KRATKA ISTORIJA BEOGRADSKIH PIJACA: Gde je bila prva u gradu, a šta je danas na mestu Jovanove? (FOTO)

Ulice starog Beograda u međuratnom periodu su bile jednako žive kao i danas. Foto: Wikimedia Commons/Jelica

Istorija beogradskih pijaca utkana je u istoriju Beograda, može se čak reći da je povest o njima — povest Beograda u malom.

Preporučujemo

Kada stanodavac ili prodavac stana, želi da ukaže zainteresovanoj mušteriji prednosti iznajmljivanja ili kupovine, on nikada ne propusti da ukaže na blizinu nekoj od velikih otvorenih tržnica, i obrnuto, kada neko iznajmni ili kupi stan, kada želi da se pohvali i da pokaže kako je mudar i snalažljiv ispao, koliko je dobro prošao, nikada ne propusti da sa prijateljima podeli tu informaciju.

Nekada je to bilo mnogo teže nego danas. Sve do 1824. godine, seljaci iz okoline svoje su proizvode bili prinuđeni da prodaju na prilazima gradu gde su ih Turci iz "kaštela" prinudno otkupljivali po vrlo niskim cenama a onda po visokim prodavali u varoši.

Nakon brojnih žalbi na tu praksu, pa čak i na nasilje osmanlijskih vojnika kada bi im se Srbi suprotstavili, došlo je intervencije samog kneza Miloša, pa je beogradski vezir na svoj divan u konaku tvrđave sazvao sve uglednije i viđenije varošane, što Turke što Srbe, a poradi savetovanja o tome "da se učini u Beogradu jedno pazarište ili Toržište" na koje će svako moći da iznese svoje proizvode.

Studentski Trg. Foto: Arhivska fotografija

Tada je u neposrednoj blizini Stambol-kapije — koja se nalazila na početku Vasine ulice, praktično između sadašnjeg Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja, na samom obodu Trg republike — otvoreno to Toržište. Kažemo: u neposrednoj blizini. Zapravo, Velika pijaca, kako je prozvana, nalazila se tačno tamo gde je danas Studentski trg: bukvalno tu.

Posle odlaska Turaka, zvanično ime Velike pijace postalo je Pijaca svetog Andreje, i dugo je bila glavno, a prvih decenija i jedino mesto za pazar u Beogradu.

Iz istorijskih zapisa znamo da je na prostoru današnjeg Zelenog venca još 1847. godine postojalo alternativno pazarište, od 1885. po odluci Opštine i jedna od sedam fijakerskih stanica (čak i danas je to jedan od ključnih terminala gradskog prevoza), ali ceo taj kraj oko današnjeg Zelenog venca nije bio ovo što je danas; postaće to tek potpunim isušivanjem šire Savamale početkom XX veka, kada će se pretvorili u najmoderniji i za stanovanje jedno vreme najpoželjniji kraj.

Zeleni venac. Foto: Telegraf

Društvo za ulepšavanje Vračara osnovalo je 1884. godine pijacu na današnjem Cvetnom trgu, tada na dubokoj periferiji, podiglo je i pijačnu zgradu, zbog čega 1886. godine i ovde biva otvorena fijakerska stanica; tri godine docnije napravljena je nova pijačna zgrada.

Emilijan Josimović — urbanista naš i arhitekta, profesor Velike škole, čovek koji je praktično stvorio Beograd kakav znamo trasiranjem svih ulica koje do tada nisu postojale, i to prvim urbanističkim planom prestonice 1867. zbog čega u današnjoj Knez-Mihailovoj ulici postoji i njegovo spomen-obeležje — predložio je izmeštanje Velike pijace još 1887. godine.

Namerio je bio da se taj prostor pretvori u park, kao i Kalemegdan, primećujući hronični nedostatak zelenih površina u gradu, ali njegov plan je samo delimično prošao: jedan deo slobodnog prostora oko pijace jeste pretvoren u park, ali je ostatak tog primitivnog i neuređenog, nefunkcionalnog pazarišta ostao da radi sve do 1926. godine.

