SVETA VUKOVIĆ : Kako sam Bekima Fehmijua naučio srpski (VIDEO)

Za Svetislava Vukovića spikera, tekstopisca i istinsku legendu Radio Beograda, doslovno važi ona - “dobar glas daleko se čuje”. I sam ne krije da je ceo život bio prepoznatljiv pre svega po baršunastom baritonu, radijskim i televizijskim emisijama, festivalima, koje je više od četiri decenije vodio od Vardara do Triglava, pa i van granica ondašnje velike zemlje.

Daleko manje je, kaže, bilo poznato da je baš on autor nekih od najlepših tekstova zabavne i dečije muzike. Iz njegovog pera izašli su stihovi pesama "Ljubav je samo reč", "Odiseja", "Ja te volim", "Pahuljice moja", "Kad bih znao da je sama", "Pozdravite moga tatu", "Slon lepotan Dondolan", "Najlepša je zemlja moja"...

O gostovanjima sportskih velikana u njegovoj autorskoj emisiji “Vreme sporta i razonode”, najavljivanju Djuka Elingtona i Dizija Gilespija, ali i tome kako je uspeo da spoji nespojivo radeći više od trideset godina Dragačevski sabor u Guči, festivale zabavne muzike, koncerte svetskih velikana poput Šarla Aznavura i Žilijet Greko, sa Svetom u njegovom domu u Košutnjaku priča njegova ćerka Katarina, novinarka Telegrafa.

U prijatnom, pomalo britanski stilizovanom ambijentu (za šta je kako kaže, zaslužna njegova supruga Ana) uz rakiju, s kojom se u penzionerskim danima zanima u svom letnjikovcu, počinjemo priču od početka - sećanja na detinjstvo i nestašluke, koje je pravio usred Drugog svetskog rata, ni manje ni više nego s Nemcima!

- Bio sam najmlađi među rođacima koji su se bavili raznim podvalama Nemcima i Italijanima. Sećam se, majka Stakna ostavila mog rođaka Moma (inače velikog vraga) i mene da čuvamo kuću, a ona otišla na jesenji katun - počinje priču za Telegraf Sveta.

- Kasno proleće, kukuruz do kolena. U jednom trenutku primetimo Momo i ja kako u kukuruz nemilice ga gazeći ulaze dvojica Nemaca u kratkim pantalonama i zelenim bluzama, bez kapa na glavi, samo s pištoljima na kaišu. Momu padne na pamet suluda ideja. Kaže: "Hitno mi donesi kalicu  drvena posuda za mleko - prim. aut.) i kantu vode". Postavi on to pažljivo iznad vrata, a nas dvojica zbrišemo na obližnji jasen. Vidimo, Nemci krenuli ka kući, repetirali pištolje... Kad odškrinu onaj prvi vrata na njega se nemilice sruči sva voda! Sve s onom drvenom kalicom. Onaj drugi istog trena stane da puca. Iz besa su polupali sav nameštaj po kući i otišli. Mislim da su nas ugledali da bi nas "skinuli" odozgo kao golubove (smeh).

Šta ste rekli majci kada se vratila?

- Pre nego što je zbrisao, Momo mi je prošaptao: "Neka ti je bog u pomoći, ja odo, a tebi bi bilo bolje da slažeš Staknu"! Sav skrušen sačekao sam majku na pragu kuće objasnivši joj kako su me Nemci isterali napolje i polupali sve po kući. Poverovala mi je, iako to nije bio prvi put da je lažem!

Da li je istina da ste pobegli od kuće čvrsto rešeni da upišete Pilotsku akademiju ili Pozorišnu akademiju?

- Čvrsto sam bio rešio da budem pilot ili glumac. Priliku da ostvarim svoju želju dobio sam kad je moj fudbalski klub “Jedinstvo” iz Bijelog Polja trebalo da igra utakmicu protiv “Arsenala” iz Tivta, i to na njihovom terenu. U ono vreme, na utakmicu se išlo trofejnim nemačkim kamionima... Trebao nam je jedan dan do Tivta, sutradan se igrala utakmica, a treći dan se išlo nazad. Pomislim: “Idealna prilika da prevarim moje”! Umesto u kamion, sednem u čuvenog “Ćiru” (legendarni voz, od kojeg su i putnici bili brži) u Priboju, i pravac - Sarajevo! Tačnije Rajlovac. Na kapiji vojne kasarne dočeka me stražar: “Kud si se ti uputio”? Odgovorim da sam učio pilotiranje u Ivangradu i da hoću hitno kod komandanta. Objasnim ti se ja s njim i on mi poruči da pošaljem dokumenta. Kad kod kuće ima šta da vidim! Čeka me otac Milić, namrgođen s plavom kovertom u rukama. Vidim nešto se gadno dešava. Kaže: “Šta je ovo”? Nisam mogao da verujem! Primili me ovi iz Vazduhoplovne akademije! Otac cepajući kovertu nastavi: “A, to je taj tvoj Tivat! Hoćeš li da ti kupim kosti po planinama? Da se survaš s tim tvojim avionom”? Okrenuo sam se i bez reči zapucao u mojkovačku poštu. Nije bilo druge nego da hitno šaljem dokumenta rođaku Milovanu Vukoviću, čuvenom advokatu u Beogradu. Tako sam umesto Vazduhoplovne akademije upisao Pravni fakultet.

