ČETIRI SENKE NAD BALKANOM KOJE SU SVIMA PROMAKLE: Sitnice iz prve epizode na koje niste obratili pažnju (FOTO)

Printskrin: Youtube

Večeras će se od 20 časova na kanalu RTS 1 emitovati druga epizoda serije "Senke nad Balkanom" koja je nakon prve zapalila Srbiju, pa bi jednonedeljno sabiranje utisaka valjalo okončati kratkim ukazivanjem na nekoliko detalja koji su uglavnom većini ljudi promakli, ili čak i ako su bili primećeni, na njih se nije obratila prevelika pažnja i potisnuti su usled obilja uzbubljivih zbivanja povezanih sa suštinom radnje.

Preporučujemo

1. Ratni veterani su prosjačili kao i danas

Kada govorimo o našim Oslobodilačkim ratovima vođenim od jeseni 1912. pa sve do konca 1918. godine, imamo tendenciju da idealizujemo ne samo nas kakvi smo tada kao narod bili, već i našu državu i sve u vezi sa njom. Sve je tada bilo bolje nego sada: zasluge su se nagrađivale, ubistvo i krađa su bili retkost, privrednici su bili mecene i dobrotvori, političari su bili pošteni i časni.

Naravno, čim se malo zagrebe po površini može lako da se ustanovi da ništa od toga nije istina i da se stvari nisu zapravo preterano promenile što se srpskog naroda i njegove države tiče, već samo okolnosti, što spoljašnje što unutrašnje (koje su, razume se, u neprestanoj interakciji jedna sa drugom), u kojima narod i država postoje.

Foto: Promo

Danas živimo u zemlji koja ne vodi računa o svojim ratnim veteranima, kako onima koji su se "dobrovoljno" tukli u ratu u kome "nismo učestvovali", tako i one koji su se tukli u ratu koji se vodio na našoj teritoriji 1999. godine. Većini, koja provodi vreme nostalgično maštajući o "zlatnom dobu" kralja Petra I u kome je teklo med i mleko a cvetale ruže, nije ni na kraj pameti da se naša država isto tako ophodila prema herojima sa Kumanova, Cera, Kolubare i Kajmakčalana.

Zbog toga i jeste važan sam početak prve epizode "Senki na Balkanom". Može se, zapravo, reći da je jedna od prvih tih senki upravo prizor sakatog ratnog veterana koji prosi na ulici a kojeg tumači Admir Šehović. Inspektor Tanasijević, kojeg tumači sam Dragan Bjelogrlić, pita ga: "Kolubara? Kajmakčalan?", na šta veteran odgovora: "Beograd".

Već smo tada počeli da se busamo u grudi zbog govora majora Dragutina Gavrilovića koji je svojim vojnicima rekao da ne moraju da se brinu za svoje živote jer oni više ne postoje, pošto je Vrhovna komanda izbrisala njihov puk iz brojnog stanja. Istovremeno, te ljude koji su se tukli da nam odbrane voljeni grad i zemlju, ponižavali smo tada, a ponižavali bismo i sada. Neke stvari se ne menjaju!

Printskrin: Telegraf

2. Žena je bila direktor banke

Neosporni kvalitet ove serije svakako je realistički i neumiveni prikaz stanja u Kraljevini Jugoslaviji tokom međuratnog perioda (doduše, prva epizoda se odigrava dok se zemlja još uvek zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u periodu koji je prethodio atentatu na Stjepana Radića u Narodnoj skupštini te zavođenju Šestojanuarske diktature kada je naziv države i promenjen).

Drugi kvalitet jeste razbijanje predrasuda koje imamo o tom vremenu. Obe stvari vidimo i u prethodnom detalju o kojem smo pričali, sa sakatim ratnim veteranom koji prosjači, ali razbijanje predrasuda vidimo i iz činjenice da je žena mogla da se popne na vrlo visoki položaj koji je obično bio rezervisan za muškarce: na položaj direktora banke.

Kažemo obično bio rezervisan za muškarce jer je tako bilo, posebno na Balkanu, ali to naše patrijarhalno društvo istovremeno je u većim i otvorenijim gradovima poput Beograda ili Zagreba, patrijarhalno bilo samo na površini: drugim rečima, licemerno. Zapravo, Beograd ni po čemu tokom međuratnog perioda nije zaostajao za ostalim svetskim metropolama.