Kalenić-pijaca nekada. Foto: arhivska fotografija

Tada je ona potpuno zatvorena, a svetlo dana i gladne oči Beograđana ugledale su istog trena novosagrađene tržnice: Zeleni venac, Kalenić-guvno, Bajloni i Jovanova pijaca. Sam Zeleni venac — tamo gde je odmah posle Prvog svetskog rata održana prva Skupština piljara Srbije — bio je najmodernija od svih, najorganizovanija, sa najširom ponudom, pa su je Beograđani prozvali — kraljicom pijaca. Njeno zdanje, koje krasi kupola na vrhu, danas je pod zaštitom države kao kulturni spomenik, a smatra se najstarijom aktivnom pijacom na Balkanu.

Što se Kalenić-pijace tiče, ona se, kako rekosmo, prvobitno zvala Kalenić-guvno, a ime je dobila po Vlajku Kaleniću — beogradskom obućaru i ekonomu koji je svojim testamentom 1907. godine kao veliki dobrotvor osnovao zadužbinu — pošto je podignuta na njegovom zemljištu koje je ostavio gradu. Pijačna uprava je, pak, obrazovana tek 1933. godine. Danas je Kalenić-pijaca, zbog svog specifičnog položaja u srcu Vračara, na kraju Krunske ulice, možda najgospodskija i najatraktivnija od svih.

Pomenuli smo i nekakvu Jovanovu pijacu. Mlađi možda znaju samo iz priča starijih, a i stariji su je možda zaboravili. Uostalom, porušena je još pedesetih godina a nalazila se u Gospodar-Jovanovoj (u dosta skromnijem obliku preselila se iza ćoška, u Višnjićevu ulicu na uglu sa Jovanovom, na prilaz soliteru), tamo gde su generacije Dorćolaca, barem jednog dela, išle u školu, barem oni koji su išli u "Agu". Naravno, ako su ti iznad Dušanove uopšte Dorćolci, jer sa tim se neće složiti ovi što su išli u "Braće Baruh".

Bajlonijeva pijaca, zvanično Skadarlija. Foto: Promo

Što se tiče pijace Bajloni, ona je ime dobila po osnivaču i vlasniku susedne pivare "Bajloni" (kasnije BIP) , Čehu Ignjatu Bajloniju, ali je isprva bila kvantaška pijaca, i tek je posle Drugog svetskog rata postala zelena. Tada joj je promenjen i naziv u — Skadarlija. Ali za nas, ona će uvek bili Bajlonijeva, jer nas se ne tiču političari koji menjaju imenama stvarima bez dodira sa realnošću i stvarnim životom, a zbog nekih svojih fiks-ideja.

Do tada se, međutim, Beograd toliko proširio da su nikle i pijace Smederevski đeram (danas prosto Đeram), pijace na Voždovcu, Dušanovcu, na Karaburmi, a Društvo "Mileševac" je otvorilo u međuratnom periodu i prvu privatnu beogradsku pijacu — Palilulsku.

Što se Zemuna tiče, još od XVIII stoleća seljaci su zemunskoj gospodi na noge donosili proizvode, u ustanove i kuće, a na pijaci se snabdevala samo varoška sirotinja. Iz Starog Slankamena rekom je stizao bostan, kupus iz najboljih bašta na Lidu, a i Nemci su prodavali svoj puter, mileram i sir.

Na mestu današnje Zemunske pijace na Masarikovom trgu nalazila se žitna tržnica sve do 1960. godine, popločana kaldrmom, gde se žito dovozilo zapregama. Na obali reke postojala je još od vremena vladavine "carstvujušče Vijene" i riblja pijaca na kojoj su alasi prodavali sveže upecanu ribu iz Dunava. Postoji i danas.

(O. Š. / Izvor: bgpijace.rs)