U do pola završenom Studentskom gradu u Novom Beogradu, koji je u to vreme bio skoro ceo pod peskom, počinjete da radite na razglasnoj stanici.

- Kad se samo setim panorame... Pesak na sve strane, Hotel Jugoslavija i SIV u skelama, Studentski grad do pola izgrađen... Pošto nam je Beograd bio daleko, sami smo sebi smišljali zabavu. Mi iz dramske sekcije smo pravili skečeve, i to dva puta dnevno - ujutru i uveče. U to vreme sam upoznao Miću Orlovića, s kojim sam igrao i u studentskoj košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije. On je već bio spiker na razglasnoj stanici. Međutim, nakon što je prošao audiciju u Radiju, ja ga nasledim. I, to ne zato što sam voleo taj poziv, već isključivo zbog honorara, koji mi je pokrivao smeštaj u Studenjaku i hranu u menzi. Uz to sam, razume se, i dalje bio u dramskoj sekciji s Bekimom Fehmijuom, Vladom Popovićem, Nikolom Jurinom, Đorđem Nenadovićem...

Da li ste u to vreme Bekima učili srpski?

- Družili smo se, a ja sam mu samo pomagao da što savršenije savlada srpski. Baš u to vreme, koleginica iz folklorne sekcije “Španca”, Mirjana Čunković (inače saradnica u Radio Beogradu) pitala me je da dođem jedan dan da vidim kako izgleda pravi radio. Zapucam pravo u Studio 8 Radio Beograda, kad tamo - ni manje ni više - sedi komisija. Sve doajen do doajena: Raša Plaović, Brana Surutka, Mija Stevović, Zlatica Baltić. Ispred studija stotine mladića i devojaka, među njima i glumac Zoran Radmilović... Tiskaju se, hoće da postanu spikeri. Zabijem se ja u neki ćošak. Dosadno mi, te zgrabim sa obližnjeg stola ondašnji “Sport i svet”. Pošto se izređalo svih 200 kandidata, predsednik komisije uzdahnu: “Opet ništa”! Mirno prelistavanje prekide Mira kad je čuh kako se obraća komisiji: “Može li moj drug Sveta da pročita nešto. On veoma lepo čita”? Mrko sam je prostrelio pogledom, ušao u studio, i u jednom dahu pročitao prvi pasus na koji sam naleteo u “Svetu i sportu”. Cela komisija je bila na nogama, a Zlatica Baltić me, stisnuvši dugme za komunikaciju smireno upitala: "Kolega, u kojoj ste radio stanici radili”? Dok sam izgovarao: “Na razglasnoj stanici u Studentskom gfradu”, kroz glavu mi je proletelo: “Oh, ne! Prošao sam”. Tako sam primljen u Radio Beograd.

U Studenjaku ste bili poznati i po čuvenim štosovima, koje ste izvodili “u duetu” s glumcem Ljubišom Samardžićem?

- Otišli bismo do Četvrtog bloka u kojem su stanovale devojke da zajedno idemo na ručak. Čekajući drugaricu Milkicu (takođe spikerku na razglasnoj stanici), koja po običaju nikada nije bila spremna, vreme smo na Ljubišin predlog prekraćivali tako što bi on izvodio stilske vežbe. I to pred brucoškinjama. Ljubiša bi mi dobacio da je moje da se pravim kako mi je muka, a da će on odraditi ostalo! Zakucamo na prva vrata, uletimo u sobu punu 18-godišnjakinja i započnemo “scenu”. Prvi će Ljubiša: “Mom kolegi je muka, imate li rakije”? Ja se dramski srušim na prvi slobodan krevet, a sirote devojke se rastrče oko mene ne bi li našle rakiju. Tu uleti ponovo Ljubiša: “Znate, najbolje bi, možda, bilo da ga izmasirate”! Uzgred i gucnem dva, tri gutljaja i odmah mi, naravno, bude bolje. Tu nas već provale i rastanemo se uz opšti smeh.

Godine '61. zvanično ste kao spiker primljeni u Radio Beograd. Međutim, malo je poznato da ste uz Minimaksa i još nekoliko kolega bili osnivač nove profesije - voditelj?

