Stihovi koji život znače: Jovan Jovanović Zmaj je ostavio jaku poruku mladim generacijama

Pesmu "Svetli grobovi" Jovan Jovanović Zmaj je napisao nedugo posle smrti njegovog dugogodišnjeg prtijatelja Đure Jakšića. U njoj je izrazio veru u napredak, stvaralačka povezanost među generacijama i neuništivost životnih ideala kroz jedinstvo života i smrti, groba i kolevke. Naglasak je pesme na ulozi velikih ljudi u večnoj težnji čovečanstva prema višim ciljevima i njihovi svetli grobovi.

Ljubav velika kao kod Lenke i Laze Kostića: Čika Jova Zmaj je voleo Ružu, a onda ih je zadesila ZLA SUDBINA (FOTO)

Preporučujemo

Jovan Jovanović Zmaj, veliki srpski pesnik, rođen je 6. decembra 1833. godine. Poznat je u dečijem svetu kao čika Jova Zmaj, nesumnjivo je jedan od najomiljenijih i najpopularnijih dečijih pesnika kod nas.

Studirao je pravne nauke i medicinu, a kao lekar radio je u Novom Sadu i širom Vojvodine. U Beogradu je jedno vreme bio dramaturg Narodnog pozorišta, potpredsednik Srpske književne zadruge i počasni član Srpske akademije nauka.

Bio je urednik više književnih i dečijih časopisa i listova, a po jednom od njih dobio je pesnički nadimak Zmaj.

Datum rođenja Jovana Jovanovića obeležava se kao Dan "Zmajevih dečijih igara".

Foto: riznicasrpska.net

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,

Da l’ bejaste vi na groblju kada,

Aj’ na groblju, na golemu?

- Ta uvek smo mi na njemu.

Groblje j’ zemlja kom se hodi;

Groblje j’ voda kom se brodi;

Groblje - vrti i gradine;

Groblje - brda i doline,

Svaka stopa:

Grob do groba.

Groblje j’ spomen doba sviju,

Groblje - knjige što se štiju,

Povesnica svih zemalja,

Starostavnik cara, kralja.

I čitulja viših slika

Izbranika, mučenika,

Od početka pamtiveka,

Sve j’ to groblje -

Al’ je i kolevka.

Nema broja ni imena

U visini zvezdam’ svima,

Kamol’ broja i spomena

U zemljici grobovima!

Milione progutala j’ tama,

Crna tama mnogih tisućleća,

Niko ih se više i ne seća,

— No pogdekom uvek gori sveća.

Il’ je sveća, il’ je ime svetlo,

Il’ su dela koja se ne gase,

Pa redove nedoglednog groblja

Svojim zrakom krase.

Ti grobovi,

Stari, novi,

Oni sjaju

Svakom naraštaju —

Kad se umlje u prošlost udubi

U tamnini da se ne izgubi;

Kad se pustiš u davnine svete

U davnine i svete i klete,

Da ti mis’o puta ne pomete.

To su vatre doglasnice,

Pružajuć’ se iz daljnih eona

U povorci onoj dugoj —

Dostavljajuć’ jedna drugoj

Strujom koja napred leti,

Težeć’ samo jednoj meti.

Pa se tako svetli mlazi –

Pa se vide svetli trazi

Jednog duha raznih doba,

Duha kome nema groba.

— U grob samo sruši kosti,

Strese pep’o koj’ mu smeta

Bržem buju viša leta

K uzvišenoj budućnosti.

Ko s’osvrne da pogledi.

Bistrim okom i pogledom

Na grobove ove svetle,

Povesnice dugim redom,

Mora čuti kako j’ živo,

Kroz vekove, kroz maglinu,

Ded unuku, otac sinu,

Borac borcu dovikiv’o:

"Gde ja stadoh - ti ćeš poći!"

"Što ne mogoh - ti ćeš moći!"

"Kud ja nisam - ti ćeš doći!"

"Što ja počeh - ti produži!"

"Još smo dužni - ti oduži!"

To su zbori, to su glasi

Kojima se prošlost krasi,

Što prodiru kroz svet mračni

Sa grobova onih zračni’,

Spajajući gromkim jekom

I Božanskom silom nekom,

Spajajući vek sa vekom

I čoveka sa čovekom.

Oko svakog svetlog groba

(Baš k’o gore oko zvezda)

Povesnica priča ovo:

Hvatalo se neko kolo,

Kolo mlado, kolo novo,

Nove klice stara nada,

Novo cveće stabla stara,

Duše čiste, srca mlada,

Naslednici svetog žara; —

Tu se sleg’o život mladi

Da se s grobom razgovara.

"I ti pade, dragi brate!"

— "Nisam, deco, vas dok traje!"

"Je l’ ti borba bila teška?"

— "Pokušajte, milina je!"

"Šta si hteo? — kud si poš’o?"

— "Tamo kud se stići mora!"

"Zar je vera tako jaka?"

— "Uvek jača od zlotvora!"

"Malo nas je koj’ bi smeli" —

— "Al’ vas jaka sila kreće!"

"Zar ko može stići celi?"

— "Ko posumnja nikad neće!" –

"A ko behu oni divi

Koji su te napred zvali,

Koji su te ojačali,

Koji su ti krila dali?”

— "To bejahu ideali!

Bez njih nema više leta

Nad oblakom mraka gusta,

Bez njih bi se malaksalo,

Bez njih bi se brzo palo,

Svet bi bio grob bez cveta,

život prazan — mladost pusta!

Oko svakog svetlog groba

Prikuplj’o se život novi,

Naslednici svetlog žara,

Kupili se sokolovi,

Pijuć’ dušom svetle zrake. —

Jest. tako je, braćo draga,

Ti grobovi nisu rake,

Već kolevke novih snaga!

I vama je, jaoj, pao

Stegonoša dičnog stega, —

Al’ je sin’o grobak novi, —

Vi stojite oko njega.

Tu pogleda brat na brata,

P’ onda gore, p’ onda u se;

Grudi dršću, usta ćute,

Ali duše razum’u se.

Da l’ to snaga niče nova? —

— Daruj, Bože, blagoslova,

Da vas združi bratska sloga,

Zavetnike koji s’ kupe

Oko groba Đurinoga!

Jovan Jovanović Zmaj

(Telegraf.rs)