7 APOSTOLA MODERNOG BEOGRADA (3. deo): Kako je Branko Pešić od velegrada preko noći 4. decembra 1970. napravio metropolu (FOTO)

Priču o „apostolima“ modernog Beograda, koja je počela Emilijanom Josimovićem i Živkom Karabiberovićem, a nastavila se Kostom Glavinićem, Ljubom Davidovićem i Vladom Ilićem, danas se u svom trećem i poslednjem poglavlju završava dvojcem koji je gradonačelnikovao tokom druge polovine XX stoleća.

ŠESTI APOSTOL — BRANKO PEŠIĆ (1922-1986)

Preporučujemo

Branko Pešić je rođen u Zemunu 1. oktobra 1922. godine. Stoga, on uslovno rečeno nije „rođeni Beograđanin“ jer je njegova varoš prestonici pripojena tek 1934. godine, negde u vreme kada je završavao osnovnu školu i upisivao Zemunsku gimnaziju, nakon koje je upisao prava na Beogradskom univerzitetu.

Pripadnik tzv. napredne omladine, Pešić je još tokom gimnazijskih dana pristupio Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a studije je napustio nakon Aprilskog rata i sloma zemlje da bi ušao u redove partizanskog pokreta, u kojem će provesti čitav Drugi svetski rat na tlu naše otadžbine (tukao se na Sutjesci, kod Bijeljine 1943. teško je ranjen u stomak, u sklopu 12. vojvođanskog korpusa oslobodio je Beograd i Zemun); o njegovom prvoboračkom statusu svedoči i to što je bio nosilac Partizanske spomenice 1941. Članom Komunističke partije Jugoslavije postao je naredne godine.

Ulični čistači cipela u starom Beogradu. Foto: Arhiva

Nakon rata nije se vratio studijama prava, već je završio Višu političku školu „Đuro Đaković“ i počeo svoj uspon u novoj socijalističkoj administraciji. Jedno vreme član i sekretar Gradskog komiteta Saveza komunista Srbije, predsednik Gradskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, predsednik Skupštine opštine Zemun, bio je i sekretar za robni promet u Izvršnom veću SR Srbije (danas bismo rekli: ministar) i potpredsednik Predsedništva SR Srbije.

Ipak, pamti se po dužnosti na koju je stupio 1964. godine: u pitanju je dužnost predsednika Skupštine grada Beograda, odnosno dužnost gradonačelnika, na kojoj će ostati rekordnih devet godina i 14 dana.

Za njegovog gradonačelnikovanja urađeno je više nego čak i za mandata prethodnog „apostola“ gospodina Vlade Ilića (doduše, imao je i veće mogućnosti zbog industrijalizacije koja je ušla u petu brzinu i drugačijeg ustrojstva zemlje), i jedino je u istorijskoj senci lika i dela Emilijana Josimovića, iako je daleko poznatiji od njega.

Pogled na Beograđanku. Foto: Beoinfo

Odakle uopšte početi sa nabrajanjem njegove zaostavštine? Da li od autoputa koji je uspešno protegao od Bežanijske kose do Autokomande, i dalje? Da li od „Gazele“ preko koje je taj autoput prevučen, i pristupajuće „Mostarske petlje“? Da li od Terazijskog tunela bez koga je nezamisliv saobraćaj u strogom centru današnjeg Beograda? Da li od priprema gradnje Novog železničkog mosta? Da li od radova na Beogradskom železničkom čvoru i „Prokopu“, određenog za novu lokaciju Glavne železničke stanice?

Ili, pak, treba početi od „Beograđanke“ koja se gradila u periodu 1969-1974. (po projektu njegovog imenjaka, arhitekte Branka Pešića, takođe rođenog Zemunca) a koja je danas jedan od simbola Beograda i uz Hram Svetog Save dominantna estetska sila na njegovoj panorami? Ili od Hotela „Jugoslavija“, koji je završen za njegovog mandata? Možda dovršetkom gradnje zgrade Muzeja savremene umetnosti na Ušću?

Ili od šezdeset i šest novih škola? Ili od 86.000 novih stanova i činjenice da je Beograd za njegove vlasti narastao sa 680.000 na skoro milion ljudi? Ili od početka gradnje Zapadne i Istočne kapije? Ili možda od novobeogradskih blokova 45 i 70?

Foto: Marko Todorović

Kulturno-sportskog centra „Pinki“? Hale „Pionir“, danas Hale „Aleksandar Nikolić“? Sportskih centara „Banjica“, „Olimp“, „Šumice“? Uređenja kupališta na Adi Ciganliji? Zatvorenog bazena na Tašmajdanu? Centra za sport i rekreaciju „25. maj“ izgrađenog 1973. godine i svečano otvorenog od strane Josipa Broza, na kojem je naredne godine održano prvo Svetsko prvenstvo u sportovima na vodi, a koji danas nosi naziv po Milanu Galetu Muškatiroviću, jednom od najboljih vaterpolskih golmana svih vremena koji je sa Partizanom tri puta kao kapiten bio prvak Evrope?

Kako je uspeo da uradi toliko toga, da naš život bez njegovog dela učini nezamislivim? Okružio se stručnjacima. „Od Skupštine grada Beograda napravio je mravinjak u kome je svaki mrav bio poštovan, a viđene partijske cvrčke zvao je samo na proslave“, kaže zemunski hroničar Branko Najhold, citirajući jednog Pešićevog bliskog saradnika. Radio je danonoćno. Preuzimao je odgovornost. Cenio je projektante i borio se srčano za svaki njihov projekat koji je smatrao bitnim. Trpeo je udare i političara i građana koji nisu uvek shvatali njegovu viziju.

Žučnu raspravu oko „Mostarske petlje“ na Urbanističkoj komisiji 1967. godine prekinuo je i uperio prst u projekat Branislava Jovina i Jovana Katanića, rekavši: „Biram ovaj projekat, ali pod jednim uslovom: postavićemo tri bandere na Guberevcu: jednu za tebe Brano, drugu za Jocu, a treću za mene. Ako petlja 1970. ne bude valjala, sva trojica ćemo da visimo“.

Mostarska petlja. Foto: Milena Đorđević

Zatim su otišli u SIV kod Kardelja koji je odobravao savezna sredstva za autoput kroz Beograd, ali je ovaj odbio da da pare za širinu puta od 11,5 metara (jer ni Zagreb ni Ljubljana nisu imali toliko). Pešić je skočio i rekao: „Idemo. Nema tih para koje Branko Pešić neće nabaviti za Beograd. Idi ti, Brano, i crtaj, sve ostalo je moja briga“. Jovin ne zna kako je Pešić došao do tih novaca, ali je ovaj izgleda otišao pravo na izvor, kod Tita, i sredio „leks specijalis“.

No, ne lezi vraže, tu nije bio kraj njegovih muka. Tamo gde je danas petlja na Autokomandi, bile su stare kasarne u vlasništvu JNA. Zapuca tako jednog dana Pešić kod generala Ivana Gošnjaka i ponudi mu 43 hektara zemlje u Makišu u zamenu za tih 10 ari placa, samo da se vojska skloni. Ovaj ga izbaci iz kancerije!

Pešić, šta će — kud će, opet se posluži lukavstvom: pri poseti holandske kraljice, u njenom prisustvu, stane na sav glas da hvali Tita zato što mu ovaj tobož pomaže u gradnji prestonice. Maršal kaže: „Šta god ti treba, ja ću ti pomoći“. Sutradan Pešić piše pismo Brozu i uvijeno prepričava svoj razgovor sa Gošnjakom. Ovaj odgovara: „Sve je sređeno“.

Branko Pešić i njegova „Gazela“. Foto: Profimedia/Alamy, Wikimedia/Vujcic

A kada su „Gazela“ i „Mostar“ napokon počeli da se grade, građani su negodovali i smatrali da je šest traka u oba smera previše “jer nema toliko automobila u Srbiji, niti toliko potreba [...] potrošene su silne narodne pare [a da nisu] mogao je narod da živi bolje“. Navodno ga je neki ljutiti građanin čak i tužio zbog toga pa je pokrenut i predistražni postupak! Hej! Zar taj ludi Pešić da gradi takvu petlju, a u Beogradu samo 27.000 automobila! Danas znamo da je taj čovek bio vizionar, ali eto, tada to mnogima nije bilo očigledno.

Elem, sve to, skupa sa Terazijskim tunelom, otvoreno je 4. decembra 1970. godine u prisustvu Broza koji je rekao da „lepota ’Gazele’ prevazilazi sve što je video obilazeći Evropu“, pa se danas često može čuti da je „Beograd preko noći postao metropola“, zbog istovremenog otvaranja tih četiri-pet kapitalnih infrastrukturnih objekata (neko je zbog toga Pešića jednom nazvao "Perikle iz Zemuna"). Ondašnja štampa je davala opsežne instrukcije građanstvu kako da koristi nove saobraćajnice, a „Večernje Novosti“ su pisale: „Pazite na saobraćajne znake, inače — lutanje je zagarantovano!“

Postoji i anegdota nevezana za Pešića, koja kaže da su se Tito i Jovanka najduže zadržali u prvom dragstoru u podzemnom prolazu između Nušićeve i tada Moše Pijade. Navodno je Jovanka htela da isproba neko jelo iz automata, pa se Tito pipnuo po džepu i razočarano rekao: „Ne može, nemam sitno“. Onda je intervenisao direktor preduzeća koje je automat postavilo.