- Nakon što sam kao spiker s Prvog prešao na Drugi program Radio Beograda, u januaru '75. pozove glavni urednik Živojin Stekić - Milovana Ilića, Nikolu Neškovića, Ička Petrovića, Nikolu Karaklajića i mene u kancelariju. Kaže: “Ajde da napravimo novu profesiju na radiju, neka se zove novinar-voditelj. Smislićete svaki svoju emisiju, a program ćete najaviti i odjaviti, punim imenom i prezimenom”. Bila je to prava revolucija. Do tada niko nije to smeo da uradi. Bili smo “samo glasovi”... Tako je nastala Mićina emisija „Minimaks“, Karaklajićeva “Sastanak u devet i pet”, Neškovićeva “Prijatelj zvezda”, moja “Sunce, more, bit i hit”. Pisma su nam, sećam se, stizala u džakovima. Nekoliko godina kasnije preuzimam uređivanje i vođenje emisije “Vreme sporta i razonode”. Kroz ovu emisiju prošle su brojne legende poput Dragoslava Šekularca, Franja Velfija, Stjepana Bobeka, Rajka Mitića... Te razgovore sam pretočio u knjigu “Asovi Ju fudbala”.

Tekstove za najpopularnije pevače onog vremena - Zdravka Čolića, Lea Martina, Kemala Montena, Mikija Jevremovića - počinjete da pišete na odsluženju vojnog roka. Glavni "krivac" bio je zagrebački kompozitor Alfons Vučer?

- Sve se zapravo odigralo na Vojnom festivalu povodom Dana armije. Ja sam bio zadužen za pisanje scenarija, a u programu su učestvovali brojni umetnici, koji su se u tom trenutku obreli u uniformi (poput kvarteta “Četiri M”, glumca Božidara Boleta Stošića, pevača Arsena Dedića). Zajedno smo činili takozvani "Veseli garnizon". Pošto sam već pisao pesme za vojne listove, zagrebački kompozitor Alfons Vučer predloži mi da za Zagrebački festival '66. napišem pesmu, koja će u naslovu imati žensko ime. Prvo mi je pala na pamet koleginica iz folklorne sekcije “Španca”, izvesna Mirjana. Tako je nastala istoimena pesma, koju su otpevali “Crveni koralji” u alternativi s Milanom Bačićem. Pesma je osvojila sve nagrade. Mora da mi se to svidelo, pošto sam od tada do danas napisao (što dečijih što zabavnih i narodnih) skoro 1.000 pesama (smeh). Tako su između ostalog nastale “Odiseja”, “Ja te volim”, “Ljubav je samo reč”, “Kad bih znao da je sama”, “Maestro i violina”, “Pahuljice moja”...

Kompozitori i pevači su vam uvek tražili pesmu "za juče". Da li vam je i Kemal Monteno tako naručio “Pahuljicu”?

- Sećam se, sedimo te '74. Kemal i ja u “Lipi”. Kaže on meni: “Nema pevača u zemlji za kojeg nisi pisao tekstove. Samo meni nisi”. Ja mu odgovorim: “Sedi tu, naruči piće i gledaj u ovaj divan sneg što pada napolju”, a on će: “Nećeš valjda da mi pišeš “Tombe la nege” (prim. aut. čuvena francuska šansona “Pada sneg”). Nasmejem se, odjurim do studija u Radiju, zatvorim se i u jednom dahu napišem “Pahuljice moja”. Pesma je izvedena na Sarajevskom festivalu s kojeg sam izveštavao. Uopšte mi se nije svidela kad sam je prvi put čuo na probi. Kažem Kemalu: “Nekako mi je bljutava”. On se malo naljuti, pa će: “Čućeš ti nju večeras! Gde sediš”? Odgovorim: “U novinarskoj loži”. On mi na to pruži kartu za prvi red. Na sceni se te večeri pojavio sav u belom – od glave do pete. Kada je počeo da peva drugi uvod, Skenderija je bila na nogama. Prolomila se od aplauza. Svi su ustali, osim mene, a Kemal me je samo značajno pogledao. Te godine trijumfovao je Zdravko Čolić s “Gori vatra”. Kemal je bio drugi, a ja sam mu se izvinio za “uvredu” na probi.

Da li je tako glatko išlo i pisanje pesme “Ljubav je samo reč” za Zdravka Čolića?

- Bilo je to u vreme kada sam na Prvom programu TVB vodio emisiju portreta jugoslovenskih kompozitora “Čeznem da sam s vama”. Tri dana pre prenosa ove emisije iz Doma Sindikata, zamoli me Vojkan Borisavljević da napišem pesmu za Zdravka Čolića. Napisao sam je u 53-jci na putu od Zelenog venca do kuće u Košutnjaku. Čim sam stigao, nisam ni cipele skinuo... Odmah odletim na telefon da Vojkanu izdiktiram tekst, a on mi u istom trenutku, sve onako “preko žice”, odsvira melodiju na klaviru. Tako smo u nepunih pola sata Vojkan i ja završili pesmu “Ljubav je samo reč”.

