Idu pešice linijom Solunskog fronta, a stvari im nose konj i magarac: Dva Francuza i Makedonac pošli na marš uspomena, put dug 240 km (FOTO) (VIDEO)

Francuski diplomata i pisac Emanuel Rember i novinar i istoričar Emanuel Ešt, u pratnji profesionalnog vodića iz Makedonije, Petra Noleva, sa konjem i magarcem, peške su krenuli linijom Solunskog fronta (1915-1918), ali u obratnom pravcu - od Bitolja do Soluna.

Na put dug 240 kilometara, koji su nazvali "marš uspomena", oni su 3. juna krenuli da bi obeležili stogodišnjicu kraja Prvog svetskog rata. Ako sve bude bilo u redu, na cilj bi trebali da stignu za 12 dana. Za to vreme kretaće se izuzetno teškim planinskim terenom na nadmorskoj visini iznad 2.000 metara.

Preporučujemo

- Deo terena je još uvek prekriven snegom. Proći ćemo podnožjem kote 1050, gde će imati priliku da vide bunkere i rovove fronta. Idemo prema Makovu, Rapešu do Budimirca, pa do vraha Kajmakčalana i Spomen kosturnice, a po liniji granice fronta spustićemo se kod Bele Zemlje, Sokola i proboja fronta u Dobrom Polju, zatim preko Kožufa i Đevđelije dalje do Soluna. U dobrom delu teren je dosta loš, posebno u delu Sokola, ali se osećamo spremni - izjavio je na početku "marša uspomena", iskusni planinski vodić iz Bitolja, Petar Nolev.

Dragi je pola života proveo po zatvorima, a sada ima mnogo jaku poruku za mlade (FOTO) (VIDEO)

Oni će ići u suprotnom smeru, od Bitolja ka Solunu Foto: Tv Tera

Oni će na putu dugom 240 kilometara spavati u šatorima, a da bi doživeli autentičnu atmosferu ješće hranu kao što su pre sto godina jeli Solunci. Sa sobom nose i bakarni kotlić u kome će je pripremati.

- Nosimo hranu autentičnu za region kroz koji prolazimo, jela koja su se tada konzumirala. Hleb napravljen od kvasa koji traje deset dana, suvo meso i druge prehrambene proizvode, ali obavezno i rakiju - rekao je Nolev.

Na ideju da krene ratnim stazama Solunaca došao je francuski diplomata Emanuel Rember pijući kafu u jednom lokalu na Širokom Sokaku, poznatoj ulici i šetalištu u Bitolju.

Na konju i magarcu će preći linijom Solunskog fronta Foto: Tv Tera

- Ideja mi se rodila dok sam sedeo na terasi jednog kafića, ovde u Bitolju i u ruci gledao razglednicu iz vremena Solunskog fronta kako vojnici sa magarcima prolaze ovim putem. Izašao sam iz kafića i otišao na francusko groblje u Bitolju gde sam u Muzeju ugledao maketu siluete Fernara Rembera, vojnika istog prezimena kao moje, koje nije često u Francuskoj. Tada sam sebi rekao - moram proći putem kojim je on prošao - rekao je francuski diplomata Emanuel Rember.

Tokom puta, oni će voditi dnevnik u koji će zapisivati doživljaje i utiske, a ti zapisi će potom biti uobličeni u knjigu o Solunskom frontu, ili kako ga Makedonci i Rusi nazivaju "Makedonskom frontu".

Deo puta koji će proći Foto: sdk.mk

- U Francuskoj se još uvek veoma malo zna o ovom frontu, a u Makedoniji mnogo više o borbama koje su se ovde vodile. U udžbenicima u Francuskoj Istočni front ne postoji, možda se navode dva - tri dela o njemu zbog geografske blizine. O Prvom svetskom ratu ima više podataka o bitkama na Severnom frontu. To je izazvalo moju znatiženju. Nadam se da ću mojim sugrađanima oživeti uspomene na žrtve i hrabrost francuskih vojnika koji su se borili na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. To je deo istorije i događaja sa ovih prostora koji su zaboravljeni u Francuskoj - rekao je novinar i istoričar Emanuel Ešt.

Mapa kuda će ići na maršu Foto: Tv Tera

U istorijskim čitankama je zabeleženo da su probojem Solunskog fronta počele operacije za okončanje Prvog svetskog rata i stvaranje zajedničke države južnih Slovena - Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, proglašene u Beogradu 1. decembra 1918. godine.

Na Solunski front srpska vojska je prebačena u proleće 1916. godine, nakon oporavka na Krfu. Sa jedne strane borbene linije su bili francuski, britanski i srpski vojnici, a sa druge su ih, duboko ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski soldati.

Spavaće u šatorima Foto: Tv Tera

Vatreno krštenje srpska vojska je imala te iste godine na Kajmakčalanu, gde je nakon žestokih borbi prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh Nidža planine i grad Bitolj. Nakon toga, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, posebno Engleska da je Solunski front sporedno ratište, došlo je do zatišja koje je uglavnom vladalo od 1916. do septembra 1918. godine. A onda su se u zoru 14. septembra bitke ponovo razbuktale, a juriš srpske vojske ni jedna sila nije mogla da zaustavi.

Epilog te operacije je poznat: kapitulacija Bugarske, Nemačke i Austrougarske, oslobođenje Srbije, prelazak vojske u prekodrinske krajeve i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tako je saveznička pobeda na Solunskom frontu odlučila ishod rata i bila odlučujuća za stvaranje nove države.

Marš bi trebalo da traje 12 dana Foto: Arhiv dnevnik.mk

Tokom četiri ratne godine ovim frontom je prošlo čak pola miliona vojnika iz sedam država, a 200.000 je zauvek ostalo u gudurama makedonskih planina.

Danas, sto godina kasnije, na liniji kojom se protezao front još uvek, kao nemi svedoci istorijske epopeje stoje fortifikacijski objekti, bunkeri, magacini, seoske kuće koje je koristila vojska.

Decenijama su Solunski front i njegovi junaci sa Kajmakčalana, Galičice i Kožufa, planina na kojima su vođene završne bitke, bili inspiracija istoričarima, pesnicima, književnicima, filmadžijama, a danas i turističkim radnicima zbog sve učestalijih poseta potomaka Solunaca sa svih strana sveta koji žele da vide gde su ostavili kosti njihovi predci, dede i pradede.

Solunski front Foto: sdk.mk

SVEDOČENJA

Ogist Alber, francuski oficir za vezu:

"Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar... Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavaju se niz masiv planine kidišući jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju... Sad je najednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče: "Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti..."

Deo puta kojim će proći Foto: Arhiv dnevnik.mk

Franše d Epere, francuski maršal:

"To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine..."

Solunski front Foto: Arhiv dnevnik.mk

Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD:

"Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod je pretrpeo nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo - oni se moraju nagraditi".

Bitke koje su obeležile istoriju Foto: Arhiv dnevnik.mk

Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: "Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!"

(D.J.)