Gde se na Kališu nalazio spomenik Karađorđu i zašto je Dučić mislio da su Hrvati superiorni u odnosu na Srbe (FOTO) (VIDEO)

Spomenik Karađorđev na Kalemegdanu, nalazio se na mestu gde je danas Spomenik zahvalnosti Francuskoj. Postavljen je 1913, a srušen od strane Austrougara 1916. Foto: Foto: Wikimedia Commons/riznicasrpska.net

Na mestu na kome se danas nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj — postavljen 1930. godine u znak prijateljstva između naše dve zemlje, iskazanog pre svega savezništvom u Velikom ratu, na kojem je Ivan Meštrović prikazao u brozni ženu sa mačem koja simboliše Francusku koja hrli u pomoć Srbiji — nalazio se do 1916. godine spomenik voždu Karađorđu, delo Paška Vučetića otkriveno avgusta 1913.

Preporučujemo

Uklonjen je i rastopljen od strane Austrougara tokom njihove okupacije, a jedino što je od njega ostalo jeste figura guslara koji je pronađen u depou muzeja i za koji stručnjaci vele da je u odličnom stanju. Plan austrijskog zavojevača bio je, da na tom mestu postavi veliku skulpturu cara i kralja Franje Josifa, ali je ishod rata srećno poremetio te njihove planove.

Nije taj ishod rata, nažalost, doveo do toga da se spomenik voždu obnovi i ponovo postavi, ili možda izradi novi — bolji i primereniji. Jer, mišljenja o tom izgubljenom spomeniku bila su podeljena u ono vreme kada je nastao. Naime, naš veliki pesnik i pisac Jovan Dučić, kojeg danas najviše citiraju nacionalisti zbog njegovih stavova o Hrvatima koje je iznosio tokom Drugog svetskog rata, upravo je predloženo rešenje Paška Vučetića bio izdvojio maja 1909. godine kao jedino koje je pogodilo zadatak raspisanog konkursa.

Centralne sile zauzimaju Beograd oktobra 1915. godine. Foto: Wikimedia Commons/Cerovic Dragana

Dučić za "Dnevni list" tada piše da ta minijatura "predstavlja povorku koja se penje prema Karađorđu i koju prati guslar i na kojoj ima ne manje nego sedam figura, sve lepša od lepše, i misaonija od misaonije. Niko ne bi lepše predstavio ono izvijanje iz tame naroda koji je tako prekriven stradanjima i kome su se, kao što peva Višnjić, pokazivali toliki znaci po nebu da se digne, 'al se Srbi dići ne smedoše'. Ta je povorka i strašna i veličanstvena, bez mrve poziranja koja je opšta crta ove rđave izložbe. Ova je minijatura suptilna pesma puna osećaja i toplote tako neposredne, da bi ovakim spomenikom Kalemegdan dobio bezmerno mnogo, i njime se popravilo toliko zlo koje su našoj prestonici učinili nekoliko kalemegdanskih spomenika kojima nema para na zemlji".

Nedugo potom, u istom tekstu, Dučić — taj strašni mrzitelj Hrvata koje je on, po mišljenju brojnih srpskih nacionalista, od samog početka prokljuvio — se žali što nije dopušteno da i Hrvati učestvuju na konkursu. "Nije rđavo za nas što je Mažuranić napisao najbolji umetnički epos srpskog plemena", kaže Dučić misleći na "Smrt Smail-age Čengića".

Nakon što se zapitao: "Zašto govorimo u politici o jugoslovenskoj ideji, i zašto smo je najzad usvojili i kao centralnu ideju našeg života, kada ovde pravimo ovaku isključivost. Jesmo li mi i Hrvati jedan narod ili nismo?" — Jovan Dučić se žali "zašto im se ne da da konkurišu i onde gde ima da pokažu svoju nesumnjivu lokalnu superiornost jednog istog plemena, i da odnesu i jednu materijalnu pobedu".

Statua kralja Tomislava u Zagrebu. Robert Frangeš-Mihanović, 1928-1938. Foto: Wikimedia Commons/Diego Delso, delso.photo, License CC-BY-SA

Dakle Hrvati su po Dučiću, što se barem skulpture tiče, superiorni na našem lokalnom nivou, danas bismo rekli regionalnom, mada on to tretira kao pokrajinski u okviru jedne te iste nacije — jugoslovenske. Dakako, mislio je on tu na Ivana Meštrovića (1883-1962) i Roberta Frangeš-Mihanovića (1872-1940), koje i pominje i naziva "našim umetnicima", da bi na kraju zavapio za novim konkursom, za koji je držao da je "neophodan" jer "pokazalo se da vajari iz Srbije nisu kadri jedan posao da svrše i da su nam, sem jednog, izneli na konkursu samo igračke za odraslu decu". A ne može se izabrati ništa ako postoji samo jedna stvar koja se nudi, jer onda izbor i ne postoji.

Nažalost, vlast kao vlast, gluva pred argumentom razuma, gluva za mišljenje struke — umetnika, u Srbiji vazda pa čak i u to doba koje smatramo zlatnim, nije poslušala našeg velikog pesnika i nije raspisala drugi konkurs. Naprotiv, izabrali su onaj koji je Dučić izdvojio.

Ali tada, novembra meseca te iste 1909, Dučić ima nešto drugačije reči o tom pobedničkom predlogu. Nakon što se ponovo požalio zbog toga što je Ministarstvo vojno uslove za konkurs tako raspisalo da je isključilo "od utakmice naročitim odredbama o podanstvu nacionalnosti i pokrajinskom imenu" mnoštvo stvaralaca među kojima je i jedan "umetnik velikog talenta, Jovan Konjarek, koji je bez slave i sreće do juče čamio u Čačku kao profesor krasnopisa", vraća se na predlog Paška Vučetića.

Jovan Dučić. Foto: Wikipedia/ Obradovic Goran

Dučić sada piše: "Vučetić je imao više poetske fantazije nego njegovi drugovi; on je razumeo da jedna narodna epopeja, kao što je naš ustanak, ne može da se dadne u jednoj figuri patetičnoj i teatralnoj, i da to naročito ne može umetnik srednjih sposobnosti. On je zato načičkao više figura, i učinio je to odista veoma lepo i sa dosta poezije.

Ja spomenik Voždu nisam doduše razumevao kao slikar Vučetić. Za mene je Vožd pre svega veliki buntovnik i oslobodilac svesti u jednom narodu, i taj buntovni i oslobodilački stav nije izražen na ovom spomeniku. Vožd je tu u pozi kakvog rimskog imperatora iz mirnog filosofskog roda Marka Avrelija, sav toržestven (svečan, raskošan; prim. nov.) i prerušen u šumadijsku dolamu i sa dve hajdučke srpske kubure mesto zlatnog rimljanskog oklopa ili toge ovoga stoičkog cara i mudraca.

Ja zamišljam Vožda u velikom koraku na postolju sa rukom koja je pružena nad gomilama i otvorenom šakom koja valja da izrazi gest što diže one koji leže, dremljive i polumrtve. Zatim, za Voždom u istom poletu vidi se jedan trubač koji, oružan, sa najvećim naponom žuri trubeći okrenut u stranu.

Ovako ovlaš nađena sličica nagovestila bi gledaocu da je to spomenik velikom ustašu (o tome da je "ustaša" srpska reč Telegraf.rs je već pisao; prim. nov), čiji tužni život i tragična smrt ne nalazi izraza u cezarskom stavu kakav je na tom spomeniku, iako znam da je umetnik hteo da izrazi trijumf seni velikog Vožda koji je stvorio današnju srpsku vojsku".

Da bi dokazao svoju poentu, da je pobednik konkursa prerano izabran i bez poznavanja toga kako se te stvari rade, naš veliki pesnik navodi i primer iz inostranstva, iz sveta visokokulturnog: "Ima više od deset godina da je grad Minhen raspisao konkurs za jedan bunar pred akademijom. Nizale su se izložbe projekata jedna za drugom, i još pitanje nije rešeno — i to u zemlji koja je jedna od najbogatijih umetničkih zemalja koje su ikada postojale", piše Dučić. Tužan slučaj će hteti, da upravo neko iz jedne od tih najbogatijih umetničkih zemalja koje su ikada postojale, neko iz tog visokokulturnog sveta, uništi ovaj spomenik čiji je izbor Jovan Dučić kritikovao.

Nakon toga on izražava sumnju da će Vučetić, slikar koji nikada nije izradio ni jedan skulptorski posao, uspeti da izradi taj za koji se obavezao, a posebno kritikuje amaterski pristup članova komisije koji nisu vodili računa o najbitnijim stvarima: hoće li Paško biti samo organizator u Rimu, "producent" koji će znalcima prepustiti samu izradu kojom će on rukovoditi, ili će pak sve uzeti na sebe?

Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, rad Ivana Meštrovića postavljen 1930. godine. Foto: Wikimedia Commons/PetarM

Dučić ne zna, a mi ne znamo da li je bio zadovoljan konačnim rešenjem. Znamo pak da je bio u pravu za sve što je napisao, da mu je svaka bila zlatna, i da bi bilo mnogo pravednije da je nakon Prvog svetskog rata raspisan novi konkurs za spomenik Karađorđu na kojem bi — kako je Dučić predlagao — mogli da učestvuju i Hrvati, dakle i Meštrović, da je taj spomenik postavljen na isto mesto na kojem je i bio, a da je za Spomenik zahvalnosti Francuskoj (koji je takođe izradio Meštrović) pronađeno neko prikladnije. Atraktivno i dalje, ali ne identično. Sada je, razume se, kasno; grehota je čak i predložiti da se skloni ovo remek-delo Meštrovića sa lokacije na kojoj se nalazi već evo skoro stotinu godina, a kamoli tako nešto i uraditi.

Međutim, jedna od interesantnijih stvari koja se tiče svih ovih silnih Dučićevih citata s ovim u vezi, rađa jednu novu i onespokojavajuću misao: onaj spomenik voždu Karađorđu koji se nalazi ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke više u našim očima uopšte nije ono što bi trebalo da bude.

Vožd na njemu zbilja nije ono što je vožd bio: "veliki buntovnik i oslobodilac svesti u jednom narodu". Vožd na njemu sada deluje kao da je "u pozi kakvog rimskog imperatora [...] sav toržestven i prerušen u šumadijsku dolamu". Nije li u pravu Dučić kada Đorđa Petrovića zamišlja "u velikom koraku na postolju sa rukom koja je pružena nad gomilama i otvorenom šakom koja valja da izrazi gest što diže one koji leže, dremljive i polumrtve"?

Ne kažemo da taj sadašnji spomenik nema snagu i moć, da taj rad Sretena Stojanovića iz 1979. godine nije maestralan, ali da li on ubada suštinu Đorđa Petrovića?

(O. Š.)