Kasnije je tu pesmu obradila Snežana Mišković Viktorija, a na jednoj Muzičarskoj Novoj godini je čak i otplesala s vama?

- Bilo je to u Beograđanki. Najavim ja Viktoriju, kad se ona obrati publici: “Otpevaću vam najlepšu baladu koja je napisana na srpskom jeziku. Autor ove pesme je Sveta Vuković, kojeg bi ovom prilikom zamolila da otpleše pesmu sa mnom dok je pevam”. Čim sam joj prišao, ona mi šapne da me je pozvala na ples, jer ne može da se seti reči, pošto je tek nedavno snimila pesmu, na šta joj uzvratim: “Pa, ne znam ni ja reči”! Kaže ona: “Ju, pa šta ćemo sad?” Dodam da znam početak i da ćemo se nekako već snaći “u hodu”... Tako je i bilo. Naposletku smo pozdravljeni burnim aplauzom, naročito pošto je Viktorija sve priznala publici.

Za Lea Martina ste napisali nezvaničnu himnu “žestokih momaka” “Odiseju” i “Ja te volim”, baladu, za koju je vezana još jedna interesantna anegdota?

- Bilo je to '73. na Beogradskom proleću. Najviše sam mrzeo da pišem pesme na gotovu muziku. Jedna od takvih bila je “Ja te volim”. Namučio sam se pišući je. Kad se samo setim, u studiju me čekaju ceo orkestar, Leo Martin, Vojkan Borisavljević... Uletim, uručim im tekst pisan rukom i procedim: “Ovo sad radim, i nikad više”! Istog trenutka se okrenem i odem, jer sam imao bukirano letovanje na Zlatiboru. Ostanu ti oni tako da tumače ono što sam napisao. Sve im je bilo jasno, osim jedne rečenice. Nikako da pročitaju moj rukopis. Kad im je dosadilo da tumače, Leo Martin uzme olovku i na onom jednom spornom mestu na kojem ni dan-danas ne mogu da se setim šta sam napisao, dopiše: “nisu važne reči”! Tako je ostalo ono čuveno: “O, volim te, nisu važne reči” (smeh).

Autor ste i pet zbirki pesama za decu. Napisali ste nezaboravnu “Uspavanku”, “Slon lepotan Dondolan”, “Najlepša je zemlja moja”... Međutim, svojevrsnu kontroverzu izazvala je pesma “Pozdravite moga tatu”, koju ste napisali za vojni festival '76.?

- Kompozitor Aleksandar Aca Korać pozvao me da napišem pesmu za jedan sjajan novi dečji hor, koji nigde nije nastupao. Pogađate reč je o “Kolibrima”. Padne mi na pamet kako bi bilo dobro da pevaju o tati, kojeg je vojska pozajmila da odsluži vojni rok, ali da ga obavezno vrati. Aca se oduševi tekstom, napiše muziku i tako nastane “Pozdravite moga tatu”. Nismo ni sanjali, međutim, da će nam problem napraviti komisija Vojnog festivala. Kažu: “Kako da pustimo ovo zavitlavanje s vojskom na ozbiljnom festivalu”? Pošto se nismo mirili s njihovom odlukom, odemo pravo kod upravnika Doma armije, muzičara i dirigenta Budimira Gajića. On se oduševi pesmom, mi prođemo, a “Kolibri” naprave haos na festivalu! Publika im je pet minuta aplaudirala. Žiri nas je, međutim, ostavio bez nagrade. Valjda nisu smeli da nam je daju.

Kako vam je uspevalo da u četiri decenije dugoj voditeljskoj karijeri spojite nespojivo? Više od tri decenije vodili ste Dragačevski sabor trubača u Guči, Homoljske motive, program izvorne narodne muzike "Čaša vode s izvora", a s druge strane, festival u Opatiji, Mesam, Beogradsko proleće, Oskar popularnosti?

- Da se nadovežem na vaše reči... Vodio sam i sve moguće državne praznike, deset godina sam radio Beogradski džez festival, najavljivao Djuka Elingtona, Majnarda Fergusona, Gila Evansa, Dizija Gilespija... Dodajte svemu i brojna svetska prvenstva, koncerte Šarla Aznavura, Žilijet Greko, Vukov sabor u Tršiću, boks meč Adinolfi-Mate Parlov, dočekivao košarkaše ispred Savezne skupštine. I to je samo deo priče. Zaista ste u pravu. Nisam o tome razmišljao, ali odista - spajao sam nespojivo!

(Katarina Vuković)