama, nego da to ide organizovano, da imamo milion ugovora, da se sve to elektronski prati. Verovao sam da ćemo, ako uspemo, za deset godina biti veći proizvođači od Danske. Zamisli koliko putera može da pojede jedna Moskva na dan ili jedno Podmoskovlje? Da je to zaživelo, definitivno bismo izašli iz kruga siromaštva.

(Telegraf.rs/Ekspres)