Kako je Andrić opisao nebo nad Beogradom rečima koje ne smemo da zaboravimo

Na današnji dan pre 125 godina rođen je vanvremenski pisac i naš jedini Nobelovac, Ivo Andrić. Zahvaljujući delu "Na Drini ćuprija" i jugoslovenska književnost je dobila međunarodno priznanje, kao što je Andriću donelo Nobelovu nagradu.

ČOVEK IZA HITLERA IMA SVOJU STATUU USRED BEOGRADA: I za to postoji jako dobar razlog (FOTO)

Preporučujemo

Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. godine u mestu Dolu, pored Travnika u Bosni i Hercegovini, a umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Kad je bio mali, jedino zadovoljstvo na putu do kuće od škole, predstavljala mu je jedna knjižara ispred koje bi redovno stao da čita naslove knjiga. Naime, ta knjižara je odredila njegovu budućnost, a samim tim i budućnost jugoslovenske kniževnosti na koju je ostavio ogroman, neizbrisivi trag.

Ivo Andrić je svojom profesijom odavao utisak humaniste i pacifiste, ali bilo je i nečeg kontroverznog u njegovom načinu života.

Naime, iza paravana pisca, njegova diplomatska karijera mnogima je bila nepoznata.

Svi ga znaju kao velikog jugoslovenskog pisaca, Nobelovca i i ambasadora Kraljevine Jugoslavije. Ono što je manje poznato jesu njegovi susreti sa vođom Rajha, Adolfom Hitlerom, podizanje kredita za kupovinu oružja od Nemaca i učestvovanje u potpisivanju Trojnog pakta.

Foto: Wikipedia/Gajdario

Sve u svemu zaista jedinstven čovek u svakom smislu, a kako je i naš grad takav, podsećamo šta je Andrić napisao o Beogradu.

"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo;

i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši;

i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice;

i u proleće kad izgleda da vate i ono, uporedo sa zemljom;

i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima.

Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono ega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude.

Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci.

U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima rujnim maglama.

A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medu rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši.

Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava."

(Telegraf.rs)