Došli sa svih strana, osvojili Beograd došljaci, a nama se zatro trag: Ovako je poslednji pravi Beograđanin jadikovao što nestaje prestonica kakvu zna

  • 35

Srpska prestonica danas je meka za kosmopolite i raširenih ruku dočekuje sve koji u njega dođu. Zato, biti Beograđanin danas zapravo nema nikakve veze sa mestom rođenja, već sa manirima, kulturom, lokalnim patriotizmom, načinom života i stavom.

Ali, beše jednom neko vreme kada je postojao veliki jaz imeđu starosedelaca i novopridošlih. Doba kada se Beograd intenzivno širio, a u njega se, tražeći sreću, slivao živalj iz svih krajeva Balkana. Od varoši u kojoj su se svi znali, Beli grad se pretočio u gungulu, a na mesto laganih večernjih šetnji po korzou ulicama su potekle reke ljudi koji stalno negde žure.

Mozaik za Hram Svetog Save stiže iz Rusije u septembru: Sve će biti gotovo do obeležavanja 800 godina SPC

Tačno na ovoj tački preloma, pre nešto manje od jednog veka, našao se Jovan Radosni Radić, od milja prozvan poslednji pravi Beograđanin.

Stari dvor pre Drugog svetskog rata. Foto: Wikipedia Commons/digital.nb.rs

Ostareli obućar nevoljan da menja svoje manire, nije bio usamljen u osećaju opasnosti da se pravim Beograđanima izgubi svaki trag u Beogradu.  Kako bi izrazio svoj jad i razlikovao se od svih novih komšija, sa 77 godina, počeo je da se oblači veoma neobično.

Na glavu svakoga jutra stavljao je kapu sa najrazličitijim grbovima i viteškim amblemima, na pleća navlači crni kaput, oblači viteške čakšire, a u rukama nosi neobičan štap i torbu. Sve kako bi ga neko lakše prepoznao i zapamtio.

Jovana nisu mogli da ne prepoznaju Foto: Digitalna biblioteka NBS / "Vreme", 1938.

List "Vreme" je u subotu 15. oktobra 1938. godine, objavio je priču o Jovanu Radosnom Radiću. Starinu su ljudi redovno viđali kako prolazi ulicom pevajući "Aoj, Barno, dobri Barno, šta je tebi dodijalo...".

- Jad jadujem i svakom ga kazujem. Kako da se mi pravi Beograđani ne izgubimo u ovom saboru cele Jugoslavije - počeo je svoje kazivanje Radić obučen u svoju uniformu.

Vračarska „kolonijalno-delikatesna radnja“ u Mutapovoj tokom međuratnog perioda. Foto: Arhiva

Na pitanje kakva je to uniforma, odgovara:

- Ako niste znali, moje je ime Jovan Radosni Radić. Najstariji sam živi beogradski obućar. Ima neko vreme pa srce hoće da mi pukne. Žao mi Beograda, starog Beograda. Eh, sinko, da ti samo znaš kako je teško proći ovim gradom u kome smo se, nekada, svi znali između sebe i bili jedna porodica. Ovo u poslednje vreme, davi me nešto. Došli sa svih strana, osvojili Beograd došljaci, a nama se zatro trag. Kad ulicom idem, moram da ćutim, jer niti koga više znam, niti mene ko zna. Tako mi je u Beogradu, kao tamo u nekoj Bengaliji, za koju sam nešto čuo... I, onda, reših se: nakitiću se ovako odličjima i grbovima, da me kogod zaustavi, ne bi li tako s kim reč mogao progovoriti. Eh, lepo staro vreme, kada je svak svakoga znao, zaustavio na sokaku i progovorio neku. Možda će se još neko ugledati na mene, pa se uniformisati ovako... Ne bi li se mi, stari Beograđani, nekako raspoznali u ovoj golemoj gužbi - njegove su reči.

(Telegraf.rs/011info)

Video: IN MEMORIAM: Dragan Marković Palma

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Zvezda

    1. septembar 2018 | 20:04

    Ja ne znam sta hocete, kada vam dolaze iz unutrasnjosti i ostavljaju pare za kirije, studenti uglavnom, tad vam odgovaraju pridoslice. Lupajte minuse do prekosutra, boli istna.

  • boro

    1. septembar 2018 | 20:30

    Beograd je zadnja rupa u kojoj bi želio živiti

  • merops

    1. septembar 2018 | 21:39

    Starina je bio u pravu MILION POSTO

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA