Koliko je zaista Nemaca ubijeno u Beogradu tokom okupacije: Ako mislite da nije ni jedan, grdno se varate (FOTO)

Foto: Wikimedia/Public domain

Preporučujemo

Aprilski rat 1941. godine pokazao je sve zablude Kraljevine Jugoslavije. Država je pala za nedelju dana, a kada država padne za nedelju dana onda je rasprava o svrsishodnosti njenog postojanja savršeno letigitimna.

Međutim, posebno je bolan pad Beograda, možda bolniji i od stravičnog bombardovanja. Veliki italijanski pisac Kurcio Malaparte, koji je tada radio kao reporter milanskog dnevnika "Korijere dela sera", ovako je opisao taj događaj, haos i bezvlašće koji su vladali nakon što su iz Beograda pobegli svi vlastodršci i moćnici koji su nas u Drugi svetski rat i uvukli:

"Po žutoj i brzoj matici Dunava kovitlali su se nagoreli balvani, dušeci, uginuli konji, ovce, goveda. Pred nama, na drugoj obali, grad je izdisao u samrtnim mukama, dok se svuda unaokolo širio sladunjavi miris proleća. Oblaci dima dizali su se sa stanice i iz Dušanove. Najzad, jedne večeri, pred sunčev smiraj, kapetan Klingenberg prebrodi Dunav i u jednom čamcu sa četiri vojnika zauze Beograd".

Neka vas ne zavara slikoviti, živopisni i pomalo melanholični Malaparteov opis ovih događaja kojima je prisustvovao. Ovo se zaista desilo, 12. aprila.

Foto: Wikimedia/Public domain

Naime, Klingenberg se kroz pust grad neometan provezao kamionom, koji je prethodno bez ikakvog otpora rekvirirao od 50 (pedeset!) jugoslovenskih rezervista, niz Bulevar kralja Aleksandra do nemačke ambasade gde je razvijena zastava Trećeg rajha i preko radio-stanice javljeno komandi da je srpska prestonica pala, u trenutku kada je u njoj bilo 1.300 naših vojnika. Neke borbe su se međutim vodile u okolini grada, tako da je formalno grad predat narednog dana.

Klingenberg je od strane Hitlera odlikovan Viteškim krstom Gvozdenog krsta, zbog ovog podviga čiji herojski karakter, bez obzira što je u pitanju neprijatelj, ne možemo da sporimo. Uostalom, veličina jednog naroda se i vidi u tome, da li je sposoban da prizna herojstvo svog dušmanina.

KRALJEVINA ZA PATIKE: Rastužiće vas šta se zaista 6. aprila '41. događalo u Beogradu (FOTO) (VIDEO)

Kako je počelo, tako se i... Pa dobro, nije se tako završilo. Tri po godine docnije u žestokim borbama tokom Beogradske operacije stradao je veliki broj nemačkih vojnika, ali koliko tačno, ne možemo da kažemo. Neki izvori pominju 45.000, ali nam se čini da je to ogromno preterivanje.

Nemačke trupe u Beogradu posle Aprilskog rata 1941. godine. Foto: Wikimedia Commons/Das Bundesarchiv

Međutim, šta se dešavalo tokom same okupacije, između 12-13. aprila 1941. godine i 12. oktobra 1944. kada je bitka za Beograd u režiji NOVJ i Crvene armije počela.

Koliko je Nemaca u tom periodu stradalo?

Kao i obično, mi u svemu idemo iz krajnosti u krajnost. Prvo smo decenijama slepo verovali "Otpisanima" koji su nas ubedili da su nemački gubici u prestonici Jugoslavije bili na nivou Staljingradske bitke, a onda smo obrnuli ćurak pa se godinama pričalo kako nijedan jedini Nemac nije stradao u Beogradu tokom okupacije.

Istina je, nažalost, bliža nuli, ali nije nula.

Stradala su dvojica, oba od ruke komunističkih ilegalaca.

Foto: Wikimedia/Public domain

Prvi Nemac koji je stradao bio je kolateralna šteta čuvenog oslobađanja Aleksandra Rankovića Leke, čije je tajno ime bilo Marko. On je, naime, uhapšen dok je organizovao dizanje beogradske radio-stanice u vazduh, nakon čega ga je kvislinška policija predala Gestapou, koji ga je mučio. Zbog mučenja je pao u nesvest, pa je prebačen u bolnicu.

Filmsko spasavanje 29. jula isplanirali su Spasenija Cana Babović i Đuro Strugar, na izričito naređenje Josipa Broza koji je u tom trenutku bio na Dedinju u vili porodice Nenadović; Tito je bio spreman na sve da bi spasao Marka, pa je u akciji učestvovalo 60 ilegalaca koji su blokirali ceo saobraćaj u današnjoj ulici Džordža Vašingtona, tada Vidinskoj; čak su i Nemci u automobilima čekali u gužvi ne znajući šta se dešava.

Vojnik Vermahta koji je izgubio život slučajno se našao ispred bolnice dok se sa nekim železničarem vraćao iz unutrašnjosti gde je pokušao da nabavi hranu za sebe i svoj garnizon.

Foto: Wikimedia/Public domain

Drugi nemački vojnik koji je stradao je raznosio poštu, a ubio ga je Radoslav Ćosić. Napada je bilo više, ali su samo ova dva uspela; recimo, izbeglica iz NDH, Milorad Pokrajac, pokušao je sa svog prozora da ubije izvesnog narednika Lapa, ali nije uspeo, pa je uhapšen i obešen na Terazijama.

Inače, komunistički ilegalci su pre svega targetirali domaće izdajnike, saradnike okupatora i policijske doušnike; ne samo što je odmazda za njih nad civilnim stanovništvom bila manja ili nikakva, nego su oni i bili mnogo opasniji za partizanski pokret u samom gradu.

Komunisti nisu ubijali ni žandarme ni stražare (jedini žandarm koji je stradao je bio Aranđel Jovanović, tokom spasavanja Rankovića, i to zato što je pokušao da spreči komuniste da uđu u bolnicu); njihov glavni cilj su bili pripadnici Specijalne policije, kao što je bio zloglasni Đorđe Kosmajac koji je likvidiran na gornjem Dorćolu, na uglu ulica Tadeuša Košćuška i Zmaja od Noćaja.

Inače, nijedan grad u okupiranoj Evropi ne može da se podiči da je bio nešto mnogo uspešniji od nas što se tiče ubijanja nemačkih vojnika. Gradovi su takvi. Čekaju na gotovo oslobođenje sa sela.

(O. Š.)