Baka Anđelka (100) preživela je najstrašnije mučenje u logoru: Sad živi od vage pored koje nepomično sedi kod Starog Merkatora
Skromna i ponosna starica nije želela da se fotografiše naglašavajući da ima mnogo tužnijih i gorih životinih priča u Srbiji
"Braća su bežala pred ratom, mene su odveli u logor Sajmište i nikad ih više nisam videla. Posle godina provedenih na mestu najstrašnijih mučenja i ubistava, vratila sam se na zgarište i pepeo" priča baka Anđelka koja sledeće godine puni 100 godina, a zarađuje za lekove nudeći prolaznicima da se izmere na njenoj vagi.
Mala, obična vaga za merenje telesne težine, a pored nje šćućurena na stepeništu sedi starica čije izborano lice govori o životu punom patnje i bola. Ali ona ne prosi. Ne traži pomoć ni od koga, već sa 99 godina radi. Simboličnih 30 dinara je cena merenja, a na vagu možete stati i više puta ako niste sigurni u brojke koje vidite.
- Radim da uštedim neki dinar za lekove. Šta ću? Da kradem i da otimam neću. Ne želim da mi iko pomaže, ne treba mi sažaljenje. Dokle god budem mogla, boriću se. Živim tu blizu, kod pošte, pa kad mogu dođem i ostanem koliko mi zdravstveno stanje dozvoljava. Staram se i o bolesnom sinu, jer mi je samo on ostao - kaže baka Anđa uzimajući štap spremna da krene jer nevreme preti da joj pokvari "radni dan".
Dok pakuje svoje jastuče, vagu i kokice koje je delila sa golubovima, nastavlja nepoverljivo da priča, jer su joj već komunalni policajci pretili i oduzimali to malo stvari što donese kod pozorišta lutaka "Pinokio" u blizini pijace i starog "Merkatora".
- Za vreme rata sam izgubila porodicu, kuću... sve. Tri moja brata su bežala pred vojskom. Nemci su nam upali jednog dana u porodičnu kuću u rodnom Drvaru, u Bosni i Hercegovini, i odveli roditelje i mene u logor Sajmište... Ne volim nikome ni da pričam o tome, o tim ubistvima koje sam gledala i mučenju, o zloj sudbini. Zastaje i uz dubok uzdah nastavlja:
- Kada sam nekako preživela logor, nisam imala ni šta da obučem. Došla sam na zgarište i pepeo. Eto, to je ostalo od moje rodne kuće. Nikada nisam saznala gde su mi braća ubijena. Nemaju grobove, nemam gde ni sveću da im zapalim. Rešila sam da prodam to zgarište i došla sam 1948. godine u Novi Beograd koji je tek tada počeo da se gradi - priča starica.
Tu je upoznala supruga na čijoj je mladosti, takođe, ostao dubok ožiljak. Njega i njegovu sestru, kaže, majka je ostavila "na božju milost". Ali su se Anđa i on nekako našli, zavoleli se i dobili sina. Pre nekoliko godina je i muž preminuo, tako da su sin i ona ostali sami.
- Ne vredi život, ako ništa nemaš. Ali šta mogu? Radiću dok budem mogla, dok ne dođe vreme da odem, jer ne mogu da se borim protiv smrti - zaključuje baka Anđa.
Skromna i ponosna starica nije želela da se fotografiše naglašavajući da ima mnogo tužnijih i gorih životinih priča u Srbiji, ali nam je toplo preporučila dok smo se rukovali da se "čuvamo baraba i mangupa i da cenimo sve što imao u životu".
VIDEO: ISTORIJSKA MISTERIJA! 7.100 SRBA JE NA OVOM MESTU OSTAVILO SVOJE ŽIVOTE: Tajna srpskog "Gazimestana"
(Telegraf.rs/Blic)
Video: Vučić: Rekonstrukcija Vlade od marta do juna, sa nekima da se pozdravimo
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Mica
Ovo nisam smela pročitati,tužno do neba. Treba neko da im pruži pomoć. Nije red da se starica toliko pati,još je teraju kao psa lutalicu. Užas.
Podelite komentar
Ccc
Sramota.Ako postoje podaci,zasto zena nema penziju i manji stan da se ne muči u dubokoj starosti.
Podelite komentar
Milos
Divna baka, nemojte da vam bude teško da se izmerite i pomognete.
Podelite komentar