Terazijski tunel. Foto: Telegraf

Od načina na koji je došao do para za autoput, „Gazelu“, „Mostarsku petlju“ i petlju na Autokomandi, možda je još luđa priča koja se ticala velike trafo-stanice za koju nisu postojala sredstva. Branko se doseti, pa sa najbližim saradnicima skuje zaveru: svakoga dana na po dva-tri sata počne da isključuje struju Dedinju.

Prođe skoro nedelju dana tako, kad, zove ga Kardelj i pita: „Branko, šta je to, ne možemo više ovako. Stalno nam nestaje struja“. Ovaj mu odgovara: „Ma znam, evo mučimo se, zvao sam i direktora Elektrodistribucije i ne vredi. Mi pustimo, al' je slab napon i puca. Imamo u planu tu trafo-stanicu, međutim, ne vredi, ne možemo da izguramo, nemamo para dovoljno“. Sutradan prima poziv od Krste Crvenkovskog, tada člana Saveta federacije i potpredsednika Predsedništva SFR Jugoslavije, koji mu kaže: „'Ajde, reci koliko treba“.

Pešić se pamti i po drugim stvarima. Voleo je da zapeva bećarac, voleo je tamburaše i kafanu ali u njoj nikada nije pio alkohol već samo sok od jabuke, voleo je kolo, preferans. Srce je operisao u Beogradu, odbivši da ode u inostranstvu, jer je on „Beograđanin i operisaće se u Beogradu“. Svakoga jutra bi na stanicama kupio smrknute putnike kojima je autobus ispred nosa pobegao, i nudio im prevoz. Pa bi se onda sa njima lepo ispričao i čuo glas naroda, čuo šta ljudima nedostaje, a možda dobio i neku novu ideju.

Branko Pešić, najbolji gradonačelnik kojeg je Beograd ikada imao. Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević

Nije koristio ni službeni automobil niti vozača na kojeg je imao pravo, već vlastita vozila („pežo 504“, kasnije „opel askonu“) niti se okoristio funkcijom na bilo koji način, pa je čak i njegova majka u to vreme živela od prodaje ruža na pijaci; toliko ju je voleo i poštovao da je, kada je umrla, ispoštovao njenu želju i uradio za visokog partijskog funkcionera nezamislivu stvar: zvao je sveštenika. „Bio je iskreni komunista, onaj bez dogmi“, bio je čovek koga „vlast nikada nije opila“, kaže Najhold.

Čuvena je priča da su ga noću nesnosni žitelji Beograda zvali i zbog potpuno banalnih stvari, kada bi im recimo procureo plafon u soliteru, pa bi onda on lično intervenisao. Njegov sin Lazar se seća da su ljudi, i znanci i neznanci, dolazili zbog stanova, zaposlenja, upisa na fakultet ili školu, intervencije u sudu ili policiji. Prijateljima je govorio: „Ja jesam ovde zbog naroda, tu sam da im pomažem i šta god mogu ja ću da činim“.

Na optužbe da je demagog, da je „u svakoj čorbi mirođija“ i da ne zna bolji način da pomogne vatrogascima nego da im drži merdevine, odgovarao je: „Ako se merdevine ruše, pridržaću ih. Kad se požar ugasi, baš me briga šta ko priča“. Nikada se nije iselio iz očeve kuće u Zemunu, niti je uzeo stan koji je mogao. Govorio je: „Tu sam rođen. Sutra kad ne budem predsednik, neću da se osećam kao tikva bez korena“.

Foto: Wikipedia/Aleksandar Cosic

Strastveno je voleo boks (bivšu očevu kafanu je dao na korišćenje jednom mesnom klubu), a nije prezao ni da se potuče. Dok je bio predsednik Skupštine opštine Zemun, spasao je devojku od četiri nasilnika: trojicu je nokautirao a četvrti mu je pobegao; sutradan su ova trojica došla da mu se izvinjavaju. A jednom je prebio dva čoveka koji su davili milicionera na ulici.

Interesantna je i jedna anegdota vezana za književnika Branu Crnčevića sa kojim bio dobar prijatelj. Naime, Brana je voleo da pije po kafanama pa da razveže jezik i pljuje po visokim funkcionerima. Jednom je zbog toga zaglavio u pritvor, a Pešić ga je izvadio. Sutradan je Crnčević u intervjuu izjavio da obećava da više neće da pije. Pešić je poludeo, pozvao Branu i počeo da se dere na njega: „Kako sada da te vadim iz zatvora. Ovako sam te pravdao bezbednjacima, da si se napio i da nisi imao pojma šta pričaš“.