"Gde ima dima, ima i vatre", ilustracija Rasela Patersona na kojoj je prikazana fleperka, moderna i napredna devojka iz perioda "burnih dvadesetih". Foto: Wikimedia Commons/United States Library of Congress

"Burne dvadesete", kako se taj period naziva, donele su seksualne slobode i velike promene u ponašanju žena u celoj Evropi i Severnoj Americi, pa i šire u civilizovanom svetu, a mnoge od njih su po prvi put došle u priliku da zađu u domen "jačeg pola" i da tom polu pokažu da su po svemu jednake i sposobne kao i on.

Inače, Maju Davidović — inače fleperku (kako su se takve mlade žene zvale), modernu i naprednu, kosmopolitsku rušiteljku patrijarhalnog i zatucanog poretka koja svojim načinom odevanja šokira i sablažnjava dvolične konzervativce — tumači crnogorska glumica Marija Bergam.

3. Podela na karađorđevićevce i obrenovićevce je večita i nema nikakve veze sa tim dinastijama

"Ne daj Bože da se Srbi slože" stara je izreka koja se često može čuti, kao da je u pitanju neka posebna specifičnost vezana samo za nas. Eto, svi su narodi na svetu jedinstveni i složni, samo smo mi večito podeljeni.

Foto: Promo RTS

To je, razume se, potpuna glupost, ali stoji kao činjenice da mi svejedno imamo tendeciju da se kao društvo raspolućujemo na međusobno suprotstavljena stajališta o pitanjima koja imaju sudbonosni karakter. Danas je to dvojba oko Evropske unije ili Rusije, juče smo imali dualizam četnici-partizani, pre toga smo se delili po pitanju podrške dinastijama Obrenović ili Karađorđević, pre toga... Ko će ga znati.

Tako je jedna od senki nad Balkanom i vlasnik kafane "Kod Nišliju" koji na zidu iza šanka drži okačenu pušku, reprodukciju "Kosovke devojke" Uroša Predića, francusku i srpsku zastavu i — portret kralja Milana Obrenovića.

Inspektor Tanasijević ga pita dokle će, "bre", da drži sliku bivšeg kralja u kafani, na šta mu simpatični Niški, kojeg tumači Miloš Samolov, odgovara: "Obrenovići su moji kraljevi. Kitim ja cvetka sa ovi vaši Karađorđevići".

Kralj Milan Obrenović. Foto: Wikipedia/Lumen roma

Dvadeset i pet godina nakon Majskog prevrata i istrebljenja najuglednijih i istaknutijih pristalica ove vladarske kuće, i dalje je bilo onih koji su se tvrdoglavo držali zbačene dinastije. Možemo samo da zamislimo kakva je podela u narodu bila početkom XX veka. Zapravo, ne moramo da zamišljamo ništa, možemo samo da se osvrnemo oko sebe, te da konstatujemo da je raspolućenost našeg društva konstanta koja samo menja oblik.

4. Otpor promenama

Uvek smo se opirali napretku i promenama, koje doživljavamo kao nešto što nam se nameće, bilo sa sa strane bilo iznutra. Nije čak važno ni da je nešto korisno ili beskorisno, otpor prema novom jednostavno mora da postoji (banalni primer: do pre neku godinu, svaka promena izgleda "Fejsbuka" bila je praćena omanjim ustankom srpskog naroda koji je besno pretio da će napustiti tu društvenu mrežu ako se izgled ne vrati na staro).

Slobodan Jovanović i Arčibald Rajs u Presbirou. Foto: Wikipedia/slobodanjovanovic.org

Onaj zaključak sa početka, da se neke stvari ne menjaju, vidi se i u načinu na koji se prekaljeni inspektor Tanasijević odnosi prema svom novom mladom pomoćniku Stanku Pletikosiću iz tehničke policije, kojeg tumači Andrija Kuzmanović.

Našu tehničku policiju dramatično je modernizovao i unapredio dr Arčibald Rajs, a kažu da su neki američki istraživači koji su Evropom putovali proučavajući nove kriminalističke tehnike, ocenili njen rad vrlo visokom ocenom.

Pletikosić je završio Rajsovu školu, doktorirao forenziku u Lozani, ali Tanasijević posprdo i sa prezirom konstatuje da je u tom procesu zaboravio srpski, pošto je ovaj koristio stručne termine da opiše zločin koji se odigrao. Nije mu čak dozvoljeno ni da uzme otiske prstiju. Danas je nezamislivo da se ne uzmu otisci prstiju sa mesta zločina, ali "otisci prstiju" kao metafora i dalje se ne uzimaju.

(O. Š.)