Ubistvo u "Nani" po ugledu na "loša stara vremena": Likvidacijom čuvenog Lakija u istom klubu promenjena je istorija srpskog kriminala

Ubistvo Aleksandra Savkovića (27) u beogradskom klubu "Nana" u nedelju, po svemu je podsetilo na likvidaciju koja se na istom mestu dogodila 24. marta 1990. godine. Tada je smaknut Andrija Lakonjić Laki, čovek čije je ubistvo dovelo do zemljotresa u svetu podzemlja. Lakonjićeva smrt donela je prekretnicu na beogradskom asfaltu i od tog trenutka počinje decenija krvavih obračuna, koja će dugo trajati.

Detalji zločina na Senjaku: Ubijeni je imao dosije debeo za tri života, pogođen profesionalno, direktno u grudi

Preporučujemo

Baš kao i sad, 2017. godine, i pre 27 godina, najpre se začula svađa, a potom i pucnji. Obračun koji se dogodio nešto posle tri časa po ponoći, 24. marta 1990. godine ušao je u istoriju srpskog kriminala kao prvi od 400 nerazjašnjenih likvidacija koje će se kasnije dogoditi u Beogradu.

Andrija Lakonić Laki je bio nerazdvojan prijatelj sa Darkom Ašaninom i Veselinom Veskom Vukotićem. Sva trojica su bili bokseri i žestoki momci sa vrelog asfalta koji su navodno obavljali tajne poslove za državnu bezbednost protiv ljudi koji su označeni kao teroristi i protivnici Jugoslavije.

Upravo su se sva trojica sastala 24. marta 1990. godine da proslave likvidaciju Envera Hadrija u Briselu. Ovo ubistvo navodno je odrađeno po nalogu jugoslovenske tajne policije. Hadri je radio za albanski Sigurimi i američku CIA, a imao je dokumenta kojima je trebalo da diskredituje Slobodana Miloševića i srpski SDB.

Taj posao su briljantno odradili i stoga je bilo van pameti da će se njih trojica te noći sukobiti kada je dobar deo gostiju otišao, a muzika i dalje besomučno treštala.

Prema izjavama svedoka, Laki je, vidno pijan pričao po klubu kako je odlično odradio jedan posao za državu zbog čega je izbila svađa između njega i Vukotića. Začuli su se pucnji iz vatrenog oružja.

Lakonjić je pao već posle prvog. Nije poznato da li je davao znake života, ali je potvrđeno da je ubijen sa dva hica, jedan je ispaljen iz tetejca, a drugi iz malokalibarskog pištolja. To znači da je Lakonića neko overio drugim pucnjem u glavu. Isti izvori dodaju da se to ne čini kada neko puca u afektu, već kada je reč o naručenoj likvidaciji.

Printskrin: Google maps

To bi značilo da je Lakonić mnogo znao i mnogo je o tome trtljao, a što se šefovima SDB nikako nije sviđalo. Dodatak toj teoriji je i to što se u ''Nani'' te noći nalazio i policijski inspektor Miroslav Bižić.

Bilo kako bilo, Ašanin je te noći zatvoren i posle osam meseci pušten jer nije bilo dokaza da je pucao. Veselina Vukotića, drugog osumnjičenog, zatvora je spasao upravo inspektor Bižić, koji ga je sklonio i sutradan mu pomogao da pobegne u inostranstvo. O tome je obavestio kolege u DB, a na suđenju i priznao.

I Ašanina i Bižića vrlo brzo posle toga ubio je nepoznati napadač: Bižića 1996, a Ašanina 1998. godine. Izdat je nalog za Vukotićevo hapšenje, ali on ni do danas nije formalno saslušan o pucnjavi u Nani. Od četvorice učesnika jedini je još živ.

Posle Nane, Beograd je sve više ličio na grad strave i užasa. Naredne dve i po decenije ređale su se likvidacije kriminalnih bosova, biznismena, političara. Za razliku od njih, Veselin Vukotić danas živi u Novom Sadu.

(Telegraf.rs)