Prvi beogradski tramvaj krenuo je 1892. godine i bio je na konjsku vuču: Kladim se da bih njime stigla na vreme na posao

 ≫ 
  • 1

Ušla sam juče u tramvaj i krenula na posao. Dan kao i svaki, samo malo hladniji. U tramvaju, za divno čudo, ima mesta i ja sednem, okrećem glavu ka prozoru i tada se pojavljuje čudan osećaj deža vua koji je od stanice do stanice postajao sve jači.

Imala sam utisak da sam već videla sve ljude koji su prolazili pored tramvaja dok je zastajao na stanici ili na semaforu. A da stvar bude još jezivija, odjednom je i moj deža vu dobio deža vu, jer su mi se svi ti isti ljudi pričinjavali od semafora do semafora, od stanice do stanice, dok nisam shvatila - pa, ja stvarno na svakoj stanici prolazim pored istih lica.

Od konjske vuče do "španaca": Dan kada je Novi Beograd dobio tramvaje (FOTO)

U tom trenutku sam pogledala na sat i shvatila da "sedmica" put od Batutove do Vukovog spomenika prelazi pola sata. Pet stanica, 3,3 kilometra - 30 minuta. Prolaznici koji su lagano šetali tog jutra do pijace ili posla stizali su tramvaj kad god bi zastao, a meni je do Novog Beograda bilo potrebno više od sat vremena vožnje.

Razumela bih da je u pitanju jutarnji špic, tolerisala bih i popodnevni špic, shvatila bih da je bila neka saobraćajna nesreća, da je nestalo struje, da su pali litri kiše, da se pokvarilo vozilo ispred, da je pozlilo putniku, da su kontrolori zaustavili tramvaj da izbace švercera, da je neki bahati Beograđanin upalio sva četiri nasred šina dok skokne po cigare ili burek.

Ali, ne razumem kako je moguće da tramvaj koji ima svoju putanju, kome na šine ne uleću automobili i koga na trasi ne usporavaju autobusi, put koji je predviđeno da pređe za 45 minuta prelazi duplo duže i to u jedan sat posle podne.

Javila sam u jednom trenutku kolegama u redakciji da kasnim na posao i da sam tek kod glavne Železničke stanice. Deset minuta kasnije i dalje nisam prešla most, pomerila sam se jedva do autobuske stanice. Za one koji ne poznaju Beograd, to je odmah iza ćoška.

Pitala sam vozača, kada je napokon stigao do buvljaka na Novom Beogradu, da li je sve u redu sa vozilom i zašto smo mileli 15 kilometara na sat kroz grad. Zavaljen u stolicu, iskosio je glavu ka meni kada je stao na semaforu i rekao "ja nigde ne žurim".

Kada je tramvaj, nekada omiljeni izbor Beograđana, postao najsporije vozilo u gradu? Kada su tramvajske šine izgubile svaki smisao? Zašto mogu brže da dođem do Požarevca nego do Novog Beograda?

Brži je bio onaj na konjsku vuču, Foto: Petar Lazović

Prvi beogradski tramvaj pušten je u saobraćaj 14. oktobra 1892. godine i bio je na konjsku vuču. Kladim se da bih sa njim stigla na vreme na posao.

A, viđali smo i ovakve tramvaje:

(Gorica Avalić/g.avalic@telegraf.rs)

Video: Gužve na hrvatsko-srpskoj granici: Kilometarske kolone

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Dgbg

    3. oktobar 2018 | 10:17

    A izvini sta tu ima novo..il si tek sisla u beograd ili tek sad dosla sebi. Pa 40 godina putujem sve teze i teze kroz ovaj cirkus u kom sam rodjen..

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA