Na putu sam više od 200 dana godišnje, a violina stara 200 godina uvek ide sa mnom: Stefan Milenković o stvarima u Srbiji koje mu najviše fale (VIDEO)

Najpoznatiji srpski violinista Stefan Milenković u četvrtak, 23. avgusta nastupio je na koncertu povodom 60 godina postojanja RTS-a sa simfonijskim orkestrom, a publika ga je nagradila gromoglasnim aplauzom.

Preporučujemo

Stefan Milenković planira niz humanitarnih koncerata u Americi (VIDEO)

Stefan se za Telegraf prisetio svojih prvih pojavljivanja na televiziji, otkrio da mu u Beogradu jako nedostaje reform torta kao i da u svakom studentu vidi neku svoju osobinu.

• Sećate li se kada ste se prvi put pojavili na malom ekranu?

To je bilo zaista davno. Imao sam sedam ili osam godina kada su me obukli u Mocarta i onda sam ja dirigovao. Pretvarao sam se da dirigujem uz neku simfoniju Mocarta i to je bio moj prvi nastup na RTS-u.  A oni su za tu priliku meni sašili taj jedan frak u stilu 17. veka, koji sam posle i koristio na koncertima.

• Koliko često dolazite u Srbiju?

Dva, tri puta godišnje. Nije uvek javno. Ovo je sada onako ultra javno, ali često dođem da vidim majku, oca...

• Čega se najviše zaželite iz Beograda?

To nije jedna stvar, nego kombinacija stvari. Uopšte osećaja u Beogradu, ljudi, mog društva starog.

Stefan Milenković, Foto: ATA Images

• A reform torta?

Pa jeste. To je strašno. Obično je jedem jedem jednom u šest meseci, inače bih morao da plaćam kad letim avionom dodatne kilograme, ne samo za torbu, već i za mene (smeh).

• Kakav je zajednički život sa suprugom? Planirate li proširenje porodice?

To je nešto o čemu sigurno razmišljamo. Ja sam zaista imao takav ritam da familija nije kompatibilna sa tim. Na putu sam skoro dvesta dana u godini i ovo je sada kraj turneje od skoro sedam nedelja. Tako da to nije tradicionalni način života i samim tim tradicionalna familija ranije nije bila moguća.

• Kako čovek može da se navikne na to da je 200 dana godišnje na putu? Gde se pronalazi snaga da se tako živi?

To je navika, malo i rutina, pa i vaš karakter. Ja sam tako odrastao, tako da sam se još kao mali otkinuo, otcepio od tog osećaja da imam jedan dom kome se stalno vraćam. Jednostavno sam morao da to stavim u neki drugi odeljak, inače bi stano nešto falilo. Treba biti nomad u duši da biste živeli tako. Kad volite ono što radite, shvatite da je sastavni deo naše profesije da se putuje stalno. Nije lako uopšte. Održavam se nekako, bavim se jogom, trčim. Trudim se da budem u formi, jer um stalno uzima nešto od vas.

Stefan Milenković, Foto: ATA Images

• Da li vam se ikada dogodilo da vam se u transportu zagubi violina ili nešto od stvari za nastup bez kojih ne možete?

Violina ne, zato što violina uvek ide sa mnom. Hvala Bogu! Mada, moram da priznam da su neke kompanije u poslednje vreme postale vrlo rigorozne, pa kad vidim da mi prilaze da vide šta nosim, odmah me stres hvata, jer se govori se o neprocenjivim vrednostima - o violini staroj 200 ili 300 godina, koja je kao da nosite Mona Lizu. Ne može da ide dole u prtljag. Malo, malo, pa se čuje neka horor priča da je neka vredna violina smrskana, to je kao da uništite neko Mikelanđelovo delo zauvek. Generalno nisam imao tih problema, ali se zato moja torba sa stvarima gubi veoma često (smeh).

Stefan Milenković, Foto: ATA Images

• Da li ste nekada dali nekome da zasvira na vašoj violini?

Da. Ona jeste deo mene, produžetak mene, ali ne u smislu da ne sme niko da je pipne, nisam posesivan i fobičan. Često volim da je studenti probaju, da neki moj kolega proba, to je normalno.

• Da li vas neki student podseća na Stefana Milenkovića iz mlađih dana?

Pa, pojave se. Svi mi imamo neke elemente koje delimo, ustvari neke kvalitete. Prepoznajem nešto u svakom studentu. To je možda i princip, odnosno stanovište sa kog predajete - da možete da prepoznate stvari na kojima ste vi radili ili neke nedostatke koje ste uspeli da izgradite u drugima. Nemoguće je ako se ne identifikujete sa drugima, nemoguće je prenositi bilo kakvo znanje.

(Marko Pantić, m.pantić@telegraf.rs)