Mnogo jaka i iskrena priča iz običnog života: Ovako je Momo Kapor opisao čoveka u trećem dobu

Momo Kapor bio je srpski slikar, novinar i književnik čija dela su prevođena na skoro sve svetske jezike. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova.

Mnogi od nas čitali su "Beleške jedne Ane", "Ispovesti", "Unu", "Folirante" i mnoge druge njegove romane i priče. Danas vam predstavljamo Momovu "Pohvalu starosti".

Preporučujemo

>>>Fotografija koja krije najveću tragediju Mome Kapora: Posle nje pala je bomba, a na Moma je legla majka da ga zaštiti. Razneta joj je kičma (FOTO)

"Kad uđete u izvesne godine, što za čoveka vaših godina i nisu neke godine, najpre primećujete da su vam novine sve dalje a ruke sve kraće. Tačnije, što je čovek stariji, slova su mu sve sitnija a problemi sve krupniji. Uputstva za upotrebu lekova, na primer, toliko su sitno štampana da ih mogu, bez lupe, pročitati samo mladi i zdravi, kojima lekovi nisu ni potrebni.

Foto: Wikipedia / Rado Stoyanov

Ipak, mnogi moji vršnjaci kriju svoju ćoravost jer se teško opraštaju od najboljih godina (najboljih, za šta?), što nije moj slučaj. Najveći deo dana tako, provodim tražeći naočare s kojima ću pronaći druge naočare, koje su mi, inače, na čelu.

U kafanama se javljam ljudima sa kojima ne govorim i vidim o kome se radi tek kad počnemo da se ljubimo. Na ulici prolazim pokraj prijatelja bez pozdrava, pa oni misle ili da sam ljut na njih ili da sam se zbog nečega uobrazio. Kako da im objasnim da ih ne vidim baš najjasnije, a da ipak ne mogu da oko vrata obesim tablu s natpisom: JA SAM ĆORAV.

Ipak, ta ćoravost ima i dobre strane: onome ko ne vidi najbolje sve žene su lepe, a svet je neprestano u ružičastoj izmaglici. Srećom, najveći deo života proveo sam po kafanama, pa jelovnike ne moram da čitam: znam ih napamet, od hladnih predjela do potpisa upravnika restorana. Nevolja je jedino kada mi neko naruči škampe na buzaru, a ja u belim pantalonama. Kako očistiti gambora a da ne prsne crvena buzara na pantalone – fleka koja se jedino garantovano vadi makazama. Usput, događaju mi se razna čuda.

Jedanput sam izlazeći iz aviona na aerodromu u Dubaiju, držeći stalno na oku nekog hodžicu sa belim turbanom koji se ukrcao u Beogradu, prošao nekoliko pasoških i carinskih kontrola i našao se (niko ne zna kako i na koji način), na ulazu za avion za Džedu, odakle me je u poslednjem trenutku vratila moja žena, inače stjuardesa.

Foto: Marko Todorović

Naravno, starost ima i svojih velikih prednosti; na plažama ne morate da skačete u more sa smrtonosnih visina, da ronite ili da plivate leptir stilom da biste osvojili nečije srce. Možete mirno da otplivate do prvog čamca i da sve vreme ostanete u vodi držeći se za konopac od sidra. Ne morate da budete ni šarmantni, niti da osvajate mlade lepotice; dovoljno je samo da pomislite da vam mogu biti unuke.

Svakog jutra šetam svog psa Arčija po parku, a niko ne zna da u stvari on vodi mene, a ne ja njega. Šetam tako s njim oko jezera na Adi Ciganliji kad me zaustavi neka postarija dama:

– Momo! – uzviknula je i stala ispred mene.

Posle nekoliko časaka, pošto je utvrdila da je nisam prepoznao, upita me da li znam ko je ona?

– Je li to neki kviz? – pokušavam da se izvadim. – Ako je kviz, šta dobijam ako pogodim?

– Ne, ne… – kazala je dama – hajde, reci mi ko sam.

– Kako, ko si, u pitanju je znači, kriza identiteta. Ideš po svetu i pitaš ljude ko si?

Najzad, ona mi reče svoje ime. Bila je to moja prva ljubav. Razgrnuo sam vreme i ispod njegovih naslaga otkrio drage sivkaste oči iz 1956.

– Ništa se nisi promenila! – kazao sam stavljajući na nos jedne od naočara iz džepa.

– Ti jesi! – rekla je okrećući se na peti i otišla."

(Telegraf.rs/Opanak.net)