Njegova desna ruka za sve to vreme, u svojstvu sekretara Skupštine grada, bio je Josif Papić, kažu „jedan od najboljih administratora koje je Srbija videla“.

Sava centar. Foto: Wikipedia/Daniel Aragay

Papić je rođen u čuvenoj jevrejskoj porodici Papo u Višegradu (koju čak i Andrić pominje u svom romanu „Na Drini ćuprija“, a koja je zbog ustaša i Nemaca dodala „-ić“) i bio „društveno-politički radnik“ visokog kalibra sve dok se nije digao protiv onog ustava iz 1974. godine, smatrajući — što se ispostavilo kao tačno — da će ta „konstitucija“ biti pogubna i za Srbiju i za Jugoslaviju, zbog čega je došao u sukob sa Kardeljom i zapečatio svoju karijeru.

SEDMI APOSTOL — ŽIVORAD KOVAČEVIĆ (1930-2011)

Naslednik Branka Pešića bio je Živorad Kovačević, dotadašnji potpredsednik Skupštine grada, koji je sa pozicije predsednika ovog tela narodu kao „gradonačelnik“ Beograda služio u periodu od 1974-1982. godine.

Ovaj rođeni Jagodinac — koji je veći deo svog života proveo u prestonici, u kojoj je završio Šestu mušku gimnaziju pa potom i Visoku novinarsko-diplomatsku školu, koji je magistrirao političke nauke na Berkliju i specijalizovao međunarodne odnose na Harvardu — pokazao se kao više nego dostojna zamena.

Živorad Kovačević, nekadašnji gradonačelnik Beograda, 2011. godine. Foto: Wikimedia Commons/European Movement in Serbia

Tokom njegovoga mandata, za tri godine je podignut Centar „Sava“ kako bi ugostio konferenciju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, sagrađen je Hotel „Interkontinental“, a otpočele su i pripreme za gradnju ili su dovršena naselja „Cerak vinogradi“, „Čukarička padina“, „Novi Dorćol“, „Sava Kovačević“ u Zemunu, „Banjica“, „Medaković“, „Braće Jerković“, novi blokovi na Novom Beogradu, i tako dalje. Time se on najviše i dičio: što je tokom njegovog gradonačelnikovanja u proseku svake godine građeno između 10-12.000 novih stanova.

Pored toga, industriju je počeo da izmešta iz najšireg gradskog kruga pa je tako „Industrija kugličnih ležajeva“ preseljena u Barajevo, gde je za radnike sagrađeno naselje „Gaj“, sa Čukarice je Fabrika šećera preseljena u Padinsku Skelu gde je sagrađeno najmodernije postrojenje (danas je propalo), dok je Industrija trikotaže „Zelengora“ prebačena u Umku.

Nastavilo se sa gradnjom putničkog železničkog čvora i železničke stanice „Prokop“ (doduše, zbog nedostatka saveznih i republičkih sredstava to je često obustavljano), sagrađen je Novi železnički most preko Save na bazi priprema izvršenih pod Pešićem, počelo se sa gradnjom Kliničkog centra, sagrađena je zgrada Vojnomedicinske akademije, izgrađena je Ledena dvoraca SC „Pionir“, dodatno uređene leva obala Save i Ada Ciganlija, podignut spomenik Karađorđu ispred Narodne biblioteke, kao i despotu Stefanu Lazareviću na Kalemegdanu.

Terazijska česma noću. Foto: Wikimedia Commons/Zharcos

Čitaocima će svakako biti interesantno i to, što je upravo gospodin Kovačević inicirao i sproveo u delo vraćanje Terazijske česme na njenu prvobitnu lokaciju. Naime, Beograđani uglavnom zaboravljaju da je 1911. godine ona demontirana i prenetu u portu Topčiderske crkve sa namerom da se na tom mestu podigne jedan drugi spomenik (za koji je Meštrović 1913. izradio „Pobednika“), te da ovaj simbol Terazija, bez koga se ne može zamisliti šetnja preko platoa ispred Hotela „Moskva“, nije bio tu sve do 1975. godine.

Ipak, ni on nije sam mogao sve to da uradi, pa zato koristimo priliku da pomenemo Miljenka Zreleca, njegovog predsednika Izvršnog veća Skupštine grada, koji mu je bio ono što je Pešiću bio Papić — desna ruka.

Za kraj, iako će ovo možda zvučati deplasirano, ne možemo da odolimo a da ne kažemo: neka im je svima večna slava i hvala! Beograd bez njih ne bi bio ono što je danas. Beograd, bez njih, ne bi bio — Beograd.

(O. Š.)